ЛЕДИ ЛЕЈЛА ПЕЏЕТ

“Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”

Велика српска добротворка, пожртвована болничарка у време Првог светског рата, леди Лејла Пеџет, рођена је 1881. године. Већина Пеџета била је у војсци, дипломатији или ратној морнарици. Многи међу њима били су у вези са Србима. Адмирал лорд Кларенс Пеџет, крстарећи по Јадрану посетио је Петра Петровића Његоша на Цетињу; свекар леди Пеџет, сер Огастас, као британски амбасадор у Бечу дружио се с краљем Миланом Обреновићем; отац леди Пеџет, генерал сер Артур долазио је у Ниш да би у име краља Џоржа V предао војводи Радомиру Путнику високо енглеско одликовање. Муж леди Пеџет, сер Ралф, био је британски посланик у Београду од 1910. године. Тако је леди Пеџет у својој двадесет деветој години живота упознала српску престоницу.

Две године касније леди Пеџет ће упознати најсуровије лице рата у свим његовим грозотама, наказностима, са рањеницима, заробљеницима, епидемијама… Било је то време Првог балканског рата. Зна се да је Србија у овај рат ушла с невиђеним жаром јер није могла да се оглуши о вапаје своје браће у старој и јужној Србији који су били под турским јармом. Тада је леди Пеџет осетила полет српског народа, његову тежњу за слободом, жељу да Косово, на сабљи изгубљено, буде и на сабљи враћено. Планула је њена велика љубав према Србији, нарочито према српском сељаку, обичном српском војнику који је знао како се брани слобода.

У Београду су отворене прве војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје… Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

Када је букнуо Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године, леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Лебдећи између живота и смрти, леди Пеџет је ипак прездравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.

Пред полазак, 16. априла 1915. године, она се писмом, објављеним у “Политици” на првој страни листа, 21. априла 1915. године (4. маја по новом календару), захвалила „целокупном српском народу свима и свакоме, малима и великима подједнако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности са којима су се опходили према мени за све време моје болести”, да би писмо завршила следећим речима:

“За све ово указано ми истинско пријатељство од стране српског народа, мој је дуг спрам њих необично велики и ја ћу остати његов вечити дужник. Ја немам начина да се за тако велики дуг одужим онако како би требало и како бих ја то желела.

Да ми тај дуг буде мањи могу да кажем само толико, да ово мало што сам чинила нисам радила само зато што ми је то налагала дужност, већ што сам одувек за Србију и српски народ имала топле симпатије и што је између мене и њега постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.”

Писмом јој је одговорио врховни командант српске војске регент Александар Карађорђевић изражавајући најдубљу захвалност за сва она добра дела учињена српском народу, посебно рањеницима о којима је бринула као рођена мати или сестра. „Зато смо вам сви у Србији од свег срца благодарни и чуваћемо с поштовањем и дивљењем успомену на ваш боравак међу нама. Надамо се да ћемо вас опет видети у Србији“.

Вратила се у Скопље већ у јулу, и опет преузела управљање болницом. Те 1915. године у пољској болници у Скопљу, под једним шатором, измешали се српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала подједнаку пажњу. Кад се српска војска повлачила из отаџбине, она је остала уз рањенике: ни муж, ни отац нису успели да је наведу да се преко Албаније повуче са српском војском. Остала је и била заробљена. Четири месеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности.

Тек када су рањеници напустили болницу, она се, у фебруару 1916. године, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила у Енглеску.

Скрасила се на свом имању недалеко од Лондона, где је у огромном парку неговала цвеће и хранила птице.Свакако је пратила победоносни поход српске војске и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али се у својој скромности и повучености, чак стидљивости, није наметала оданим пријатељима. Али из нове дражаве нису је ни звали у госте. Случај је хтео да на њен 53. рођендан, 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсељу погине краљ Александар Карађорђевић.

Дошла је у Београд на сахрану монарха, после чега се опет повукла у тишину свог имања, да би током Другог светског рата у својој кући отворила велику болницу, уздржавајући се од било каквих коментара ратне ситуације у Југославији.

А онда је, у миру, пошто је рат окончан, њено имање постало средиште окупљања српских политичких избеглица. „Ја сам уз оне који претпостављају изгнанство сужањству. Њима је моја кућа отворена”, рекла је у некој прилици леди Пеџет, дајући све од себе да помогне знаним и незнаним из „њене Србије”. Помогла је Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство, осим што је извесно време и становао у њеном замку. У свом доброчинитељству леди Пеџет је дала пресудну новчану помоћ за уређење Српске цркве и Српског клуба у Лондону.

Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић пише да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала је кућу у којој је одрасла и век вековала, кућу за коју су биле везане толике успомене, отуђила је парк који је толико волела, цвеће које је неговала, птице које је зором свакодневно хранила, али је својим Србима претходно приредила опроштајно вече, примила их је последњи пут и угостила како је само она умела”.

Умрла је недуго затим, 24. септембра 1958. године.

Неколико дана пре него што је преминула, леди Лејла Пеџет је рекла: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”

У знак поштовања према племенитом делу леди Пеџет, једна београдска улица данас носи њено име.