Политикин магазин од 12. октобра 2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Stare-riznice-detaljno-ociscene.sr.html

Окупатори су бежећи пре седам деценија однели многе вредне ствари, али епископ сремски Василије настоји да поправи шта се може и посетиоцима покаже здање изнутра. Онима који би да читају намењена је „Споменица владичанства сремског”. Можда је могло да буде више од пет килограма за тако богату прошлост? Толико је тешка „Споменица владичанства сремског” која ће ускоро бити промовисана на Сајму књига, за коју је епископ сремски Василије „као домаћин” написао предговор, а већину онога даље срочили академици, професори, историчари.

Пре неку годину епископ је велика врата Патријаршијског двора, зиданог од 1892. до 1894. године по пројекту чувеног архитекте Владимира Николића, отворио за посетиоце, иако у њему и сам живи. У она давна времена нова грађевина је била монументално здање јер је у Карловцима, како каже епископ сремски, било блата до колена. А Патријаршијски двор у Београду, запитаће неки. Здање недалеко од Калемегдана зидано је тридесетих година као седиште митрополије београдске, а карловачки Патријаршијски двор је седиште епархије епископа сремског и летња резиденција Његове светости патријарха Иринеја.

Ипак, вратимо се у Срем. До пре 15 година у салама и галеријама где је некада писана историја, уједињаване цркве, одлучивало се о важним питањима за народ и цркву, а и сусретали се верски поглавари, радили су службеници Архива Војводине, њих педесетак. На четири хиљаде квадрата до окупације 1941. црква је на четири хиљаде квадрата била своја на своме. Чим се заратило двор је постао седиште немачке команде, нажалост одлазеће војне главешине су све претреслe и највредније спаковале и однеле.

– Када сам дошао у Карловце 1986. дат ми је на коришћење један делић зграде, собица, кухињица, тек да негде могу да се сместим, попут епископа, мојих претходника, којима је комунистичка власт „великодушно” омогућила да у двору бораве. Онда сам почео да тражим да се Архив исели негде другде и нама препусти посед који смо имали некада. Десило се то отприлике у време када је Слободан Милошевић посетио Сремске Карловце и свратио са пратњом код нас – сећа се се епископ сремски. И понечег још: питао сам га да ли жели да види Саборну цркву, ту поред двора, где се окупио народ да га поздрави. Одмах је рекао да не жели. Ученици из Богословије, 150 момака, спремили су се да председнику нешто отпевају, не баш строго црквену музику, али он хоће само у двор. У капели посвећеној Светом Димитрију на спрату, где сам га повео да му покажем иконостас осликан 1898. руком Уроша Предића, дамо Милошевићу књигу утисака да се упише. Била је врло стара, још се патријарх Герман у њу уписао, патријарх васељенски, руски… Док смо се окренули књига је нестала, по свој прилици покупили су је момци из његове пратње, па претпостављам да би неки добронамерни људи из служби безбедности можда могли да је негде пронађу и врате, јер тешко да им је користила за било шта без обзира на рукописe којe су у њој нашли – сматра владика Василије.

Пре доласка у Сремске Карловце овај црквени великодостојник, више од три деценије епископ, прошао је света, како се то каже. Рођен је у Челинцу недалеко од Бањалуке, живео је и радио девет година на Новом Зеланду, у Аустралији и Јужној Африци, а онда по одлуци Сабора рукоположен за епископа сремског. Примећујемо по причи о најстаријој српској богословији „Света Три јерарха” основаној 1615. године у манастиру Крки да владика Василије добро познаје историју наших светиња у Далмацији иако живи у Срему, али одмах схватамо и како: 16 година је провео управо у Крки и претходно једном манастиру недалеко од Огулина. Потом га духовни пут води у Букурешт у време владавине Чаушескуа. Тамо је дипломирао, магистарске студије наставља у Оксфорду, а онда је изабран за епископа аустралијско-новозеландског у време патријарха Германа.

Дакле, службеници Архива одлазе, а владика започиње обнову владичанског двора који је био деценијама ничији, а то значи запуштен.

– Прво сам са 12 тона бакра поново покривао ову кућу, ставио нови кров, прокишњавало је на сваком ћошку јер нико није поправљао – „туђе” црквено, подови су били премазани дебелим слојем уља за моторе, упропашћени, па смо прво то морали да уклонимо – сећа се владика Василије.

– Наша епархија се духовно а и физички наслања на живот цркве у првим вековима хришћанства. У Сирмијуму је, рецимо, столовао први епископ кога је Свети Павле поставио. Уосталом можете да замислите која је духовна снага некада било постојање 40 манастира на Фрушкој гори, а сваки манастир је био налик на градић? Данас их је остало двадесет – помиње наш саговорник и не заборавља да истакне да је Митрополија карловачка била најорганизованија црквена јединица у духовном, просветном и културном смислу под окриљем Српске православне цркве током 18. и 19. века, с обзиром на то да се налазила на аустроугарској територији, а остали под турском влашћу. Каже да сестринства и братства сада броје 140 монаха, монахиња и свештеника. Када је дошао у Срем затекао их је тридесет.

Житељи Карловца стојећи на прелепом тргу у исти мах могу да се окрећу и госту покажу да имају 250 година стару гимназију, већ 220 година и Богословију, од укупно осам под окриљем СПЦ, у коју долазе свршени основци да уче пет година. Некада су митрополити настојали да и најдаровитије девојчице и девојке усмере на школовање, јер у нека давна времена њима није давана шанса да се образују.

– У време несрећних ратова деведесетих година по Славонији и Далмацији успели смо да склонимо многе вредне уметнине и ствари пре рушења и паљења цркава и манастира. Када наше светиње одакле потичу буду обновљене или поново изграђене све однето ће бити враћено тамо где је некада било. Нешто више од годину дана водич кроз ризницу је увек насмејани Срђан Ерцеган који о сликама, иконама, појединим просторијама зна врло интересантне детаље. Показује и прелепе каљеве пећи, и данас употребљиве, на којима су привремени станари свуда изгребали црквени грб и крст у његовом средишту.

————————————————————

Руски патријарх на Косову или у Карловцима

У прошлу суботу када смо посетили Патријаршијски двор у Карловцима, владика Василије је накратко поздравио и групу младих Руса, представника Федералне омладинске организације и Руске цркве које је највише привукла богата ризница. Питамо епископа за најављену посету руског патријарха Србији следећег месеца, с обзиром на то да би можда могао да дође и у Сремске Карловце.

– Сваки новоизабрани патријарх па и Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил иде у такозвану мирну посету или претходно пише мирно писмо којим обавештава да је изабран за патријарха помесне цркве и најављује да ће доћи. Ми се познајемо дуго, укрштали су нам се путеви и раније, али он би желео да за три дана са својих тридесетак сарадника посети пре свега Косово, дакле Пећку патријаршију, Дечане и можда Грачаницу. Кад поглавар најмногољудније и најмоћније православне цркве жели да оде тамо због нашег народа, онда је то за поштовање. Уколико промени план угостићемо га у Карловцима, ових дана сазнаћемо коју ће руту изабрати – додаје владика сремски Василије.

————————————————————

Не дирати покојнике

Каже владика Василије да у Саборној цркви уз сам Патријаршијски двор постоји десет гробница у којима су сахрањени некадашњи митрополити и епископи.

– Пре три-четири године приликом рестаурације нашли смо гробнице и нисмо их отварали јер је патријарх Павле, кога сам питао да ли да то урадим, рекао да оставимо све како јесте и ништа не дирамо. У цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем граду, који је метох манастира Хиландара, налазе се два последња патријарха који су столовала овде:Георгије Бранковић, који је готово све у Карловцима саградио, од двора, до Гимназије и Богословије као прави неимар, и Лукијан Богдановић, који је страдао у бањи у Бечу, а његово тело без главе донето овде. Неки су желели да га злонамерно доведу у контекст избијања Првог светског рата – подсећа епископ сремски.

————————————————————

Слика мајке и цркве из Челинца

Кроз двор смо прошетали са владиком Василијем који нам је показао и своју радну собу, библиотеку. Примећујемо мноштво књига на полицама, иконе на зидовима, између њих две мање урамљене црно-беле фотографије и на белом папиру одштампано: „Крај живота нашега да буде хришћански, без бола непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду, молим.”

– Ово је моја мајка Јованка, а на другој слици је црквица на гробљу у селу Челинац где сам рођен. Молитву са овог папира прочитам сваког дана – објаснио је владика.

————————————————————

Уместо оваца – војници

У част Миленијумске изложбе у Будимпешти, а поводом годишњице примања хришћанства, патријарх Георгије Бранковић је наручио од сликара Паје Јовановића велику слику „Сеоба Срба” величине једног зида у Патријаршијском двору у Карловцима, слушамо од Срђана Ерцегана, нашег водича кроз ризницу. Насликао је уметник тражено, масу људи, али у први план стави неке босе жене и овце, што је патријарха разочарало јер је хтео да пред цара изађе са храбрим војницима не би ли их ангажовали као најамнике. „Бриши, мењај, склањај, не може то”, увредио се Бранковић, а Паја Јовановић брже-боље почне да слика све испочетка. Кад је завршио слику, изложба је била давно затворена, прва слика са овцама је завршила у Народном музеју, а друга са војницима под заставом је сада у сали где заседа Сабор СПЦ у Патријаршији у Београду. Зид у карловачком двору остао је бео и на њему су у међувремену пробијена врата.

Рајна Поповић