Свети Григорије, просветитељ Велике Јерменије, роди се од знатних и високородних, али тамом незнабожја помрачених, родитеља. Отац његов Анак, родом Парћанин, беше сродник персијског цара Артабана и брата његовог јерменског цара Курсара Анак се пресели у Персију при следећим околностима. Када Персијско царство паде под власт Парћана и персијским царем постаде Парћанин Артабан, Персијанцима беше тешко што се налазе под влашћу туђинаца. У то време у Персијанаца беше један знаменити велможа Артасир: он у договору са својим пријатељима једномишљеницима подиже устанак против цара Артабана и уби га, па сам ступи на престо персијских царева. А када цар јерменски Курсар чу за погибију свога брата Артабана, веома се ожалости, па сабра сву војску јерменску и зарати на Персијанце, светећи се за проливену крв братовљеву.
Десет година војеваху Јермени против Персије, и многа јој зла причинише. Налазећи се у великој невољи и недоумици, Артасир се саветова са својим велможама на који начин да одоли нападајима непријатеља. Притом Артасир обећа да ће онога који убије Курсара учинити својим сацарем. На томе саветовању беше и Григоријев отац Анак: он обећа да ће без рата победити Курсара и на вешт начин убити га. На то му Артасир рече: Ако то урадиш, ја ћу на главу твоју ставити царску круну и ти ћеш царовати заједно са мном, а царство Парћанско остаће теби и твоме потомству.
Пошто се тако договорише и условише, они се разиђоше. Анак онда, за извршење скованога плана, узе себи у помоћ свога брата: они са целим домовима својим, са женама и децом, кренуше из Персије тобож као изгнаници, умакли од гњева Артасирова, и дођоше у Јерменију к сроднику своме цару јерменском. Овај их с радошћу прими, и давши им да се настане у његовој земљи, учини их својим блиским саветницима. Нарочито он повери Анаку све своје планове, па чак и себе самог, и постави га за првог саветника у свом царском савету; јер се Анак лукаво увуче у царево срце, док у своме срцу смишљаше како да убије цара, и вребаше згодну прилику за то.
Једном када цар беше на гори Арарату, Анак и његов брат изразише жељу да насамо поразговарају са царем, и говораху: Имамо ти тајно казати нешто веома важно и корисно. – И ушавши сами к цару када овај беше сам, они га нападоше мачевима, нанесоше му смртне ране, па изишавши узјахаше своје коње и појурише са жељом да се докопају Персије. Али после кратког времена у цареве одаје уђоше царски постељари и нађоше цара где лежи на поду једва жив и сав у крви. Страховито поражени тиме, они одмах известише о томе све војводе и велможе. Ови појурише по трагу за убицама, стигоше их код једне реке, убише и у воду бацише. Изранављени пак цар Курсар, умирући нареди да се побије сва породица Анака и његовог брата, жене њихове и деца. И то би учињено.
У време када убијаху породицу Анакову, један Анаков сродник дохвати два синчића Анакова – два одојчета још у пеленама: овог Григорија светог и његовог брата, сакри их код себе и одгајиваше их. Међутим у Јерменији се догоди велика смутња. Чувши за то, персијски цар Артасир крену са својом војском на Јерменију, освоји Јерменско царство и потчини га својој власти. Иза цара Курсара остаде мало дете по имену Тиридат; њега Артасир поштеде и посла у Римску земљу, где он, пошто одрасте и силно се разви, постаде војник. А спасена од погибије одојчад, два сина Анакова, један би узет у Персију, а други по имену Григорије, о коме ће и бити реч, би послат у Римску царевину. Када Григорије, одрасте, живљаше у Кесарији Кападокијској. Ту се научи вери у Господа нашег Исуса Христа, и би добар и веран слуга Господњи. Тамо се он и ожени и роди два сина, Ортана и Аростана, које он од колевке посвети на службу Господу. И када они постадоше зрели људи.
Ортан се удостоји презвитерског чина, а Аростан постаде пустињежитељ.
Убрзо после рођења ова два сина умре Григоријева с у пруга, и од тога времена блажени Григорије стаде још усрдније служити Богу, ходећи беспрекорно по свима заповестима и наредбама Господњим. У то време Тиридат, служећи у римској војсци, доби неки почасни чин, пошто је био царскога рода. Чувши за Тиридата, свети Григорије оде к њему, иако је знао да је његов отац Анак убио Тиридатовог оца Курсара. Чувајући тајну о убиству Курсара, он стаде верно служити Тиридата, својом верном службом сину Курсаревом искупљујући грех свога оца. Видећи како га свим срцем служи, Тиридат заволе Григорија; али потом дознавши да је Григорије хришћанин, разљути се на њега и ругаше му се. Но Григорије, не обраћајући пажњу на љутњу свога господара, и надаље држаше беспрекорну веру у Христа Господа.
У те дане би најезда Гота на Римске покрајине, и тадашњи римски цар морао је кренути у рат противу Гота. Када римска и готска војска стадоше једна према другој, готове да се сударе, готски кнез стаде звати римског цара да њих двојица поделе мегдан. Но римски цар, бојећи се да сам изађе, стаде тражити таквога војника који би уместо њега могао изаћи на мегдан готскоме кнезу и одржати мегдан. Тако храброг војника цар обрете у Тиридату, обуче га у царско оружје, и као тобожњег цара посла место себе на мегдан готскоме кнезу. Ступивши у борбу са овим, Тиридат га савлада без мача, ухвати га жива и доведе к римском цару. Тим самим би однесена победа и над целом готском војском. Због тога римски цар узведе Тиридата на престо оца његова, и постави га за цара Јерменије, и закључи за њега мир између Јермена и Персијанаца. Заједно са Тиридатом, као верни слуга његов, отпутова у Јерменију и блажени Григорије.
Када цар Тиридат приношаше жртве идолима, а највише богињи Артемиди којој је свим срцем одан био, он често и усрдно мољаше Григорија да заједно с њим принесе жртву идолима. Григорије то одбијаше, изјављујући да ни на небу ни на земљи нема другог Бога осим Христа. Чувши ове речи, Тиридат нареди да Григорија ставе на тешке муке. И прво му у уста ставише између зуба дебело дрво, страховито му рашчепивши уста, тако да их он није могао саставити нити што проговорити. Затим му привезаше за врат огроман грумен соли па стрмоглавце обесише. Тако светитељ трпељиво висаше седам дана; осмога пак дана тукоше га немилице штаповима одозго; затим га у току других седам дана тако стрмоглавце обешена морише димом од ђубрета, запаљеног испод њега. А он, висећи, слављаше име Исуса Христа, и пошто му дрво би извучено из уста, он учаше људе што стајаху и гледаху његово мучење да верују у јединог истинитог Бога. Када пак видеше да светитељ остаје непоколебљив у вери и храбар у страдању, они му даскама стиснуше ноге и конопцима чврсто омоташе, па му у пете и табане гвоздене клинце набише, и онда наредише да хода. А он ходајући певаше псалам: Ради речи уста Твојих држим се путова оштрих (Пс. 16, 4); и још: Иде и плаче који носи семе да сеје; поћи ће с песмом носећи снопове своје (Пс. 125, 6). Тада мучитељ нареди да нарочитим оруђима савијају главу мученику, и наливши му у ноздрве сирће са сумпором и сољу, да га зашију у мех, напуњен чађу и пепелом. У таком положају светитељ проведе шест дана. После тога опет га стрмоглавце обесише, и силом му наливаху силну воду у уста и стомак, и притом му се ругаху: јер у њих, испуњених сваке бестидне нечистоте, не беше никаквог стида. Након оваквих мучења цар га опет стаде мамити лукавим речима да се поклони идолима. Но када свети страдалац то не учини, мучитељи га поново обесише и стругоше му ребра железним ноктима. И пошто му сво тело избраздаше железним ноктима, они га онда вукоше нага по земљи, начичканој оштрим железним клинцима. А када мученик претрпе све то, би бачен у тамницу, но тамо се силом Христовом обрете здрав.
Сутрадан свети Григорије би изведен из тамнице, и весела лица предстаде цару без иједне ране на телу. Видећи то цар се удиви. Но имајући још наде да ће Григорије испунити његову вољу, он стаде мирно разговарати с њим, да би га на тај начин привео своме зловерју. А када се свети Григорије не подаде умиљатим речима царевим, цар нареди да му обују гвоздене чизме, па ноге набију у кладе, и тако га држе три дана. А по истеку три дана цар позва к себи светог мученика и рече му: Ти се узалуд уздаш у Бога свог, јер никакве помоћи немаш од Њега. – Свети Григорије му одговори: Безумни царе, ти сам себи припремаш муку, а ја, уздајући се у Бога мог, нећу изнемоћи. Ја Њега ради не штедим тело своје, јер уколико се спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља.
После тога цар Тиридат нареди да се растопи олово у котлу и да се тим оловом облива цело тело мученику; но мученик трпљаше све то исповедајући Христа непрестано. И док у то време Тиридат смишљаше на који би начин променио непроменљиво срце Григоријево, неко му из гомиле добаци: Не умртвљуј, царе, овога човека; он је син Анака који уби оца твога и предаде јерменско царство у плен Персијанцима.
Када цар чу ове речи, силна му ревност испуни душу за крв његова оца, и он нареди да Григорију вежу и руке и ноге и да га у граду Артаксату баце у дубоку јаму. А свакоме и сама помисао на ту јаму бејаше веома страшна, јер она беше ископана за осуђене на љуту смрт, пуна муља, шкорпија и сваковрсних отровних гмизаваца и црва. Бачен у тај ров, свети Григорије проведе у њему четрнаест година, остајући неповређен од гадова. По Божјем пак промишљању о њему, једна удовица бацаше му по парче хлеба којим он подржаваше свој живот. А Тиридат, држећи да је Григорије већ давно изгубио живот, престаде и мислити о њему. Потом он ратова са Персијанцима, покори њихову земљу све до Сирије, и врати се са великом победом и славом.
У та времена римски цар Диоклецијан разасла по целом царству људе да му нађу за жену најлепшу девојку. Такву девојку нађоше у лицу хришћанке Рипсимије која, заручивши своје девство Христу, живљаше у женском манастиру у посту и молитви под руководством игуманије Гајаније. Изасланици цареви наредише те би израђена Рипсимијина слика, коју и послаше цару. Слика се Рипсимијина веома допаде цару; освојен њеном лепотом, цар посла Рипсимији предлог да му постане жена. Но она завапи у срцу свом ка Христу: Нећу одступити од Тебе, жениче мој Христе, и нећу похулити на свето девство своје. – И пошто се она посаветова са сестрама и са својом игуманијом Гајанијом, она и све сестре побегоше тајно из манастира. И после неисказаних мука на путу, трпећи глад и безбројне тешкоће, оне стигоше у Јерменију и настанише се у близини града Арарата међу виноградима. Оне најјаче међу њима одлажаху у град и рађаху код људи, и тако зарађиваху храну себи и осталим сестрама. А тих сестара, које изабраше да тако страдају и трпе сваку муку и невољу туђинујући девства ради, беше тридесет седам на броју.
Добивши извештај да је Рипсимија са другим сестрама избегла у Јерменију, Диоклецијан посла јерменском цару Тиридату, са којим бејаше у великом пријатељству, писмо у коме му писаше: “Неки хришћани преварише Рипсимију, коју сам хтео да узмем себи за жену, те она изабра скитати се са стидом по туђим земљама неголи бити мојом женом. Молим те, пронађи је, па је или пошљи к нама, или је, ако хоћеш, узми себи за жену”.
Тиридат одмах нареди да свуда траже Рипсимију, и када дознаде где се налази он заповеди да се наоколо постави стража, да она не би побегла. Обавештен пак од оних који су видели Рипсимију да је она чудесно лепа, он се распали пожудом за њом и посла јој накит достојан царског достојанства, да украшена њиме буде доведена к њему. Али она, по савету Гајаније, под чијим се руководством васпитавала од младости, одби сав тај накит и не хте да иде к цару Тиридату. Сама пак игуманија Гајанија рече царевим посланицима: Све ове девојке већ су заручене Небеском Цару, и немогуће је да која од њих ступи у земаљски брак. – Кад она то рече, изненада пуче страховит гром, и чу се глас с неба који говораше девојкама: “Будите храбре и не бојте се, јер сам ја с вама”. – Од треска овога грома послани војници се толико уплашише, да на земљу падоше, а неки с коња попадаше и изгибоше, јер их коњи ногама изгазише. Остали се вратише к цару страховито преплашени, и испричаше све шта се десило.
Бесан од љутине, цар посла једнога од кнезова са великим одредом војске да све девојке мачевима исеку, а Рипоимију доведу силом. Када војници са исуканим мачевима наиђоше, Рипсимија рече кнезу: Не погубљујте ове девојке, а мене водите к вашем цару. – Војници је узеше и поведоше, не учинившн никакво зло осталим девственицама, које се по њиховом одласку сакрише. Рипсимија пак идући путем призиваше у помоћ Христа, Женика свог, и вапијаше к Њему: Избави од мача душу моју, из пасјих шапа јединицу моју (Пс. 21, 21). А када Рипсимија би уведена у царску ложницу, она подиже горе своје телесне и душевне очи, и усрдно се са сузама мољаше Богу да Он свемоћном руком Својом сачува неповређеном девственост њену. При томе она спомињаше чудесну и милостиву помоћ Његову, коју Он у старо време указиваше људима када су се налазили у опасностима: како Он спасе Израиљце из руке фараонове и од потопљења, сачува неповређеним Јону у китовом трбуху, очува читаве Три Младића у пећи од огња, избави блажену Сузану од прељубочиних стараца. – и мољаше она Бога да и њу тако спасе од Тиридатава насиља. У то време цар уђе код ње, и угледавши необичну лепоту њену удиви се, и силно је пожеле. Гоњен злим духом и телесном похотом, он јој приступи, и грлећи је он покушаваше да је силује; но она, укрепљавана силом Христовом, чврсто му се одупираше. Цар се дуго бораше с њом, али јој не могаде учинити никакво зло: јер ова света девојка помоћу Божјом показа се јача од славног и силног војника Тиридата. И ето он, који некада без мача победи Готскога кнеза и порази Персијанце, сада не би у стању савладати једну Христову девственицу, јер се њој даде снага одозго, као некада првомученици Текли.
Не успевши ништа, цар изађе из ложнице и нареди да се пошаље по Гајанију, знајући да је она била учитељица Рипсимијина. Њу брзо нађоше и доведоше к цару. И моли је цар да убеди Рипсимију да му испуни вољу. А Тајанија, дошавши код Рипсимије, стаде јој говорити латински, да присутни Јермени не би разумели оно што она говори. И она говораше Рипсимији ие оно што жељаше цар, већ оно што беше корисно по девственичку чистоту њену: јер она од све душе учаше Рипсимију и упућиваше да до краја сачува своју девственост; да има на уму љубав Христа, Женика свог, и венац припремљен девствености њеној; и да се боји страшнога суда и пакла, који ће прогутати оне који Не држе завет свој. И говораше јој Гајанија: Боље ти је, девственице Христова, овде умрети времено неголи тамо вечно. Не знаш ли шта у Еванђељу каже прекрасни Женик твој, Исус Христос: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Никада немој пристати на грех, макар те нечестиви цар и убио. То ће пред твојим чистим и бесмртним Заручником небеским бити најбоља похвала твојој девствености.
Међутим неки од присутних који су знали латински језик разумеше шта Гајанија говори Рипсимији, и то казаше осталим царским слугама. Ови онда стадоше камењем бити Гајанију по устима и поломише јој зубе настојавајући да она говори оно што цар наређује. Но пошто Гајанија не престајаше учити Рипсимију страху Господњем, њу одвукоше одатле. А цар, после дуге и мучне борбе са Рипсимијом, увидевши да ништа не може успети, стаде као бесомучник тући себе и ваљати се по земљи. И у то време, пошто се већ беше смркло, Рипсимија побеже и утече из града а да је нико не примети. И пронашавши своје сестре саподвижнице, она им исприча о својој победи над непријатељем и о томе како остаде неоскврњена. Чувши то, све оне величаху и благодараху Бога што сачува од срамоте невесту Своју. И сву ту ноћ оне певаху, молећи се Христу, Женику свом.
Сутрадан нечестивци опет ухватише Рипсимију, и љутом је смрћу уморише. Најпре јој језик одсекоше, затим је нагу свукоше, па јој руке и ноге између четири стуба растегоше и привезаше, и онда је свећама палише. После тога јој оштрим каменом трбух распорише, те јој сва утроба испаде. Напослетку јој очи ископаше и сву је на комаде исекоше. И тако она пу1 тем горке смрти отиде ка сладчајшем Женику свом – Христу.
После тога ухватише и остале девственице, сестре и саподвижнице свете Рипсимије, њих тридесет три, и мачем их погубише, а тела њихова бацише зверовима да поједу. Игуманија пак Гајанија би уморена најљућом смрћу, са друге две сестре што беху са њом. Њима најпре сврдлом пробушише ноге, па их главачке обесише, и живе их одераше; потом им отпозади провртеше вратове, извукоше им језике и одсекоше; онда им оштрим каменом расекоше трбух, извукоше отуда изнутрицу, па им најзад главе одрубише. И тако оне отидоше Заручнику свом – Христу.
Међутим Тиридат, будући као без ума, једва у шести дан после смрти ових девственица дође к себи, и оде у лов. Но по чудесном и дивном промишљању Божјем, њега на том путу снађе таква казна, да он у стању бесомучности изгуби не само ум него и сам човечански изглед, и доби свињски изглед, поставши по свему налик. на дивљег вепра, као некад цар вавилонски Навуходоносор: јер место човека сви гледаху пред собом вепра. И не само цар, него и све војводе и војници и уопште сви они који одобраваху убијање оних светих девственица, постадоше бесомучни, и јураху по дубравама и пољима, кидајући одећу на себи и једући своје сопствено тело. Тако, гњев Божји не задоцни казнити их за невину крв, и ни од кога им не би помоћи: јер ко је могао задржати овај љути гњев Божји?
Но милосрдни Бог, који се не гњеви до краја нити заувек непријатељује, и који често кара људе на њихову корист, да би срца њихова окренуо на боље, покренут Својим обичном милосрђем, помилова и њих, на следећи начин: царевој сестри Кусародукти јави се у сну у великој слави неки страшан човек и рече јој: “Тиридат неће оздравити, ако Григорије не буде изведен из јаме”. – Пренувши се из сна, Кусародукта исприча ближима својим виђење своје, и свима овај сан изгледаше бесмислен, јер ко је могао очекивати да је Григорије, бачен у муљ међу сваковрсне гмизавце, остао жив после четрнаест година проведених тамо. Ипак они одоше до јаме и громко викнуше говорећи: Јеси ли жив, Григорије? – И одговори Григорије из јаме: Жив сам благодаћу Бога мог.
И изведен би из јаме Григорије: блед, сав обрастао у косу, дугачких ноктију, сув и поцрнео од блата и крајње оскудице. И пошто светог паћеника умише, и у нову одећу обукоше, и храном поткрепише, они га поведоше к цару који имађаше изглед вепра. И сви изиђоше к светом Григорију са великим поштовањем, клањаху му се, припадаху к ногама његовим и мољаху га да он умоли свога Бога и испроси исцељење цару, војводама и војницима његовим. Но блажени Григорије их најпре упита за тела убијених светих девственица, пошто она лежаху девет дана непогребена. И пошто покупи разбацана тела светих девственица, и оплака бездушну свирепост незнабожних мучитеља, он чесно погребе света тела њихова. После тога он поче учити мучитеље да се одврате од идола и поверују у јединог Бога и Сина Његовог Исуса Христа, да би се на тај начин удостојили Његове милости и благодати. И он им објави да га је Господ Бог сачувао жива у јами, где га често посећиваше анђео Божји, да би њих привео од таме идолопоклонства к светлости вере. А учећи их вери у Христа, свети Григорије им налагаше покајање. И видевши њихово смирење, он им нареди да подигну велику цркву, што они и учинише за кратко време. У ту цркву свети Григорије унесе са великом чешћу тела блажених мученица, постави у њој крст и наложи народу да се тамо сабира и моли. Потом он приведе цара Тиридата к телима светих девственица, које он погуби, да им се моли, и да их моли да се оне помоле за њега Господу Исусу Христу. А када цар то учини, њему би враћен човечански изглед; од бесомучних пак војвода и војника бише отерани зли дуси; и тако сви бише исцељени. И ускоро се сва Јерменија обрати ка Христу; народ поруши идолске храмове и место њих подиже цркве Богу. Цар пак пред свима отворено исповедаше грехе своје и свирепост своју, и казиваше какву казну и какву благодат Бог показа на њему. И постаде цар вођ на сваком добром делу. И посла светог Григорија у Кесарију Кападокијску код архиепископа Леонтија да га посвети за епископа. Враћајући се из Кесарије после рукоположења, свети Григорије поведе отуда са собом многе достојне презвитере. И свети Григорије крсти цара, војводе, сву војску, и сав остали народ, почевши од царедвораца па до последњег сељака. На тај начин свети Григорије приведе к исповедању истинитог Бога безбројно мноштво људи, подижући храмове Божје и приносећи у њима бескрвну жртву.
Путујући из града у град, свети Григорије рукополагаше свештенике, осниваше школе и постављаше у њима учитеље; – једном речју, чињаше све што беше корисно и потребно Цркви и служењу Богу. Цар пак раздаде црквама Божјим богата имања. Свети Григорије приведе Христу не само Јермене, него и житеље других земаља, као: Персијанце, Асирце и Миђане. Он устроји мноштво манастира, у којима дивно цветаше еванђелско усавршавање.
Пошто све тако дивно уреди, свети Григорије се п1овуче у пустињу, где и живот свој времени богоугодно заврши. А цар Тиридат живљаше у таким подвизима врлина и уздржања, да у томе беше раван монасима. На место светог Григорија би посвећен за епископа син му Аростан, човек великих врлина, који од младости провођаше монашки живот, и у Кападокији би рукоположен ради устројења цркава Божијих у Јерменији. Њега цар посла на Васељенски сабор у Никеји, сабран противу аријанске јереси, и беше један од триста осамнаест светих отаца.
Тако Јерменија поверова у Христа, и служаше Богу дуго време цветајући свима врлинама и смирено славећи Бога у Христу Исусу Господу нашем, коме слава сада и увек и кроза све векове Амин.
Извор: СПЦ