Промоција књиге – „Суворов, непобедиви Христов војник“

Књига „Суворов, непобедиви  Христов војник“ представљена у Светосавској сали парохијског дома у Сурчину

 

О непобедивом руском војсковођи генералу Александру Васиљевичу Суворову, казује нам књига у издању удружења „Ћирилица“. Приређивачи књиге су Ранко Гојковић и Павел Тихомиров.

О војсковођи Суворову   (1730-1800) који је имао 61 војну победу и никада ниједан пораз (Вештина побеђивања,Суворова књига најпревођенија у свету) надахнуто су говорили у Светосавском парохијском дому при цркви Свете Петке у Сурчину  приређивач Ранко Гојковић,  гост Слободан Ерић, док је у име издавача говорио г. Миодраг Којић.

Вече је благословио протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски.

После Акатиста Светој Петки, у петак 29. новембра 2019. г. публика је слушала о генералу Суворову сазнавши много о његовој религиозности.

Доносимо неколико кратких извода, што се могло чути у предавању:

„Молите се Богу! У Њега је победа. Чудо-витезови! Бог нас води, Он је наш генерал“; кратак је замах сабље, кратак је бајонет, а непријатељу смрт. Божја помоћ је бржа од мисли витешког војника, стога поштеди онога ко проси милост у боју, ко је осветник – тај је разбојник, а разбојнику Бог није помоћник!“ Овако је писао и говорио Суворов који је пред сваку битку читао молебан.

Још неке хришћанске врлине красе Александра Суворова: Сматрао је благочестивост једном од неопходних квалитета војника: „Војник треба да буде здав, храбар, чврст, одважан и праведан, благочестив“ За војника је била обавезна молитва: „Пресвета Богородице, спаси нас. Свети оче Николаје чудотворче, моли Бога за нас.“ Војсковође је подучавао: „Без те молитве оружје не паши, пушку не пуни, ништа не почињи.“

Његов патриотизам је био прожет дубоком религиозношћу.

Суворов је Русију, Отаџбину, називао Домом Богородице. „Умири за Дом Богородице, за Матушку, за Пресветли дом. Црква Бога моли. Ко остане жив, томе част и слава.“

Саградио је неколико хрмаова (у Новој Лагоди је својеручно направио крст-распеће), и цркве су биле његова непрестана брига. Значајан део оброка је ишао на поправке старих цркава и изградњу нових…

Водио је аскетски живот пребивајући непрестано у молитви; када је изразио жељу да се замонаши (1798)  руски цар га је вратио у војску јер је био преко потребан.

Велики ратник је све наде полагао у Бога.

Упокојио се у Петрограду; 6. маја 1800. је примио Свету тајну причешћа  и рекао: „Дуго сам јурио за славом  – сва машта, покој душе – код Престола је Свевишњег.“ Сахрањен је 12. маја 1880.године у Свето-Тројичко-Невској лаври.

У току је прикупљање материјала и доказа за његову канонизацију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *