У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак”, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „ Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?”. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?”. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „ смрћу смрт уништив ” и слушати о томе да „ ниједног мртвог није остало у гробу ” када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ”, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?

Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.

Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!” одјекује у мени таквом победном силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „ Никада нико није говорио као што говори тај човек ” . И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам”, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде… ” (Лк. 24, 5 – 6)

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у непрестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики Петак са његовом тамом и жалости. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…”, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова”.

Христос васкрсе!

Преузето из књиге: Протојереј Александар Шмеман, ТАЈНЕ ПРАЗНИКА, Светигора, 1996. год .