Измењено и допуњено издање Правописа (2010) донело је разграничавање (у писању) између је л’ (скраћеног облика од глагола јесам) и јел’ (облика које служи за грађење питања у разговорноме језику).
Дакле, да разјаснимо прво је л’ (на које смо сви навикли).
Када је посреди помоћни (или копулативни) глагол јесам и упитна речца ли као обележје упитне реченице – пише се одвојено (као што је и досад било!):
- Је ли (или је л’) Пера дошао? Одговор: Пера јесте (је) дошао.
- Је ли (или је л’) веран? Одговор: Веран јесте (је).
- Јеси ли (или јеси л’) добро? Одговор: Јесам добро / Добро сам.
Међутим, у разговорном језику раширила се употреба јел’ као засебне упитне речце, еквивалентне да ли. Треба уочити да у овим примерима нема помоћног глагола јесам! Таква употреба је врло уобичајена, али супстандардна (некњижевна). Дакле, она је дозвољена у разговорноме језику, али разговорни језик није стандардни језик. У разговорноме језику, може се рећи, све је дозвољено. 🙂
- Јел’ Пера долази? (Не можете рећи: Јесте ли Пера долази, зар не?)
- Јел’ имаш времена? (Не можете рећи: Јесте ли имаш времена, зар не?)
- Јел’ важи? (Не можете рећи: Јесте ли важи, зар не?)
Одговор:
- Пера долази. Да, долази. (Нема помоћног глагола јесам).
Правилно:
- Долази ли Пера? Да ли Пера долази?
- Имаш ли времена? Да ли имаш времена?
То је разлика између је л’ и јел’ и више дилеме нема.
Правопис (2010) говори само о разговорноме јел’, које смо у овом чланку објаснили.
Извор: Описмени се