Преподобни Иларион роди се 291. године у селу Тавати, близу Газе Палестинске. Родитељи његови беху незнабошци. Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких и јави као Христов миомир. Послат од родитеља у Александрију на школовање, даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Господа Христа и поверовавши у Њега он прими свето крштење; и често одлазећи у цркву он свесрдно слушаше реч Божију. Упражњавајући врлине и срцем горећи љубављу к Богу, он стаде размишљати о томе на који би начин угодио Богу. И чувши о светом Антонију Великом, о чијем се врлинском животу слава шираше у то време свуда, Иларион зажеле да га види, и крену к њему хитно. Стигавши до места његовог боравка у пустињи, Иларион угледа светолепо лице његово и чу његове медоточиве речи које му показиваху пут што води савршенству. И проведе Иларион неко време поред светог Антонија, посматрајући његов равноангелни живот, усрдне и честе молитве, рукодеље и непрекидни труд, пост и уздржање, љубав к ближњима и нестицање, и друге подвиге монашкога усавршавања.
Преподобном Антонију долажаше мноштво људи: једни, да се исцељују од својих недуга; други, да добију од њега благослов; трећи, да слушају његове богонадахнуте и душекорисне поуке. Пошто због тога тамо не беше савршене усамљености и тишине, Иларион не хте дуго остати тамо, него реши да потражи такво место, где би могао живети насамо с Богом и далеко од сваке вреве. Стога, добивши благослов од преподобног Антонија, он се врати у своју постојбину. He затекавши родитеље своје међу живима, он раздели своје имање на два дела: један део даде сродницима, а други сиротињи, не оставивши себи ништа, “сматрајући све за трице” (Флб. 3, 8), одричући се и целога света и себе самога, еда би могао постати ученик Христов и подражавалац Његовог сиромаштва.
Оставивши на тај начин све ништарије, Иларион оде у пустињу што је на осам километара од Мајуме Газке, и настани се тамо између мора и језера. У тој пак пустињи живљаху разбојници, и неки му познаници саветоваху да се уклони одатле, да не падне у руке разбојницима и буде убијен. Но преподобни Иларион се није бојао смрти телесне, желећи да се избави од смрти духовне. Треба, говораше он, бежати од разбојника који убијају душу, а разбојника који убијају тело ја се не бојим: Господ је просветљење моје и Спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). – И живљаше преподобни у посту и непрекидној молитви. Храна му беше петнаест смокви на дан, и то по заласку сунца; а одећа му беше: власеница, и кожна мантијица коју му даде преподобни Антоније.
Ненавидник свакога добра ђаво, видећи како га млади монах побеђује, крену у рат против њега. Желећи да духовног војника победи телесном похотом, он стаде распаљивати младо тело његово и смућивати му ум нечистим помислима. Осетивши нечистога змаја који хоће да га уједе жаоком, Иларион иступи против њега још већим умртвљавањем тела и победи врага, наоружавши се усрдном молитвом к Богу. Он додаде пост посту и труд труду, не окушајући хране по три, а понекад и по четири дана. И изнураваше он тело своје: некада копајући земљу, некада плетући корпе, и говораше себи апостолске речи: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Нечисте пак помисли он изгоњаше из срца бијући себе у прса, попут цариника, и уздишући из дубине срца. А тело своје Иларион називаше магарцем, и овако му говораше: Магарче, ја ћу укротити тебе да не бесниш: хранићу те не јечмом него плевом; морићу те глађу и жеђу; натоварићу те тешким товаром, те да помишљаш на храну а не на нечистоту. – Ове речи, говорене телу, он стварно привођаше у дело: јер он толико изнури своје тело, да од њега остадоше само кости, покривене кожом.
Када ђаво виде да овим ратовањем не постиже ништа, и не само не победи преподобнога него напротив сам би побеђен од њега, он намисли да га утварама и привиђењима заплаши. Тако, једне ноћи свети Иларион стојећи на молитви чу плакање деце, кукање жена, рикање лавова и гласове других дивљих зверова и животиња, вреву и метеж као од велике битке. Јер ђаво нарочито доведе пук својих другова који викаху на разне начине, да би се Иларион поплашио од саме њихове вике и побегао напустивши пустињу. Међутим свети Иларион, схвативши да су све то само ђаволска застрашивања, осени себе крсним знаком, и наоружавши се штитом вере, паде на колена, још усрдније молећи се Богу да му пружи помоћ одозго. И лежећи распрострт ничице на молитви, преподобни побеђиваше врага који је ударао на њега. Но подигавши се мало, желећи да очима види оно што ушима чује (а ноћ беше веома светла, пуна месечине), кад гле! на њега са великом хуком јураху огромна кола са страшним и свирепим коњима, и он повика: Господе Исусе Христе, помози ми! – и тог тренутка се раседе земља и прогута сву ђавољу силу. А преподобни запева, као славећи победу над фараоном: Певаћу Господа, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море; пружи десницу своју, и прождре их земља… Једни на колима, други на коњима, а ми ћемо призвати име Господа Бога нашега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се (2 Мојс. 15, 1.12; Пс. 19, 8-9).
Међутим, побеђени враг не преста устајати и војевати противу преподобнога, кушајући га на разне начине. Тако, када се светитељ одмарао, крај њега као да су се намештале и лежале наге жене понашајући се бестидно; када је бивао гладан или жедан, ђаволи су му показивали разна слатка јела и пића; када се молио, понекад му се јављао вук и завијао стојећи пред њим, понекад скакала лисица, понекад војници битку водили, од којих би понеки убијен припадао к ногама преподобног и молно да га сахрани. Једном стојећи на молитви, преподобни се заборави, и ум његов, побеђен природном немоћи, стаде мислити о нечем, а ђаво му одмах скочи на леђа као неки ратник, и ударајући га ногама по ребрима и бичем по леђима и по врату, говораше: Трчи! трчи! што спаваш! – и смејући се питаше га: Хоћеш ли јечма?
Све ове ђавоље замке преподобни Иларион ни у шта не сматраше, и одгоњаше их од себе крсним знаком. А начини он себи малу келијицу у виду гроба, тако да се једва могао сместити у њој, и живљаше у њој, подвизавајући се у борби против невидљивих духова. Једне пак ноћи разбојници намислише да га нападну, са надом да ће што наћи у њега, и сву ноћ га тражаху, али га не нађоше. Но кад га изјутра нађоше и видеше да он ништа нема, они га упиташе: Шта би ти радио, када би те разбојници напали! – Он им одговори: Голаћ се не боји похаре. – На то му они рекоше: Али, они те могу убити. – Светитељ им одговори: Ја се не бојим разбојника, пошто сам увек готов умрети. – Запањени таким јунаштвом и вером, разбојници признадоше преподобном Илариону да су га сву ноћ тражили, али га нису могли наћи. И обећавши преподобноме да ће се поправити, они отидоше.
Пошто преподобни Иларион проведе много година у тој пустињи, глас о светости живота његова пронесе се по целој Палестини, и к њему почеше долазити људи, иштући помоћи од светих молитава његових. Прво дође нека жена из Елевтеропоља, петнаест година већ у браку али бездетна. Прекоравана и вређана од мужа што је нероткиња, она се усуди прибегнути к светитељу и припасти к ногама његовим. Угледавши је, светитељ се склони од ње. А она га стаде са сузама молити, говорећи: Зашто се склањаш од мене, слуго Божји, када сам у жалости? Због чега бежиш од мене, када те с ридањем молим? Погледај не на жену, већ на бол срца њена и на сузе! Смилуј се на мене, угодниче Христов! Сети се да је Спаситељ почаствовао наш пол, обукавши се од њега у тело људско; а и тебе самог родила је жена. Тога ради не одбаци без помоћи мене која сам прибегла к теби и од твојих молитава очекујем ослобођење од бездетности моје, због које ме мој муж стално кори и вређа.
Ове речи склонише светог Илариона на милост, и он подиже очи своје к небу и помоли се за њу. Затим јој нареди да се врати дома, и рече: Иди са ведром надом, и Господ ће испунити молбу твоју. – Жена се с радошћу врати кући својој, верујући речима светитељевим. И Бог услиши молитву слуге Свога: жена убрзо, по пророчанству светог Илариона, заче и роди сина. И наредне године она дође к светом угоднику Божјем носећи у наручју детенце, и рече: Ево плода светих молитава твојих, угодниче Божји. Зато благослови моје чедо, које си ми ти измолио у Бога. – Светитељ благослови детенце и матер његову, и отпусти их с миром. И жена оде, хвалећи Господа и прослављајући угодника Његовог по целом крају оном.
После тога к преподобноме дође друга жена по имеиу Аристенета, хришћанка, супруга неког велможе Елпидија. Три сина њена у један дан се тешко разболеше од неке заразне болести, од које их никакви лекари не могоше излечити, и већ беху близу смрти. Чувши за светог Илариона пустињака, та жена похита к њему са својим робињама и евнусима, и са плачем припаде к ногама његовим; и говораше: Заклињем те Господом нашим Исусом Христом и часним крстом Његовим, дођи у Газу и исцели од болести три моја умирућа сина, да би се и у незнабожачком граду прославило име Господње и посрамио лажни бог Газки Марнас, кога незнабошци обожавају.
Светитељ се отказиваше, говорећи да он никада не излази из пустиње и не приближује се не само ка граду него чак и к селима. Но жена му својим сузним молбама досађиваше све дотле док јој он не обећа да ће доћи по заласку сунца. И касно ноћу светитељ дође у Газу. И чим се дотаче болесних дечака призивајући на њих име Исуса Христа, из њих одмах потоцима истече силан зној. И они тог часа устадоше здрави; и поткрепивши се храном, они заблагодарише Богу и целиваше свете руке свога лекара. Глас о томе пронесе се по целој Гази; и од тога времена разноврсни болесници стадоше долазити у пустињу к преподобном Илариону, и молитвама његовим добијаху исцељења, – услед чега се мноштво незнабожаца обраћаше к вери у Господа нашег Исуса Христа. Многи пак, желећи да подражавају његово врлинско живљење, остављаху свет и живљаху с њим у пустињи. И убрзо се умножи број ученика његових; и свети Иларион постаде први наставник монаха у Гази и Палестини, као свети Антоније у Египту.
Једном доведоше к преподобноме слепу жену, која у својој десетој години беше изгубила очни вид, и све своје имање потрошила на лекаре, али без икакве користи. Свети Иларион је исцели пљувачком, усличивши се у томе Господу: јер он пљуну на њено лице, и она тог тренутка прогледа; и сви прославише Бога.
Слуга кочијаш неког велможе Газког, ударен бесом за време вожње, сав се укочи, те се не могаше ниједним делом тела мрднути; једино језиком слободно владаше. Овога слугу донесоше к преподобноме Илариону у пустињу. Угледавши: га светитељ му рече: Ти се не можеш исцелити од свог недуга док најпре не поверујеш у Господа Христа који те може исцелити. – Болесник одговори с усрђем: Верујем у Њега, само нека ме исцели. – Сатворивши молитву, светитељ га исцели силом Христовом; и пошто га научи вери, наложи му те се крсти. И тако се слуга тај врати дома слободан од робовања ђаволу, и здрав телом и душом.
Други младић из околине Јерусалима по имену Марсит, беше веома снажан, те је могао подићи и носити петнаест мерица пшенице, и није му био потребан магарац за преношење товара. И у њега тако снажног уђе ђаво и стаде га мучити, гонећи га по пустињама и пољима. А тамошњи житељи, ухвативши га, везиваху му руке и ноге оковима и ланцима, затвараху у сигурне затворе и будно стражараху. Али он им је одбегавао: лако је кидао окове и ланце, разваљивао врата, полуге и катанце, јер је располагао двоструком снагом, ђаволском и својом, и премлаћивао људе које је сретао на путу: некима је одгризавао нос, уши и усне; некима ломио руке и ноге; некима вадио очи; неке је убијао прегризавши им грло. И многа друга зверства чинио је он по тим местима, и нико га није могао укротити. Но једном се сабра силан народ, ухвати га, свеза му цело тело гвозденим ланцима, па га одвуче к преподобном Илариону као дивљег вола. Угледавши бесомучника, преподобни нареди да га одреше, и он постаде кротак као јагње. Помоливши се усрдно за њега, светитељ рече ђаволу што беше у њему: У име Господа нашег Исуса Христа, наређујем ти, нечисти душе, изиђи из овог човека и удаљи се у безводна места.
Тада ђаво стресе болесника и баци га на земљу, па изиђе из њега, и он тог тренутка оздрави благодаћу Господњом и молитвама светитељевим, и стаде свесрдно славити преподобног Илариона. А преподобни заирети њему и свима присутнима, говорећи: Ово није од наше силе него од благодати човекољубивог Спаситеља, који болести наше понесе из неизмерне милости Своје према нама, слугама Својим. Стога смо дужни Њега непрестано славити, благодарити и величати.
Када свети Иларион то говораше, к њему доведоше другога мужа по имену Ориона, једног од богатих и знатних грађана града Аиле. У њему беше легион бесова, и њега доведоше везана железним ланцима. Када се приближи к светитељу, он се оте из руку људи који га вођаху, па притрчавши остраг, дохвати преподобнога и подиже увис изнад своје главе. Сви повикаше од страха да га не баци о земљу и поломи му кости, сасушене од дугога поста. А светитељ се осмехну и рече: Оставите мога противника да поратује са мном. – Па пруживши руку своју назад, ухвати бесомучника за косу, положи га пред своје ноге, свеза му руке, и наступивши му на ноге.. рече: Мучи се, ђаволски легионе, мучи се! – А ђаволи који беху у том човеку завапише на разне гласове, правећи вику као огромна гомила народа. Тада се светитељ поче молити: Господе Исусе Христе, ослободи овог јадника од легиона ђавола, јер Ти можеш лако победити како једнога од њих тако и многе.
И ђаволи тог часа изађоше из човека са страховитом виком, и он, избављен од њихове тираније, оздрави, и узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, светом Илариону. А кроз неко време он поново дође са својом женом и пријатељима к светом Илариону, доносећи светитељу богате дарове за исцељење. Али светитељ не прими дарове и рече: Зар ниси чуо како пострада Гијезије што прими награду од човека исцељеног од губе. Благодат Господња се не продаје. Него иди, раздај то сиромасима у твоме граду, а нама који живимо у пустињи имовина не служи на корист. – И тако га врати натраг са његовим даровима.
После тога донесоше к преподобноме раслабљеног човека, каменоресца из града Мајуме, по имену Занана, који молитвама преподобнога одмах оздрави.
Затим би доведена к светитељу бесомучна девојка из околине Газе. Бес беше ушао у њу са следећег разлога. Један младић заволе њу, и зажеле да има грешне односе са њом; али она га одбијаше и не пристајаше на то. Увидевши да ни умиљатим речима ни скупоценим поклонима не може да дође до онога што жели, младић оде у Египатски град Мемфис к тамошњим врачима Ескулаповим и исприча им о својој љубавној патњи за том девојком. Добивши од њих некакве волшебне речи, исписане на бакарној плочици, он се врати дома, и закопа плочицу под прагом куће у којој живљаше та девојка: јер га тако беху научили врачи. И тог часа уђе ђаво у девојку; и толико је распали блудном похотом, да она поче бестидно викати, дозивајући ио имену онога младића да јој задовољи страст; и скидаше са себе хаљине, и бесрамно се разголићиваше, и мучаше се распаљивана огњем блудољубља. Када то видеше њени родитељи, они разумеше да јој је та напаст од ђавола, па је узеше и поведоше к преподобноме у манастир. Јер У то време преподобни беше сабрао мноштво братије и устројио велики манастир. На путу ка преподобноме, ђаво у девојци викаше и кукајући говораше: Мени беше боље када бејах у Мемфису, заводећи људе сновиђењима, него ли сада када сам послан овамо. – А када девојка би приведена к светитељу, ђаво завапи: Ја сам преко воље ушао у ову девојку, и силом сам послан у њу од мога господара. A caда се страховито мучим и не могу да изађем, јер сам привезан за бакарну плочицу и закопан под прагом. Зато нећу изаћи док ме не разреши младић који ме је привезао. – Осмехнувши се мало, светитељ рече: Тако ли је велика твоја сила, ђаволе, да су те кончићем завезали и насилно те држе бакарном плочом? Зашто ниси ушао у младића који те је завезао? – Ђаво одговори: У њему се већ налази друг мој, ђаво сладострашћа. – Помоливши се, светитељ изагна ђавола из девојке, и поучи је да се чува вражјих замки и да избегава разговоре са бестидним младићима.
Кнез неки, у коме бејаше нечисти дух, дође к светитељу, и доби исцељење. Из благодарности за то он донесе свом бесплатном лекару, светом Илариону, десет литри злата, и моли га да прими дар. Светитељ му показа свој јечмени хлеб, и рече: Који се хране таким хлебом, гледају на злато као на блато. – И не примивши злато, он отпусти кнеза здрава.
Преподобни Антоније, слушајући о Илариону и о чудесима која чини, радоваше се духом и често му писаше. А онима који из Сирије долажаху к њему ради исцељења, говораше: Зашто се мучите преваљујући толики пут до мене, када близу вас имате мога сина у Христу, Илариона, који је добио од Бога дар да исцељује сваку болест.
Благословом светога Илариона почеше по свој Палестини ницати манастири, и сви монаси долажаху к њему, жељни његових поука. И он их настављаше на пут спасења. Једном га братија, који долажаху к њему, умолише да пође и посети манастире који се умножише његовим молитвама и благословом, и да их утврди, и да им пропише устав монашког живота. И када крену на пут, слеже се к њему мноштво братије, око три хиљаде њих, који га праћаху наслађујући се његовим медоточивим поукама. Обилазећи манастире и посећујући братију, преподобни сатвори многа чудеса. Један гостољубиви брат имађаше свој виноград, од кога је сваке године добијао око сто мерица грожђа. Он С љубављу прими светог Илариона и умоли братију да зађу у његов виноград и наберу себи грожђа колико ко хоће, јер беше већ сазрело. Тако, сваки набра себи колико је хтео; a беше братије, као што је горе речено, око три хиљаде. Видећи такву љубав овога брата, преподобни благослови његов виноград, и те године брат набра од свог винограда преко триста мерица грожђа. Тако, благослов преподобнога умножи виноградни род за гостољубље према братији. – Друга пак брат, тврдица и немилостив, видећи где светитељ са својим духовним стадом пролази мимо, постави стражара крај свог винограда, да не би ко откинуо грозд; и бацаше се стражар камењем на братију, говорећи: He приближавајте се винограду, јер је туђ. И тај брат лиши себе светитељева благослова; и набра врло мало грожђа, па и оно беше сво кисело.
Једном преподобни крену у пустињу Кадис, да посети свога ученика. На путу догоди се светом Илариону да пролажаше кроз незнабожачки град Елусу. Ту он наиђе на демонски празник, на који се беше слегло много незнабожачког света из околних села, који се весељаху приносећи своје погане жртве у храму богиње Афродите. Чувши да се свети Иларион приближава, ови незнабошци му изиђоше са женама и децом на сусрет, пошто и до њих давно беше допро глас да је он велики чудотворац. Угледавши га, они приклонише главе своје и на сиријском језику повикаше: Варах! Варах! – што значи: Благослови! благослови! – Онда приведоше к њему мноштво болесних и бесомучних, и преподобни их исцели силом Христовом. И научивши незнабошце познању јединог истинитог Бога, он их све приведе к вери Христовој; и не отиде од њих док они не срушише идолски храм, поразбијаше идоле, подигоше свету цркву, и крстише се у име Господње. Утврдивнш их у вери и давши им благослов, светитељ настави свој пут.
Преподобни Кларион имађаше од Бога таку благодат, да је по мирису тела и по додиру хаљина и ствари познавао ко од какве страсти пати. Једном брат неки, тврдица и среброљубац, посла преподобноме поврће из своје градине. Када наступи вече и светитељ седе за трпезу, ученици му изнесоше то поврће. Угледавши поврће, светитељ се окрену од њега говорећи: Носите то одавде, не могу да подносим смрад што излази из тог поврћа. – А ученик његов, блажени Исихије, нуђаше га да окуси и да благослови љубав братњеву, говорећи: He гнушај се, оче, приноса братњева, јер он са вером принесе теби првине из своје градине. – Светитељ одговори: Зар ти не осећаш како ово поврће смрди на тврдичлук? – Исихије упита: Како може поврће, осим свог природног мириса, пуштати из себе смрад које било страсти? – Светитељ одговори: Ако не верујеш мени, онда дај ово поврће воловима, па гледај да ли ће јести. – Исихије узе поврће, однесе га и положи у јасле пред волове. Волови оњушише поврће и стадоше помамно рикати, и не могући подносити смрад поврћа, они се откинуше од јасала и побегоше.
У то време светом Илариону беше већ 63 године. А пошто се око њега беше сабрало врло много братије, то се јави потреба да се манастир прошири. Но умножене бриге сметаху безмолвију, молитвеном тиховању преподобног оца. Поред тога к њему долажаше мноштво људи: једни ради исцељења, други ради благослова. А долажаху к њему и епископи и свештеници са осталим служитељима Цркве; долажаху кнезови и велможе из многах градова и области, са жељом да од њега чују реч Божију и добију благослов. Ожалошћен што му се не даје да усамљенички молитвено тихује, светитељ плакаше опомињући се свога молчанија првих дана, када он живљаше сам у пустињи.
Видећи га где стално тугује и плаче, братија га питаху: Због чега тако тугујеш и плачеш, оче? – А он им одговараше: Због тога тугујем и плачем што се поново вратих у свет и примих на земљи награду своју, јер ме сви палестински и суседни градови славе; а и ви ме сматрате као господара, и сви ме у манастиру називате господином.
Чувши од преподобнога такве речи, братија се досетише да он хоће кришом да оде од њих, зато стадоше будно мотрити да их не остави. А старац тако туговаше две године.
Једном дође к преподобноме Аристенета, жена епарха Елпидија, којој некада светитељ исцели три умирућа сина њена. Она га замоли за благослов и молитве на пут, пошто је намеравала да путује у Египат, да се поклони преподобном Антонију. Чувши о Антонију, свети Иларион уздахну и рече: О, када би и мени било могуће отићи тамо и видети у телу светог и љубљеног оца мог Антонија. Али ме братија силом држе овде, и ја не могу ићи к њему. – Затим поћутавши мало, он заплака горко, и рече: Ето, већ је други дан откако сав свет тугује због нестанка великог светилника, јер преподобни Антоније већ изиђе из свога тела. – Чувши то, жена и сви присутни разумеше да преподобноме Илариону би откривено од Бога о престављењу преподобнога Антонија. Аристенета се врати кући својој; а кроз неколико дана стиже вест о упокојењу преподобног Антонија.
He подносећи вреву и почасти од људи, притом откривањем од Бога, знајући да је Богу угодно да се он удаљи оданде, свети Иларион позва неке од својих ученика и наложи им да иду са њим. Они доведоше магарца, посадише на њега преподобнога оца, пошто од старости он већ није могао пешачити, и придржавајући га они кренуше на пут. Када пак остала братија, а и житељи околних села и градова, дознадоше да их је преподобни напустио, сабраше се око десет хиљада људи, и појуривши за њим сустигоше. И падајући пред њим са плачем они га мољаху да их не оставља; и говораху: После Бога ми тебе имамо у Палестини за оца, који нас укрепљује и помаже нам. Зато нас не остављај, да не будемо као овце без пастира. – A он саветујући их говораше им: Зашто ми, чеда моја, кидате срце? Нека вам буде знано, да ја ово не чиним без воље Господње: јер ја се молих Господу, и Он ми нареди да идем одавде, да не видим невоље што ће снаћи Цркву Божију, и да не гледам рушење светих храмова, уништавање олтара, и проливање крви чеда мојих. Зато ме немојте задржавати, чеда моја. – А када они чуше да му је откривено за невоље које ће наићи, они га још усрдније стадоше молити да их не оставља, него да им молитвама својим помаже у невољама. Огорчивши се, светитељ удараше штапом у земљу, и говораше: Нећу ни јести ни пити док ме не отпустите. Ако пак хоћете да ме видите мртва, ви ме задржавајте.
Они читавих седам дана молбама својим задржаваху преподобнога, па кад увидеше да је његова намера непоколебљива, отпустише га с миром. И сво мноштво народа са плачем га праћаше далеко. А кад се приближише граду Ветилији, светитељ преклони колена и помоли се са свима, па поверивши их Господу отпусти их њиховим кућама. Онда изабравши четрдесеторицу братије, за које знађаше да могу издржати путне тешкоће, постећи се и узимајући мало хране једино по заласку сунца, он их узе са собом. И после петодневног путовања светитељ стиже у Пилусију. Посетивши братију која живљаше у оближњој пустињи, у месту званом Аихнос, он отпутова одатле и кроз три дана дође у град Таваст. Ту се он виде са епископом Драконтијем исповедником, који се тамо налазио у заточењу, и обојица се утешише богонадахнутим разговором. И одатле путујући неколико дана са великим напором, стиже у Вавилон, да посети епископа Филона исповедника. Ова два мужа беше прогнао у та места цар Констанције, помажући зловерним аријанцима. Саставши се са блаженим Филоном и поразговоравши с њим, преподобни настави свој пут и дође у град Афродитопољ. Одатле после тродневног путовања кроз страшну и сурову пустињу он стиже на високу гору, где је обитавао преподобни Антоније. Тамо преподобни Иларион нађе два ученика Антонијева, Исака и Пелусијана, који се веома обрадоваше видевши светог Илариона. To место беше врло лепо, и светитељ га обиђе са великим усрђем. А Исак и Пелусијан показиваху преподобном Илариону сва места, освећена подвизима преподобнога Антонија. – На овом је месту певао свети отац наш Антоније, говораху они, ана оном се предавао молитвеном тиховању и богоразмишљању; овде се молио, а тамо седео и плео корпе; овде је имао обичај да се одмара од трудова, а тамо да спава; овај виноград и ово дрвеће он је сам засадио, и ово гумно он је рукама својим начинио; овај бунар за заливање градине он је сам ископао, са великим трудом и знојем; ево и мотика коју је светитељ дуго време употребљавао за копање земље.
To и много штошта друго они показиваху светом Илариону. Дошавши пак на место где је свети Антоније имао обичај да се одмара, преподобни Иларион са страхом и радошћу целива то место и леже на њему. А на врху те горе беху две камене келије, у које је преподобни Антоније одлазио на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање и богоразмишљање, кријући се од народа који му је долазио. Узвевши тамо преподобног Илариона по степеницима, ученици му показаше виноград и pазнe воћке, препуне рода, и говораху: Све то посади свети Антоније пре три године.
Одморивши се тамо са својом братијом, преподобни Иларион се поново врати у Афродитопољ; и ту отпусти братију, наредивши им да се врате у Палестину у свој манастир, а код себе остави само два брата. Са њима он се удаљи у пустињу, недалеко од тога града, и тамо се настани; и живљаше у безмолвију, молитвеном усамљеничком тиховању, посту, молитви, и у другим подвизима тако великим, као да је тек сада почео своје монашко у Христу живљење.
После престављења преподобнога Антонија у току три године не паде киша у тим местима, те би велика глад у тој области, пошто земља изгоре од жеге као од огња, и људи говораху: Због смрти преподобнога Антонија тугују не само људи него и земља, а небо не даје кише. И умираху од глади и жећи и људи и домаће животиње. Но чувши да у њиховим местима живи ученик Антонијев свети Иларион, сабра се велико мноштво људи са женама и децом и упути к њему у пустињу. Дошавши, они га усрдно мољаху, говорећи: Бог нам посла тебе наместо Антонија; смилуј се на нас, и помоли се Господу, да по милости Својој пошаље кишу нашој земљи, сасушеној од безкишија.
Видећи муку ових људи, морених глађу и жеђу, свети Иларион подиже очи и руке к небу, и са сузама се помоли. И одмах паде велика киша, и напоји сву земљу потпуно. Од тога времена стаде народ долазити к преподобноме, доносећи своје болеснике. А светитељ, видећи да му и ту досађују и не дају усамљенички молитвено тиховати, одлучи да иде у пустињу Оасим. И уставши крену са своја два ученика. Прошавши Александрију он дође у Брухију, и тамо нађе неку познату братију, који га примише с радошћу. Провевши у њих неколико дана, он намисли да настави пут. Али братија не хоћаху да га пусте, молећи га да остане код њих. Тада он одлучи да ноћу кришом оде од њих. Но када ученици стадоше за преподобног спремати магарца, братије приметише, па одоше к преподобноме и легоше код врата, говорећи: Боље је да умремо лежећи крај твојих ногу, него да се тако брзо лишимо тебе. – А преподобни их мољаше, говорећи: Устаните, чеда моја; корисније је и за вас и за мене, да ме брзо отпустите, јер ми Бог преко откривења нареди да идем одавде. Ја зато и журим да што пре отидем од вас, да вас због мене не би снашла нека жалост. Ви ћете ваистину тек касније разумети да ја узалуд не хитам да напустим ваше обиталиште.
Чувши то, братија устадоше, а преподобни сатвори молитву, опрости се с њима, и отпутова. И путоваше он кроз непроходну пустињу, чуван благодаћу Божјом. У други пак дан по одласку преподобнога из Брухије, у Брухију дођоше незнабошци из Газе са џелатима, и питаху где је Иларион. И дознавши да је отишао, они рекоше један другоме: Види ти тог волшебника: сазнао је шта ће га снаћи од нас, па је побегао. – Јер незнабожни житељи Газе од самог почетка завиђаху светом Илариону што се народ, напустивши њиховог бога Марнаса, стицао к њему. Због тога силно беху љути на преподобнога, нарочито жреци Марнасови. Они се на све могуће начине стараху да га убију, али нису могли, пошто сви околни градови и села веома поштоваху светитеља. А када умре цар Констанције и на престо ступи злочестиви служитељ идола, Јулијан Одступник, безаконици нађоше да је време згодно да они остваре своју давнашњу злу намеру. Тада незнабошци града Газе приступише безбожном цару, оклеветаше преподобнога Илариона и његове ученике, и издејствоваше од цара писмено наређење: да се поруше његови манастири у близини Газе; да се његови ученици најпре избију, па протерају из њихове области; н да сам Иларион и његов помоћник Исихије буду убијени. Незнабошци тако и поступише: манастире порушише, и стадо Христово разјурише. A Исихије, најмилији ученик блаженог Илариона због своје свесрдне послушности, којом он превазилажаше остале ученике, скриваше се по пустињама, бежећи од руку безаконика.
У то време преподобни Иларион, чуван Богом живљаше у Оасимској пустињи. И пошто проведе тамо око годину дана, к њему дође његов ученик Адријан и извести га да је цар Јулијан убијен. И позиваше Адријан преподобнога да се врати у Палестину на пређашње место, пошто се у Цркви мир већ беше зацарио. Али светитељ, волећи безмолвије – волећи усамљеничко тиховање, не хте да се врати у Палестину. И видећи да се ни у Оасимској пустињи не може сакрити од људи, он крену пустињом у Либијске крајеве са једним учеником својим Зиноном, a Адријан са другим учеником врати се у Палестину.
Дошавши у приморски град Паретон, преподобни Иларион се укрца у лађу, и отплови у Сицилију, да избегне људску славу. Газда пак од те лађе имађаше сина кога мучаше нечисти дух, који повика из њега: Слуго Божји Иларионе, зашто нам ни на мору не дајеш мира? Стрпи се док пристанемо уз обалу, да не бих одавде отишао у бездан. – Светитељ одговори: Ако Бог наређује теби да останеш у Његовом створењу, ти остани; ако те пак Он изгони, шта ја ту могу: ја сам човек грешан. – Чувши то, отац болеснога дечака и сви на лађи припадоше к светитељу молећи га да се смилује на дечака и истера из њега ђавола. Али светитељ одбијаше, називајући себе грешником. Најзад рече: Ако ми обећате да никоме нећете говорити о мени у тој земљи у коју пловимо, ја ћу замолити Господа мога, да Он истера злог духа. – Они са заклетвом обећаше. Тада преподобни, сатворивши молитву, изагна ђавола из дечака. И ови слављаху Бога.
Када лађа пристаде уз Сицилијско предгорје Пихон, светитељ понуди за превоз господару од лађе Еванђеље, преписано његовом руком још у младости: јер ништа друго не имађаше да му да, пошто беше сиромашан и духом и имовином. Но газда од лађе не узе, иако преподобни веома настојаваше да он узме. Најзад газда рече: Никада то бити неће, да ја што узмем од вас сиромаха и који ништа немате.
Светитељ пак радоваше се духом, видећи да је пуки сиромах и да нема ништа од ништарија. И отишавши од обале око двадесет потркалишта, он се настани тамо са својим учеником. Ученик сваког дана скупљаше нарамак дрва, одношаше у оближње село, и за добијени новац куповаше комад хлеба; и тиме се обојица храњаху благодарећи Бога. Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Јер у Риму у цркви светога Петра један ђавоиман човек повика: Недавно. је допутовао на Сицилију слуга Христов Илариои; њега нико не зна, и он сматра да се може утајити; али ја ћу отићи тамо, и обелоданићу га.
Тако и би. Тога човека одведоше на Сицилију; у Пихону он нађе светог Илариона, паде пред келијом његовом, и доби исцељење молитвама преподобнога. И од тог времена он постаде познат у тој земљи. И стадоше к њему долазити многи и многи људи, иштући исцељења од својих болести, и никад се нису враћали не добивши што су искали. А споменути човек из Рима, што се исцели од ђавоиманости, донесе богате поклоне преподобноме из благодарности за исцељење; али их он не прими, говорећи: Писано је: Забадава сте добили, забадава дајите (Мт. 10, 8).
Док је свети Иларион боравио на Сицилији, његов омиљени ученик блажени Исихије читаве три године тражаше по целоме свету љубљеног духовног оца свог, преподобног Илариона; брижљиво пропутова он многе земље, горе и пустиње, али га нигде не нађе. Бавећи се затим у приморском граду Метону, на Пелопонезу, чу он од неког Јеврејина трговца, да се на Сицилији појавио неки хришћански пророк који чини многа чудеса. – Како се зове, и какав изгледа? Упита га Исихије. – Ја га нисам видео и не знам му име, одговори Јеврејин, само сам слушао о њему.
Исихије осети да је то онај кога он тражи, па седе на лађу и отплови на Сицилију. Од својих пак сапутника на лађи једва сазнаде толико, да је тај чудотворац учинио многа чудеса и да ни од кога није примио ни кришку хлеба. И нашавши у Пихону светог Илариона, Исихије припаде к ногама његовим, целивајући их и сузама их заливајући. Старац једва узможе подићи са земље овога ученика који је од радости много плакао, и утеши га душекорисним разговором.
Након извесног времена видевши мноштво оних који долажаху к њему и слављаху га, старац рече својим ученицима, Зинону и Исихију: Чеда моја, нама је немогуће живети овде, него хајдемо у другу земљу, где нико не би знао за нас. – И кренувши са њима, он тајно отпутова у далматски град Епидавр, куда га упути Господ ради добра многима. И пошто проведе неколико дана близу Епидавра у једном усамљеном и забаченом месту, житељи тог краја дознадоше да је к њима дошао угодник Божји што је раније био на Сицилији. Јер Бог проказа људима слугу Свога и прослави га. И људи, слушајући један од другога о угоднику Божјем, сабраше се и дођоше к њему; и поклонивши му се, стадоше га молити да им помогне у великој невољи њиховој: јер у тим местима живљаше страшна змија, тако огромна да је прождирала волове и гутала људе. И на тај начин она погуби огроман број људи и стоке. Чувши то, светитељ нареди да се наберу дрва и наложи велики огањ, а сам, преклонивши колена, помоли се Господу да се смилује на људе Своје и да их у славу светог Имена Свог избави од пагубне змије. Затим он поче дозивати змију. И гле, змија дође као вучена неком силом на заклање. Сви то посматраху и ужасаваху се. Светитељ нареди змији да уђе у огањ; змија га одмах поелуша, уђе у огањ и изгоре. Тада људи прославише Бога и заблагодарише светом Илариону.
Од тога дана многи стадоше долазити к њему за помоћ. To ожалошћаваше старца, и он размишљаше где да пронађе такво место, у коме би се могао сакрити од људи и пребивати у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању. У то време догоди се велики земљотрес, од којега се море силно усталаса, и изли преко својих обала. Таласи се дизаху тако високо, да покриваху висока брда, и лађе ношене водом остајаху на високим местима. Житељи приморског града Епидавра видећи то, помислише да почиње други потоп, и у ужасу очекиваху пропаст целе земље и своју смрт, и силно кукаху. Но сетивши се светог Илариона, потрчаше к њему сви, велики и мали, жене и деца, и с плачем га мољаху да се помоли за њих Богу, да Он одврати од њих Свој праведни гњев. Светитељ устаде и пође с њима ка њиховом граду. И дошавши стаде између мора и града; а море се подиже високо у ваздух над Епидавром, да је изгледало као да додирује облаке, и већ готово да потопи град. Светитељ пак нацрта на песку три крста, и подигавши руке к небу мољаше се усрдно Човекољупцу Богу да се смилује на Своје створење. И кад се он тако мољаше, Бог показа Своје човекољубље: море се по наређењу Божјем постепено утиша и врати у своје обале, и земљотреси престадоше, и ветрови смирише. О овој великој сили Господњој и молитвеном посредовању преподобног Илариона у граду Епидавру, очеви причаху својој деци с колена на колено.
Међутим свети Иларион, избегавајући славу људску, ноћу отпутова одатле, и нашавши лађу која је пловила за Кипар, седе на њу са својим ученицима. Но за време пловидбе њих нападоше разбојници, и сви се на лађи силно уплашише. Свети Илариан их тешаше, говорећи: Еда ли их је више од Фараонове војске, коју Бог потопи у мору? – А кад се разбојници приближише лађи, да се могло каменом добацити, светитељ с лађе даде им знак руком и рече: Доста вам је што сте допловили до тог места. – И тог тренутка разбојничке лађе стадоше, не могући пловити даље и приближити се лађи на којој беше светитељ. Разбојници уложише много труда, узалуд веслајући, и са стидом се вратише, одбачени Божјом силом од лађе.
Допловивши на острво Кипар свети Иларион се настани на пустом месту, удаљеном два километра од града Пафа. Али се и тамо не мога утајити: јер ђаволи који живљаху у људима обавестише народ о његовом доласку. По Божјем наређењу сабраше се из целе те крајине око двеста ђавоиманих, које људи које жена, и дођоше к светом Илариону, и молитвама његовим сви се ослободише од ђавоиманости. Провевши тамо две године, преподобни реши да се удаљи одатле, иштући пустињско место, где би могао у усамљеничком молитвеном тиховању и миру завршити свој живот. И отишавши дванаест километара од мора, он пронађе усамљено, дивље место усред високих гора. Око њега беше много воћки, (чији род он ниједном не окуси), и дивна вода планинског потока; ту беше и градина, и запуштен идолски храм, у коме живљаше мноштво демона. To ce место допаде светитељу, јер беше веома пустињско, и он проведе тамо пет година. А демони и дању и ноћу прављаху ратну вику, еда би уплашили светитеља и отерали га одатле. Али он се бораше са њима непрестаном молитвом, и богочежњиво тихујући уживаше мир, јер нико није смео долазити к њему зато што беше веома тешко доћи до тог места и што оно беше насељено мноштвом демона.
Једнога дана старац, изишавши из своје колибе, угледа узетог човека где лежи пред колибом и упита Исихија: Ко је тај човек, и ко га је донео? – To je власник овога места на коме ми живимо, одговори Исихије. – Светитељ се заплака, пружи руку над њим и рече: У име Господа нашег Исуса Христа устани и ходи! – И раслабљени тог тренутка устаде потпуно здрав, и поче ходати хвалећи Бога. После овог чуда сви околни житељи почеше долазити к светитељу, не плашећи се више ни злих духова, ни тешког и опасног пута.
Опоменувши се оне братије у Палестини, преподобни посла блаженог Исихија да их посети и да им однесе поздрав од њега. Сам пак стаде помишљати да се и одатле уклони, пошто му и ту људи досађиваху својим долажењем, само чекаше да се Исихије врати с пута. У то време умре ученик његов блажени Зинон; а и њему самом дође време да заврши своје мучно земаљско живљење. А беше му већ осамдесет година. Унапред обавештен о свом одласку к Богу, он својом руком написа своје завештање о братији; при томе он остави Исихију Свето Еванђеље, преписано његовом руком, власеницу и кукуљачу. После тога он поче изнемогавати телом.
Када житељи града Пафа чуше да је свети Иларион болестан, благочестиви људи одмах дођоше да га посете. Са њима дође и нека богоугодна жена, по имену Констанција, чију болесну кћер преподобни исцели помазавши је јелејем. И преподобни, видећи да га Господ позива к Себи, стаде молити своје посетиоце да они, после његове смрти, без одуговлачења одмах сахране тело његово у истом врту у коме је живео. А умирући, преподобни Иларион својим очишћеним умом посматраше разлучење душе од тела: Изађи, душо моја, што се бојиш! Изађи, што се узнемирујеш! Осамдесет си година служила Христу, и бојиш се смрти? – И са тим речима он предаде дух свој Богу. А присутни, плачући за њим као за оцем и учитељем, сахранише га на том месту, по заповести његовој.
Блажени пак Исихије када се врати из Палестине и не нађе свога наставника, ридаше над гробом његовим много дана. И намераваше да тело његово пренесе у Палестину к братији, али не могаше, пошто сви околни житељи чуваху тело, да неко не однесе из њиховог краја такво благо. Тада се Исихије направи као да хоће да остане на том месту и ту живи, и рече: Нека и ја умрем и сахрањен будем овде са оцем мојим.
Људи му повероваше и оставише га да живи на месту где беше сахрањен свети Иларион. А Исихије, по истеку десет месеци, отвори гроб преподобнога, и угледа свето тело његово као да је тог часа умрло, лицем светло и дивно мирише. Исихије га узе и кришом отпутова у Палестину. А палестински монаси и мирјани, чувши да је Исихије донео мошти светог Илариона, сабраше се из свих манастира и градова са свећама и кадионицама, и чесно их пратећи положише их у Мајуму, у првом манастиру његовом.
He треба прећутати и то што уради гореспоменута жена Констанција. Будући добродетељна и богоугодна, она имађаше велико усрће према светом Илариону и често долажаше на његов гроб, и мољаше се по читаве ноћи, и као са живим разговараше, молећи га да се моли за њу. А када дознаде да је светитељево тело украдено, она од жалости паде и умре, и својом смрћу показа колику је веру и љубав имала према преподобноме.
Житељи пак Кипра и Палестине препираху се међу собом, хвалећи се светим Иларионом. Житељи Палестине говораху: Код нас је тело светог Илариона. – Кипрани узвраћаху: А код, нас је дух његов. – На обадва места: и на Кипру где је био сахрањен, и у Палестини куда је пренесен, светим молитвама његовим биваху многа чудеса и даваху се безбројна исцељења у славу Бога, Једнога у Тројици, коме и од нас нека буде част и благодарење и поклоњење вавек. Амин.
Извор: СПЦ