Дана 12. јуна 2025. године у Световазнесењском манастиру Беочину служена је света Литургија, а затим парастос и помен на гробу блаженопочивше игуманије Варваре (Радосављевић), а поводом годишњице од њеног упокојења.
Свету Литургију су служили протојереј-ставрофор Бранко Поповић, манастирски свештенослужитељ игуман Јустин (Стојановић) и ђакон Марко Стефановић из Сремских Карловаца. За певницом су одговарали протонамесник Милош Илић и студенти Богословског факултета, Драган Варечка и Лазар Ковачевић из Сусека. Литургији је присуствовало мноштво верног народа.
После парастоса присутнима се обратио прота Бранко, који је евоцирао успомене на блаженопочившу игуманију. После помена на гробу, за присутне је у манастирској трпезарији приређена трпеза, на којој су се присутнима обратили и игуман Јустин и гргетешки архимандрит Доситеј (Миљков), који је посебно говорио о личним искуствима и монашком подвигу и врлинама мати Врваре, са којом је неколико првих година манастирског живота провео заједно са будућим беочинским сестрама, под окриљем манастира Гргетега.
Блаженопочивша игуманија Варвара (Радосављевић) је рођена 21. 11. 1939. године у селу Причевић код Ваљева, у кући побожних и вредних домаћина, од оца Милоша и мајке Тонке. Одрасла је са сестрама и братом у духу богомољачког покрета, чији је оснивач био владика Николај Велимировић, потоњи светитељ. Следећи стазу монашког подвига својих сестара, монахиња Марине и Екатерине, она креће за њима у манастир Ћелије код Ваљева, где са непуних 12 година (1950) она постаје искушеница овог манастира. Под будним оком знамените игуманије Саре Ђукетић, вредно извршава сва послушања, заједно са тридесетак богочежњивих монахиња и искушеница. Духовно их васпитава и подиже архимандрит, Авва др Јустин Поповић, прогнани професор београдског Богословског факултета. У том окружењу мати све сигурније корача подвижничким путем.
После искушеничког стажа, примила је монашки постриг по чину одјејанија расе и камилавке из руку, тада епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића 1961. године. Посебно се истицала у савлађивању молитвеног правила и црквеног поретка и типика. У томе посебно долази до изражаја њена љубав за црквено појање, које усавршава лепотом свога умилног гласа. У месецу августу (8. 8. 1968) са својим сестрама прелази у клир епархије сремске, где су неколико година боравиле у манастиру Гргетег, а затим краће време у манастиру Врдник, одакле са својом сестром, монахињом Марином, током 1975. године прелазе у манастир Беочин (придружујући се својој сестри игуманији Катарини, која је у манастир Беочин прешла претходне године). У манастиру Беочину је 1980. године примила други степен монашког пострига по чину мале схиме из руку, тада епископа сремског др Андреја Фрушића. Манастир Беочин се у то време налазио у изразито лошем стању. Тих месеци се из конака исељавала плућна болница, иза које остаје само по неки гвоздени кревет, болеснички орман, плехани тањир…
Сестрински подвиг и почетак рада на обнови монашког живота у Беочину је био веома тежак. Од бројног растиња рашчишћава се манастирско окружење. Делови конака се оспособљавају за пристојан боравак. Ретки верни Беочинци прилажу по који килограм брашна, кромпира и друго поврће. Недостатак новца надокнађује се свакодневним одласком у надницу, ради окопавања винограда и других радова. На сунцу и киши, монахиње проводе дан са парчетом хлеба. Понеки газда, да не знају млађи чланови породице, учесници НОБ-а, по повратку са њиве пакује им парче сира, сланине или пасуљ и лук. Сестре благодаре за ту љубав, док их преморене дочекује мати Марина са неком чорбом од коприве или поврћа. Мати Варвара је била и возач те је са скромним возилом ,,фићом“ доприносила обнови манастира и потребним набавкама.
Раних деведесетих година, наступа време промена. Народ се све бројније враћа вери својих предака. Број крштених и венчаних се повећава. Упоредо, изводе се неопходни радови на обнови манастирске цркве, конацима и економским зградама. Приложници се јављају са жељом да манастир поново засија својом лепотом. Све бројније ходочаснике, монахиње подсећају на духовну и културну улогу Беочина, као трећег у рангу фрушкогорских светиња, после знаменитих Крушедола и Гргетега. Истовремено, монахиње са поносом истичу да је Беочин дао нашој Цркви карловачког патријарха Лукијана Богдановића, више епископа и бројне архимандрите.
Након смрти њене биолошке сестре, игуманије Екатерине (19. 11. 2019) Епископ сремски Василије поверио јој је послушање настојатељице – игуманије беочинске монашке обитељи, које је савесно и пожртвовано обављала. Последњих седам и по месеци свога овоземаљског живота провела је у болести, као последици вишедеценијског напора, рада и труда. О својој игуманији су бринуле монахиње. Упокојила се мирно, у својој монашкој келији, у поподневним сатима, 19. јуна 2024. године.
Заупокојеном Литургијом, која је тим поводом служена 21. јуна, началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски г. Василије.
Текст: Игуман Јустин Стојановић
Светлопис и тонски запис: Крсто Калинић
