У данашње време у црквеној уметности приметан je све већи јаз између језика и непосредног искуства. Односно, пре се посеже свођењу и одређењу језика логичким и интелектуалним дискурсом, него доживљајним надиндивидуалним искуством односа. Истовремено уметнички речник постаје стручан и научан, стварајући све већу дистанцу између истине ликовног израза и чињенице дијалошке стварности и постојаности динамике свакодневног личносног сусрета у човековом животу. Одвајајући речи од њеног личносног сведочења долазимо до стварности која има за последицу свођење језика на „неутралну семантику објективних појмова“. Користећи овакав језик који је одвојен од живота, уметнички израз се своди на „семантички формализам“, немајући способност сагледавања егзистенцијалне целости и јединства човека као синтезе умног и чулног света. Имајући у виду горе наведене датости било би погрешно закључити да је посреди само приоритет лингвистичког израза, него је овде поглавито наглашена неусагласивост и антагонизам између уметности, вере и живота, стога је овај часопис управо осмишљен и конципиран са жељом и тежњом да се стави акценат на оживљавање уметности, довођењем речи у везу са емпиријским искуством.
Година у којој јесмо (2020) за Академију Српске Православне Цркве за уметности и консервацију је у знаку научниих, богословских, црквено-уметничких и конзерваторских збивања. Након штампања прве монографије о нашој школи, одржаног научног симпосиона „Црква и уметност у савременом контексту”, Академија СПЦ за уметности и консервацију широкој јавности представља и међународни часопис ,,ЖИВОПИС“. Какo je и сама црквена умeтнoст живи oрганизам у сталној мeтамoрфoзи, такo је и часопис пeрманeнтнo oбoгаћиван саврeмeним садржајем. Ово издање нашег годишњака доноси једну новост везану за идентитет часописа и његову улогу у представљању достигнућа савремене црквене уметности. На основу досадашњег искуства у објављивању радова савремених живописаца и теоретичара уредништво је одлучило да прошири ову врсту активности објављивањем остварења међународно препознатих ауторитета из ове области – у значајно већој мери него што је то раније био случај.
Часопис који је пред нама представља јединствену, аутентичну и научну књигу, јединствене црквено-уметничке образовне институције у Србији. Писати о црквеној уметности представља велики подухват и одговорност, јер је часопис посвећен ученим и мудрим људима, професорима и студентима. Часопис сведочи црквено-уметничка збивања, и доноси истраживања која ће оставити траг за нека будућа времена и створити простор да се о њему пише и прича у будућности.
Пред нама је девета свеска часописа за 2020. годину. Подељена је на неколико заокружених тематских целина које одражавају научна, уметничка и обновитељска интересовања и деловања аутора појединих прилога.
У првој од три целине Живописа, насловљеној Студије (стр. 9 до 68) представљени су радови четири аутора.
Рад К. А. Тсакиридоуа, под сугестивним насловом Естетски значај мироточивих икона, доноси студију о естетском значају мироточивих икона – међу руком сликаним иконама – користећи као основу списе Светог Јована Дамаскина (око 675-749). К. А. Тсакиридоу одређене одломке из његових Апологетских слова о светим иконама интерпретише како би показала да његови аргументи претпостављају естетски објект, чак и ако га не идентификују на такав начин. Аутор инсистира да улога Божије благодати која је присутна у оживљавању чудотворних икона, може се препознати и код оних насликаних икона које добијају нарочиту животност кроз своје естеске квалитете и своје (уметничко) моделовање.
У другом прилогу проф. Жељко Ђурић с насловом Евгеније Трубецкој- Живопис као будуће Царство Божије око трпезе Господње у контексту новијих истраживања иконе тему рада сагледава у једном холистичком кључу, говорећи да је, по Евгенију Трубецком, Храм место где треба да уђе сво човечанство, да Храм оличава другу стварност, а да икона, показује како ће изгледати овај наш свет преображен у Царству Божијем, око Трпезе Господње. Наглашавајући да je за остварење тог, узвишеног циља, потребна слобода, јер је она највећи дар Бога човеку.
Дарко Стојановић приказује рад на пољу агиологије, са насловом: Житије Марије Египћанке као основ хришћанске етике. У раду анализира једну од централних тема кад се говори о библијском eтосу, а то је свакако појам греха и покајања. У раду разматра следећа питањима: Какво је схватање греха у Житију Марије Египћанке? Шта је сврха покајања у животу Марије Египћанке? Да ли људска природа може да се уздигне изнад греха? Или је, пак, грех саставни део људске природе и управо нас он сам води до ништавила? Да ли склоност људске природе греху води покајању и његовом коначном циљу? Резимирајући аутор истиче: Покајање као преломни и суштински момент у Житију Марије Египћанке, даје следеће карактеристике: Оно је онтолошко, тачније идентификује се као прелазак из индивидуалистичког постојања у постојање личности; Покајање је плод слободе, тачније одрицања човека од свих нужности, а пре свега нужности сопствене егзистенције; Покајање је улазак у Цркву, тј. Евхаристију која је начин постојања личности; Покајање доводи до преображаја људске природе, јер се људска природа обожује у заједници са Богом; Покајање, као одрицање од себе и окретање ка Богу, јесте пут спасења, што се огледа у Житију Марије Египћанке.
Четврти аутор Александар Михаиловић, са радом Међузависна прожимања Светог Писма и Литургије. У раду истиче присуство Светог писма у Литургији Православне Цркве. Најпре, говори о усменом предању Христовог живота, на формирање, како текста Јеванђеља и осталих новозаветних књига, тако и на саму Литургију, али и на утицај богослужења ране Цркве на формирање Новог завета. У другом делу рада, кроз примере, истиче конститутивно присуство старозаветних и новозаветних текстова у свим богослужењима, почев од Литургије. У последњем делу провлачи тезу истичући да је Дух Христов оно што спаја, повезује и надахњује Свето писмо и Литургију.
Друга тематска целина часописа посвећена је Уметности (стр. 70 до 269) и доноси више драгоцених прилога.
Аутор првог чланка Естетске конвергенције раног модернизма је Силуан Јустиниано. Студија се првенствено бави расветљавањем појаве модернизма, којом је као аутор наводи ,,…магија прецизног миметичког подражавања (природи) пост-ренесансног сликарства престала је да игра доминантну улогу и да држи монопол над естетским критеријумима у свету визуелних уметности.“ Јустиниан, у првом делу рада истиче да је експанзија новог уметничког покрета довела до естетског заокрета, не само унутар „света уметности“ и визуелне културе са којом се свакодневно сусрећемо, већ чак и унутар црквене културе. У другом делу рада разматра конвергенцију идеја које су утицале на оживљавања икона у двадесетом веку и идеја париске авангарде – нарочито кроз призму естетских теорија сликара Мориса Денија (Maurice Denis, 1870- 1943), иконописаца Леонида Успенског (Leonid Ouspensky,1902-1987) и Фотиса Контоглоуа (Photis Kontoglou 1895-1965). Истичући да je на модернистичке сликаре икона указивала на могућност да дођу до ликовног језика способног да пренесе суптилније аспекте стварности коју су желели да представе. Упознавање ове врсте конвергенција читаоцима помаже да боље сагледају и феномен „догматизације стила“, који прати обнову језика иконе, те омогућује долажење до стратегије за превазилажење овога проблема.
Рад Владимира Љ. Јовановић и Јелене Љ. Јовановић, под насловом О етосу гласова у византијском појању је настао у оквиру научноистраживачке организације (НИО) Музиколошки институт САНУ, коју финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Владе Републике Србије. Рад представља до сада необјављен рад композитора и учитеља пост-византијског појања Владимира Љ. Јовановића, „Етоси византијских гласова“. Уз презентацију текста, без интервенција у њему, дат је коментар контекста у ком је текст настао и коментар значаја ове тематике за појце и православне вернике у Београду и Србији данас.
Тодор Митровић је аутор студије Кад су људи биле иконе – О утицају визуелних уметности на однос према телесности у (раном) средњем веку. Аутор у раду наглашава потребу да слике (наликовањем) укажу на онога ко је на њима представљен, и даје могућност детектовати и потребу људи да наликују на слике – некада на сопствене портрете, а некада на слике или скулптуре као такве. Проф. Тодор, истиче да доживљај човека као иконе (Божије) хришћанска култура је црпила из својих најдубљих библијских корена, док су начини на које је овај доживљај био усклађиван са специфично грчко-римским иконичким медијским универзумом био основна тема истраживања. У даљем раду разрађује појмове: иконичност, скулптура, римски цар, тело, столпник, византијска уметност, жива икона у контексту теологије православне уметности.
Писац четвртог рада је Аидан Харт, Одређена полазишта православне иконографије и архитектуре. Овај чланак истражује неке од принципа који су у основи традиције тј. литургијске уметности и отвара питања унапређења овог феномена. Веома битна размишљања аутора у чланку нису проистекла из пуког теоретисања, већ су темељно анализирана на основу вишегодишње ликовне праксе на пољу сакралне уметности.
Резултате иконографских истраживања Гианлуца Буси доноси у раду Италијанска савремена иконографија. Полазећи од кратког прегледа историје иконописа у Европи, базирајући се конкретно на Италију, разматра иконопис у Италији и говори о његовом доприносу Европи. На крају рада упознаје нас са уметничким благом Италије.
Аутор следећег текста је Недељко Ристановић, који нам представља рад под насловом Богочовечански динамизам стваралаштва. Писац рада ставља акценат на откривање стваралачке природе човекове, истичући стваралаштво човека као незамисливо без слободе, али и откривања у категоријама антропологије. У раду говори о богочовечанском динамизму кроз: стваралаштво, уметничко дело, културу, хришћанску цивилизацију, апстрактно сликарство, есхатологију уметности и иконописање.
Аутор последњег рада ове целине је Миодраг С. Милутиновић. У раду Токови развоја сакралне слике у савременом друштву, он разматра суштинске проблеме црквене уметности данас, са циљем утврђивања њене извесности и развоја у будућности. Ауторско истраживање је спровео на основу карактеристичних историјских токова који су у извесној мери утицали и довели до промена светске уметности током XX столећа. Предочава и разматра размишљања у оквиру питања: да ли савремено црквено стваралаштво има уметнички потенцијал и како данас друштвени токови утичу на однос култа и слике?
У одељку Прикази (стр. 287-327) написани су веома значајни прикази, признатих црквених уметника, конзерватора и рестауратора који су остварили изузетне и запажене резулате и дали немерљив допринос струци : приказ Владимир Д. Карановић: Мера црквеног живописа у савременом свету; приказ Мирослава M. Станојловића: Од методике подучавања до методологије стручног заштитарског рада на зидном сликарству Грачанице; приказ Звонка Петровића: Накит као специфичан облик духовне и материјалне културе; и Алексиоса Панагопулоса, под насловом: Слика страшног суда по Светом Јовану Златоустом.
презвитер др Дарко Стојановић
Извор: СПЦ
