Свети мученик Калиник родио се у Киликији и био васпитан у хришћанској побожности. Поставши зрео човек, он виде како се многи људи држе многобожачког безбожја: помрачени демонском обманом, они су далеко од Господа Христа, верују у неосетљиво камење и приносе жртве идолима. И плакаше Калиник због погибли њихове, и стаде их јавно учити познању истине, обраћајући их од њихове заблуде ка Христу Богу. И пропутова Калиник многе градове и села, апостолски проповедајући реч Божију. Тако допутова он и у галатијски град Анкиру, тражећи спасење душа људских. У њему он проведе дуго, трудећи се у благовешћу Христовом, и многе приведе Богу. Зато би ухваћен од неверника и изведен на суд пред кнеза Сакердона, човека веома погана, најусрднија служитеља идола, непријатеља Христова и љута гонитеља хришћана. Приводећи Калиника на суд пред кнеза, безбожни многобошци повикаше: Ово је Калиник странац; дошао је у наш град и учи људе да боговима не приносе жртве и да им се не клањају, и већ је многе завео у своју обману.
Погледавши јаросно на Калиника, кнез га стаде грозним гласом испитивати: Како си се ти странац, безумниче, дрзнуо да развраћаш народ, учећи га да оставља богове који су свет створили, и које поштује цар и све власти и сва васељена? – Светитељ му кротко одговори: Ја сам слута Христов. Видећи како људи срљају у погибао, срце ми се кида за њих, и колико могу старам се да их добрим учењем обратим од таме ка светлости, и од погибли ка спасењу. Јер у нашим књигама пише: Који обрати грешника с кривога пута његова, спашће душу од смрти и покриће мноштво грехова (Јак. 5, 20). Стога би хтео да и тебе приведем к светлости од демонског помрачења које влада тобом, и да те упутим на пут истине.
Кнез, киптећи од гнева, рече: Еда ли ти хоћеш да се ја, послушавши твоје безумне речи, одречем богова и претпоставим горку смрт слаткоме животу? Не, никада! Напротив, ја ћу те, и против твоје воље, приморати да се поклониш боговима нашим, јер ћу те ставити на љуте муке, и видећу да ли ће Бог твој доћи да те избави из мојих руку. И нећу поштедети тело твоје све дотле док не познаш силу и власт богова и не принесеш им жртве.
Тада му светитељ поче смело одговарати, говорећи: Претњама нећеш устрашити истинског слугу Христовог, јер свако мучење ради Господа мог мени је тако пожељно као гладноме храна. Стога не оклевај и не губи време на претње, него одмах почни да ме мучиш. Ево, пред тобом је тело моје, готово на муке; оно има у души својој Бога, који припрема мени спасења а теби погибао.
Кнез се још више разјари и повика: Бедниче! како се усуђујеш да ме вређаш таквим речима? Тако ми богова, нећу се сажалити на тебе, него ћу здерати месо твоје са костију твојих, и задаћу ти сваку муку док те љутом смрћу не погубим. – Светитељ одговори: О, најпоганији човече међу свима поганим људима! докле ћеш узалуд траћити време беснећи гневом, а не приступаш делу? Хајде, предај ме на муке, па ћеш видети јунаштво и неустрашивост подвижника Христова који очекује да од Спаситеља свог прими венац победе.
Тада мучитељ нареди да мученика обнажена и опружена немилице бију воловским жилама. И светитељ би дуго бијен, а биров викаше: Калиниче, познај богове и призови их, и они ће те избавити од мука! – Међутим свети мученик се смејаше мучитељу и мукама, и громко му довикиваше: Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Дај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим, ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни.
Тада кнез нареди да страдалца обесе на мучилишном дрвету и тело му стружу гвозденим гребенима. И остругаше му тело до костију. Међутим свети мученик, трпећи све то као у туђем телу, смејаше се овом мучењу, и говораше кнезу: Нареди да ме још јаче стружу, јер уколико више стружеш моје тело, утолико више насићујеш моју душу: мени помаже Христос, и ја, крпљен благодаћу Његовом, не осећам бол од мучења.
После тога мучитељ нареди да страдалца Христова скину са мучилишта, да му обују гвоздене чизме са оштрим клинцима изнутра, да га воде у град Гангр, удаљен од Анкире осамдесет потркалишта, и да га тамо огњем сажегу. Тако мучитељ одлучи да уради, зато што у том граду свети Калиник беше обратио врло многе ка Христу, па мишљаше да ће се они, видевши Калиников мученички крај, уплашити и вратити пређашњој вери.
И љути кнез предаде Христовог војника у руке немилосрдним војницима својим, наредивши им да јашу на брзим коњима, а мученика гоне пред собом, приморавајући га батинама да трчи. Обувен у гвоздене чизме са клинцима, мученик хођаше као да не осећа болове од клинаца, и певаше псалам Давидов: Трпећи чеках Господа, и саже се к мени, и услиши молитву моју; и извади ме из јаме, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Пс. 39, 2-3).
Тако мученик крену одређеним путем, и без приморавања трчаше брзо испред коња. Када прођоше шездесет потркалишта и стигоше на место звано Матрика, војници силно ожеднеше од сунчане жеге, јер беше месец јули. Пошто воде не беше нигде на путу, војници почеше изнемогавати од жеђи, а и коњи, и једва дисаху, скоро да издахну. Тада они са сузама завапише к светом мученику: Слуго истинитога Бога, смилуј се на нас, умиремо од жеђи. Умоли Бога твог да нам да воду, и ми нећемо умрети. Слушали смо да Бог твој може све. Не спомињи зла која ти учинисмо: јер те ми мучисмо не по својој вољи него по наређењу кнеза.
Видевши да они стварно умиру од жеђи, свети Калиник се сажали на њих и, желећи да непријатељима својим учини добро, стаде крај једног камена што се задеси на путу, па подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Господару неба и земље, и мора, и целокупне твари! Ти си некада у пустињи водом из камена напојио слугу Твог Мојсија и са њим жедни народ. Покажи и сада чудеса Твоја, те нека по наређењу Твом и из овог камена потече вода и напоји ове жедне, да би се преславна дела Твоја показала и онима који Те не знају, и прославило свето име Твоје.
Чим свети мученик заврши молитву, одмах потече из камена извор живе воде, те сви пише и расхладише се, и громко клицаху: Велик је хришћански Бог, и славнији од свију! – И од тога часа овај извор не престаде давати воду на незаборавни спомен чуда Божјег, учињеног молитвама светог мученика.
Пошто се добро расхладише, и војници и коњи превалише лако остатак пута и стигоше у град Гангр. Но војницима се није хтело да предаду на смрт свога добротвора Калиника, који их путем избави од смрти. Али бојећи се да кнез у гневу свом не побије њих саме, они и против своје воље испунише наређење кнежево: зажарише пећ, и поставише мученика близу ње. А он, радујући се и веселећи се, осени себе крсним знаком и помоли се говорећи: Благодарим Ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за свето име Твоје умирем. Прими у миру дух мој, и посрами непријатеље Твоје, свесилни Боже!
Са овим речима он уђе усред усијане пећи, леже и предаде своју свету душу у руке Божије. Када се огањ угаси, нађоше чесно тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Верни узеше свето тело његово и погребоше са доличном чешћу, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Извор: СПЦ