Беседа епископа Фотија на устоличењу у трон Епископа зворничко-тузланских

Ваша Светости, браћо Архијереји, уважена господо, драга браћо и сестре, дозволите ми да најпре заблагодарим Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, на овом великом дару, пошто сам рукама Ваше Светости данас ја недостојни уведен у трон Епископа зворничко-тузланских. Ово је велики дан за нашу Цркву и сав народ Божији, јер овај чин иконизује Господа „Епископа душа наших“ (1. Пт. 2, 25), нашег Пастира, Учитеља и Спаситеља без кога не можемо чинити ништа (Јн. 15, 5). Господ наш Исус Христос је Глава Цркве (Еф. 4, 15), Он преко нас недостојних руководи својом Црквом, светотајински узводећи све верујуће у реалност Царства Небеског.

Подвиг, дакле, нас епископа је да се свему саображавамо својој Глави – Господу Исусу Христу, служећи тако светом Јеванђељу, народу Божијем и његовом спасењу. То је тај уски крсто-васкрсни пут, пут којим су ходили и којим и данас ходе истински пастири Цркве Христове. То је, по речима народног песника, пут Богочовека.

По промислу Божијем до сада сам ево 18 година служио као Епископ у далматинској епархији, епархији апостолској и мученичкој. Долазећи у Далмацију затекао сам апокалиптичку пустош. У српским селима куће без кровова, цркве и манастири разрушени, а народ прогнан и избегао. Како почети, шта чинити? И даде Бог снаге да то све некако оживи и добије своје пређашње контуре. Процвета пустиња као крин, Господе (Ис. 35, 1-2) и врати се живот у Далмацију. Вратише се далматински сабори и поново пропева богословија у манастиру Крки, а народ Божији нађе утеху у својој Цркви. Али, да нас не обузму емоције, томе шта се и како урадило, судиће историја, али оно што је сигурно то је да ће тај народ и његове светиње, камен, маслине и виногради остати трајно у нашем срцу. Дај Боже да убудуће буде и боље и врати се све у славу најбољих времена, која је описао велики владика Никодим Милаш у својој Православној Далмацији.

Благословом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и Вас, Ваша Светости, сада сам постављен за Епископа зворничко-тузланске епархије, која је пребогата својом историјом. Њени почеци датирају из XIII века, из времена Немањића, посебно краља Стефана Драгутина (1276-1316), од када и датира постојање црквене организације на овим просторима. Развој црквеног живота наставиће се у време владавине Твртка Стефана (1377-1391), који је крунисан у Милешеви 1372. године „на гробу светог Саве“. Посебан замах црквеног живота био је у време Стефана Лазаревића (XV век), господара источне Босне (1413-1427). У његово време, црквени поглавар ових простора има титулу митрополита и овако ће бити све до уједињења Патријаршије 1920. године.

Падом средњовековних српских држава под отоманску власт, долази до промене црквеног живота. Развој благољепија замењује мучеништво, али плодови вере остају, јер велики духовни центри и светиње сачуваше свето Православље и у то време. Обновом Пећке Патријаршије (1557-1766) поново долази до процвата црквеног живота. Монаси манастира Папраћа одлазе у Русију и добијају велику помоћ за свој манастир, а у манастиру Озрену и Ловници врши се преписивање библијских књига. У ово време на простору Епархије зворничко-тузланске помињу се тројица епископа Пајсије, Лонгин и Стефан. Укидањем Пећке Патријаршије то се постепено мења, па Епархијом зворничко-тузланском управљају суседни митрополити дабробосански и ужичко-ариљски. Од средине XVIII, па све до друге половине XIX века, Епархијом зворничко-тузланском ће управљати грчки митрополити, тзв. Фанариоти, који су умногоме сачували и обновили црквени живот. Посебно треба истаћи Митрополита Агатангела, који је по наредби Омер-паше Латаса 1852. године пренео седиште епархије из Зворника у Тузлу. Он ће у Тузли подићи зграду митрополије, цркву и народну школу.

У бурном и немирном XIX веку, који карактеришу буне и устанци у борби за слободу, велике силе Аустрија и Русија, присилиће Османско царство да донесе низ реформи које ће допринети побољшању положаја хришћанског становништва. О томе говоре и познати хатишерифи који су гарантовали хришћанима виши ниво личних и верских слобода. У овом периоду посебну улогу у просвећивању српског народа на простору Епархије зворничко-тузланске одиграће манастири као духовни центри Православља, при којима су, по светосавској традицији, осниване школе да буду чувари писмености и народне културе. Такве школе су постојале у манастиру Тавна, у Тешњу, Зворнику, Бијељини, Тузли и другим местима.

Анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године, јавља се први покушај европеизације ових области (провинција). Тада ће епископе фанариоте заменити људи са ових простора – Срби, поданици аустријске круне, али ће Црква и даље наставити да се бори за своју аутономију и слободу својих просветних установа, јачајући националну свест у народу и потребу што блискије заједнице са суседном Краљевином Србијом.

У XX веку, после уједињења са Пећком Патријаршијом 1920. године, Епархија зворничко-тузланска пролази велику Голготу, како у Првом светском рату од стране Аустроугарске, тако и у Другом светском рату у време тзв. НДХ. Тада ће страдати многи православни свештеници са својим народом и тиме се придружити општем мучеништву Српске Православне Цркве на просторима бивше Југославије. На жалост, изгледа да ни све то није било довољно, па ће се поново разлећи ратни лелек на овим просторима у трагичном рату од 1992. до 1995. године, који ће са собом донети нове жртве и страдања свих народа, који живе на овим немирним балканским просторима.

То је историја. Да ли је све тако морало бити, не знамо, али оно што знамо је да из историје треба учити за будућност, да би свим народима који живе на овим просторима, и Србима, и Бошњацима и Хрватима, било боље. Црква у том смислу нема ништа силније од позива свих на покајање. Покајање је темељ новог живота. Пророци Старог Завета, као и велики пастири у Новом Завету, увек су у пресудним временима позивали на свенародно покајање и уз то налагали постове. То је заиста једини духовни лек, који нам истински може помоћи. Покајање нас враћа Богу и ближњима и упућује нас на закон јеванђелске љубави, јер само онај који у љубави пребива, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16), поучава нас свети апостол и јеванђелист Јован Богослов.

Драга браћо и сестре, часно свештенство и монаштво, и благоверни народе Епархије зворничко-тузланске, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је мене слабог и недостојног изабрао за вашег Епископа, да будем по примеру доброг Пастира – Христа, ваш духовни отац и учитељ. Трудићу се да моја служба буде прожета Јеванђељем, јер смо позвани да благовестимо Јеванђеље Христово свим народима (Лк. 24, 47). И ви се трудите да будете сведоци живога Христа, не само речима, већ првенствено својим животом и делима, јер се по делима препознају истинске слуге Божије. Ми пастири морамо заједнички носити крст свога народа, народа благословеног, који воли своју Цркву и не смемо изневерити његову искрену и безазлену љубав и доброту. Зато, да наставимо заједно све оно што је добро започето у овој епархији, да зидамо цркве и манастире, и водимо свој народ путем светога Саве и светих Немањића. Свети владика Николај, српски Златоуст нашег времена, је говорио: „Три су врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и свим створењима. А свети ава Јустин Ћелијски додаје: „Све што је потребно овоме свету и људима у њему – Бог је рекао у Светом Писму.“ Дакле, то треба да буде наш пут – пут Светих Отаца. Они нас уче љубави према Богу и богослужењу и непрестаној бризи о сиротињи. Дај Боже да и ми тако чинимо, јер је то пут који нас води у вечни живот.

Што се тиче нас и Епархије зворничко-тузланске, трудићемо се, по речима светог апостола Павла: „да мир имамо са свима, колико до нас стоји“ (Рим. 12, 18) и да „цару дајемо царево, а Божије Богу“ (Мт. 22, 21). То значи да ћемо у свему сарађивати са државним институцијама Републике Српске, а на савезном нивоу, Босне и Херцеговине, не заборављајући наравно никада своју мајку Србију. Поред тога, позвани смо да у свему што се тиче општег добра радимо заједно са представницима исламске заједнице и римокатоличке цркве, зато што народ првенствено од нас очекује добро и да чује реч утехе, реч мира и праштања. Будимо зато благовесници мира Божијег и измиримо се пред многобројним жртвама ратова, које су кроз историју лелеком испуњавале ову дивну и благословену земљу Босну и Херцеговину. Дај Боже да се од сада са планина поново чују само песме косаца и жетелаца; да оживе благословена народна прела и да се сви вратимо радости живота.

На крају желим опет и опет да заблагодарим Богу на овом великом дару и крсту који сам из руке Ваше Светости данас примио. Трудићу се, колико ми Бог да снаге, да не изневерим Вашу љубав и поверење.

Нека Бог свима подари утеху и благослов и нека благослови народ свој миром! Амин. Благословите.

Бијељина, 17. септембар 2017. године

аша Светости, браћо Архијереји, уважена господо, драга браћо и сестре, дозволите ми да најпре заблагодарим Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, на овом великом дару, пошто сам рукама Ваше Светости данас ја недостојни уведен у трон Епископа зворничко-тузланских. Ово је велики дан за нашу Цркву и сав народ Божији, јер овај чин иконизује Господа „Епископа душа наших“ (1. Пт. 2, 25), нашег Пастира, Учитеља и Спаситеља без кога не можемо чинити ништа (Јн. 15, 5). Господ наш Исус Христос је Глава Цркве (Еф. 4, 15), Он преко нас недостојних руководи својом Црквом, светотајински узводећи све верујуће у реалност Царства Небеског.

Подвиг, дакле, нас епископа је да се свему саображавамо својој Глави – Господу Исусу Христу, служећи тако светом Јеванђељу, народу Божијем и његовом спасењу. То је тај уски крсто-васкрсни пут, пут којим су ходили и којим и данас ходе истински пастири Цркве Христове. То је, по речима народног песника, пут Богочовека.

По промислу Божијем до сада сам ево 18 година служио као Епископ у далматинској епархији, епархији апостолској и мученичкој. Долазећи у Далмацију затекао сам апокалиптичку пустош. У српским селима куће без кровова, цркве и манастири разрушени, а народ прогнан и избегао. Како почети, шта чинити? И даде Бог снаге да то све некако оживи и добије своје пређашње контуре. Процвета пустиња као крин, Господе (Ис. 35, 1-2) и врати се живот у Далмацију. Вратише се далматински сабори и поново пропева богословија у манастиру Крки, а народ Божији нађе утеху у својој Цркви. Али, да нас не обузму емоције, томе шта се и како урадило, судиће историја, али оно што је сигурно то је да ће тај народ и његове светиње, камен, маслине и виногради остати трајно у нашем срцу. Дај Боже да убудуће буде и боље и врати се све у славу најбољих времена, која је описао велики владика Никодим Милаш у својој Православној Далмацији.

Благословом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и Вас, Ваша Светости, сада сам постављен за Епископа зворничко-тузланске епархије, која је пребогата својом историјом. Њени почеци датирају из XIII века, из времена Немањића, посебно краља Стефана Драгутина (1276-1316), од када и датира постојање црквене организације на овим просторима. Развој црквеног живота наставиће се у време владавине Твртка Стефана (1377-1391), који је крунисан у Милешеви 1372. године „на гробу светог Саве“. Посебан замах црквеног живота био је у време Стефана Лазаревића (XV век), господара источне Босне (1413-1427). У његово време, црквени поглавар ових простора има титулу митрополита и овако ће бити све до уједињења Патријаршије 1920. године.

Падом средњовековних српских држава под отоманску власт, долази до промене црквеног живота. Развој благољепија замењује мучеништво, али плодови вере остају, јер велики духовни центри и светиње сачуваше свето Православље и у то време. Обновом Пећке Патријаршије (1557-1766) поново долази до процвата црквеног живота. Монаси манастира Папраћа одлазе у Русију и добијају велику помоћ за свој манастир, а у манастиру Озрену и Ловници врши се преписивање библијских књига. У ово време на простору Епархије зворничко-тузланске помињу се тројица епископа Пајсије, Лонгин и Стефан. Укидањем Пећке Патријаршије то се постепено мења, па Епархијом зворничко-тузланском управљају суседни митрополити дабробосански и ужичко-ариљски. Од средине XVIII, па све до друге половине XIX века, Епархијом зворничко-тузланском ће управљати грчки митрополити, тзв. Фанариоти, који су умногоме сачували и обновили црквени живот. Посебно треба истаћи Митрополита Агатангела, који је по наредби Омер-паше Латаса 1852. године пренео седиште епархије из Зворника у Тузлу. Он ће у Тузли подићи зграду митрополије, цркву и народну школу.

У бурном и немирном XIX веку, који карактеришу буне и устанци у борби за слободу, велике силе Аустрија и Русија, присилиће Османско царство да донесе низ реформи које ће допринети побољшању положаја хришћанског становништва. О томе говоре и познати хатишерифи који су гарантовали хришћанима виши ниво личних и верских слобода. У овом периоду посебну улогу у просвећивању српског народа на простору Епархије зворничко-тузланске одиграће манастири као духовни центри Православља, при којима су, по светосавској традицији, осниване школе да буду чувари писмености и народне културе. Такве школе су постојале у манастиру Тавна, у Тешњу, Зворнику, Бијељини, Тузли и другим местима.

Анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године, јавља се први покушај европеизације ових области (провинција). Тада ће епископе фанариоте заменити људи са ових простора – Срби, поданици аустријске круне, али ће Црква и даље наставити да се бори за своју аутономију и слободу својих просветних установа, јачајући националну свест у народу и потребу што блискије заједнице са суседном Краљевином Србијом.

У XX веку, после уједињења са Пећком Патријаршијом 1920. године, Епархија зворничко-тузланска пролази велику Голготу, како у Првом светском рату од стране Аустроугарске, тако и у Другом светском рату у време тзв. НДХ. Тада ће страдати многи православни свештеници са својим народом и тиме се придружити општем мучеништву Српске Православне Цркве на просторима бивше Југославије. На жалост, изгледа да ни све то није било довољно, па ће се поново разлећи ратни лелек на овим просторима у трагичном рату од 1992. до 1995. године, који ће са собом донети нове жртве и страдања свих народа, који живе на овим немирним балканским просторима.

То је историја. Да ли је све тако морало бити, не знамо, али оно што знамо је да из историје треба учити за будућност, да би свим народима који живе на овим просторима, и Србима, и Бошњацима и Хрватима, било боље. Црква у том смислу нема ништа силније од позива свих на покајање. Покајање је темељ новог живота. Пророци Старог Завета, као и велики пастири у Новом Завету, увек су у пресудним временима позивали на свенародно покајање и уз то налагали постове. То је заиста једини духовни лек, који нам истински може помоћи. Покајање нас враћа Богу и ближњима и упућује нас на закон јеванђелске љубави, јер само онај који у љубави пребива, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16), поучава нас свети апостол и јеванђелист Јован Богослов.

Драга браћо и сестре, часно свештенство и монаштво, и благоверни народе Епархије зворничко-тузланске, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је мене слабог и недостојног изабрао за вашег Епископа, да будем по примеру доброг Пастира – Христа, ваш духовни отац и учитељ. Трудићу се да моја служба буде прожета Јеванђељем, јер смо позвани да благовестимо Јеванђеље Христово свим народима (Лк. 24, 47). И ви се трудите да будете сведоци живога Христа, не само речима, већ првенствено својим животом и делима, јер се по делима препознају истинске слуге Божије. Ми пастири морамо заједнички носити крст свога народа, народа благословеног, који воли своју Цркву и не смемо изневерити његову искрену и безазлену љубав и доброту. Зато, да наставимо заједно све оно што је добро започето у овој епархији, да зидамо цркве и манастире, и водимо свој народ путем светога Саве и светих Немањића. Свети владика Николај, српски Златоуст нашег времена, је говорио: „Три су врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и свим створењима. А свети ава Јустин Ћелијски додаје: „Све што је потребно овоме свету и људима у њему – Бог је рекао у Светом Писму.“ Дакле, то треба да буде наш пут – пут Светих Отаца. Они нас уче љубави према Богу и богослужењу и непрестаној бризи о сиротињи. Дај Боже да и ми тако чинимо, јер је то пут који нас води у вечни живот.

Што се тиче нас и Епархије зворничко-тузланске, трудићемо се, по речима светог апостола Павла: „да мир имамо са свима, колико до нас стоји“ (Рим. 12, 18) и да „цару дајемо царево, а Божије Богу“ (Мт. 22, 21). То значи да ћемо у свему сарађивати са државним институцијама Републике Српске, а на савезном нивоу, Босне и Херцеговине, не заборављајући наравно никада своју мајку Србију. Поред тога, позвани смо да у свему што се тиче општег добра радимо заједно са представницима исламске заједнице и римокатоличке цркве, зато што народ првенствено од нас очекује добро и да чује реч утехе, реч мира и праштања. Будимо зато благовесници мира Божијег и измиримо се пред многобројним жртвама ратова, које су кроз историју лелеком испуњавале ову дивну и благословену земљу Босну и Херцеговину. Дај Боже да се од сада са планина поново чују само песме косаца и жетелаца; да оживе благословена народна прела и да се сви вратимо радости живота.

На крају желим опет и опет да заблагодарим Богу на овом великом дару и крсту који сам из руке Ваше Светости данас примио. Трудићу се, колико ми Бог да снаге, да не изневерим Вашу љубав и поверење.

Нека Бог свима подари утеху и благослов и нека благослови народ свој миром! Амин. Благословите.

Бијељина, 17. септембар 2017. године

аша Светости, браћо Архијереји, уважена господо, драга браћо и сестре, дозволите ми да најпре заблагодарим Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, на овом великом дару, пошто сам рукама Ваше Светости данас ја недостојни уведен у трон Епископа зворничко-тузланских. Ово је велики дан за нашу Цркву и сав народ Божији, јер овај чин иконизује Господа „Епископа душа наших“ (1. Пт. 2, 25), нашег Пастира, Учитеља и Спаситеља без кога не можемо чинити ништа (Јн. 15, 5). Господ наш Исус Христос је Глава Цркве (Еф. 4, 15), Он преко нас недостојних руководи својом Црквом, светотајински узводећи све верујуће у реалност Царства Небеског.

Подвиг, дакле, нас епископа је да се свему саображавамо својој Глави – Господу Исусу Христу, служећи тако светом Јеванђељу, народу Божијем и његовом спасењу. То је тај уски крсто-васкрсни пут, пут којим су ходили и којим и данас ходе истински пастири Цркве Христове. То је, по речима народног песника, пут Богочовека.

По промислу Божијем до сада сам ево 18 година служио као Епископ у далматинској епархији, епархији апостолској и мученичкој. Долазећи у Далмацију затекао сам апокалиптичку пустош. У српским селима куће без кровова, цркве и манастири разрушени, а народ прогнан и избегао. Како почети, шта чинити? И даде Бог снаге да то све некако оживи и добије своје пређашње контуре. Процвета пустиња као крин, Господе (Ис. 35, 1-2) и врати се живот у Далмацију. Вратише се далматински сабори и поново пропева богословија у манастиру Крки, а народ Божији нађе утеху у својој Цркви. Али, да нас не обузму емоције, томе шта се и како урадило, судиће историја, али оно што је сигурно то је да ће тај народ и његове светиње, камен, маслине и виногради остати трајно у нашем срцу. Дај Боже да убудуће буде и боље и врати се све у славу најбољих времена, која је описао велики владика Никодим Милаш у својој Православној Далмацији.

Благословом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и Вас, Ваша Светости, сада сам постављен за Епископа зворничко-тузланске епархије, која је пребогата својом историјом. Њени почеци датирају из XIII века, из времена Немањића, посебно краља Стефана Драгутина (1276-1316), од када и датира постојање црквене организације на овим просторима. Развој црквеног живота наставиће се у време владавине Твртка Стефана (1377-1391), који је крунисан у Милешеви 1372. године „на гробу светог Саве“. Посебан замах црквеног живота био је у време Стефана Лазаревића (XV век), господара источне Босне (1413-1427). У његово време, црквени поглавар ових простора има титулу митрополита и овако ће бити све до уједињења Патријаршије 1920. године.

Падом средњовековних српских држава под отоманску власт, долази до промене црквеног живота. Развој благољепија замењује мучеништво, али плодови вере остају, јер велики духовни центри и светиње сачуваше свето Православље и у то време. Обновом Пећке Патријаршије (1557-1766) поново долази до процвата црквеног живота. Монаси манастира Папраћа одлазе у Русију и добијају велику помоћ за свој манастир, а у манастиру Озрену и Ловници врши се преписивање библијских књига. У ово време на простору Епархије зворничко-тузланске помињу се тројица епископа Пајсије, Лонгин и Стефан. Укидањем Пећке Патријаршије то се постепено мења, па Епархијом зворничко-тузланском управљају суседни митрополити дабробосански и ужичко-ариљски. Од средине XVIII, па све до друге половине XIX века, Епархијом зворничко-тузланском ће управљати грчки митрополити, тзв. Фанариоти, који су умногоме сачували и обновили црквени живот. Посебно треба истаћи Митрополита Агатангела, који је по наредби Омер-паше Латаса 1852. године пренео седиште епархије из Зворника у Тузлу. Он ће у Тузли подићи зграду митрополије, цркву и народну школу.

У бурном и немирном XIX веку, који карактеришу буне и устанци у борби за слободу, велике силе Аустрија и Русија, присилиће Османско царство да донесе низ реформи које ће допринети побољшању положаја хришћанског становништва. О томе говоре и познати хатишерифи који су гарантовали хришћанима виши ниво личних и верских слобода. У овом периоду посебну улогу у просвећивању српског народа на простору Епархије зворничко-тузланске одиграће манастири као духовни центри Православља, при којима су, по светосавској традицији, осниване школе да буду чувари писмености и народне културе. Такве школе су постојале у манастиру Тавна, у Тешњу, Зворнику, Бијељини, Тузли и другим местима.

Анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године, јавља се први покушај европеизације ових области (провинција). Тада ће епископе фанариоте заменити људи са ових простора – Срби, поданици аустријске круне, али ће Црква и даље наставити да се бори за своју аутономију и слободу својих просветних установа, јачајући националну свест у народу и потребу што блискије заједнице са суседном Краљевином Србијом.

У XX веку, после уједињења са Пећком Патријаршијом 1920. године, Епархија зворничко-тузланска пролази велику Голготу, како у Првом светском рату од стране Аустроугарске, тако и у Другом светском рату у време тзв. НДХ. Тада ће страдати многи православни свештеници са својим народом и тиме се придружити општем мучеништву Српске Православне Цркве на просторима бивше Југославије. На жалост, изгледа да ни све то није било довољно, па ће се поново разлећи ратни лелек на овим просторима у трагичном рату од 1992. до 1995. године, који ће са собом донети нове жртве и страдања свих народа, који живе на овим немирним балканским просторима.

То је историја. Да ли је све тако морало бити, не знамо, али оно што знамо је да из историје треба учити за будућност, да би свим народима који живе на овим просторима, и Србима, и Бошњацима и Хрватима, било боље. Црква у том смислу нема ништа силније од позива свих на покајање. Покајање је темељ новог живота. Пророци Старог Завета, као и велики пастири у Новом Завету, увек су у пресудним временима позивали на свенародно покајање и уз то налагали постове. То је заиста једини духовни лек, који нам истински може помоћи. Покајање нас враћа Богу и ближњима и упућује нас на закон јеванђелске љубави, јер само онај који у љубави пребива, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16), поучава нас свети апостол и јеванђелист Јован Богослов.

Драга браћо и сестре, часно свештенство и монаштво, и благоверни народе Епархије зворничко-тузланске, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је мене слабог и недостојног изабрао за вашег Епископа, да будем по примеру доброг Пастира – Христа, ваш духовни отац и учитељ. Трудићу се да моја служба буде прожета Јеванђељем, јер смо позвани да благовестимо Јеванђеље Христово свим народима (Лк. 24, 47). И ви се трудите да будете сведоци живога Христа, не само речима, већ првенствено својим животом и делима, јер се по делима препознају истинске слуге Божије. Ми пастири морамо заједнички носити крст свога народа, народа благословеног, који воли своју Цркву и не смемо изневерити његову искрену и безазлену љубав и доброту. Зато, да наставимо заједно све оно што је добро започето у овој епархији, да зидамо цркве и манастире, и водимо свој народ путем светога Саве и светих Немањића. Свети владика Николај, српски Златоуст нашег времена, је говорио: „Три су врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога. Нада у вечни живот. Љубав према Створитељу и свим створењима. А свети ава Јустин Ћелијски додаје: „Све што је потребно овоме свету и људима у њему – Бог је рекао у Светом Писму.“ Дакле, то треба да буде наш пут – пут Светих Отаца. Они нас уче љубави према Богу и богослужењу и непрестаној бризи о сиротињи. Дај Боже да и ми тако чинимо, јер је то пут који нас води у вечни живот.

Што се тиче нас и Епархије зворничко-тузланске, трудићемо се, по речима светог апостола Павла: „да мир имамо са свима, колико до нас стоји“ (Рим. 12, 18) и да „цару дајемо царево, а Божије Богу“ (Мт. 22, 21). То значи да ћемо у свему сарађивати са државним институцијама Републике Српске, а на савезном нивоу, Босне и Херцеговине, не заборављајући наравно никада своју мајку Србију. Поред тога, позвани смо да у свему што се тиче општег добра радимо заједно са представницима исламске заједнице и римокатоличке цркве, зато што народ првенствено од нас очекује добро и да чује реч утехе, реч мира и праштања. Будимо зато благовесници мира Божијег и измиримо се пред многобројним жртвама ратова, које су кроз историју лелеком испуњавале ову дивну и благословену земљу Босну и Херцеговину. Дај Боже да се од сада са планина поново чују само песме косаца и жетелаца; да оживе благословена народна прела и да се сви вратимо радости живота.

На крају желим опет и опет да заблагодарим Богу на овом великом дару и крсту који сам из руке Ваше Светости данас примио. Трудићу се, колико ми Бог да снаге, да не изневерим Вашу љубав и поверење.

Нека Бог свима подари утеху и благослов и нека благослови народ свој миром! Амин. Благословите.

Бијељина, 17. септембар 2017. године

Извор: СПЦ