П О Р У К А
Светог и Великог Сабора Православне Цркве
православном народу и сваком човеку добре воље
Песмом хвалимо и славимо Бога „милосрђа и сваке утехе” што нас је удостојио да се у току недеље свете Педесетнице (18 – 26. јуна 2016. г.) састанемо на Криту, где су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали Јеванђеље у првим годинама живота Цркве. Благодаримо Једном у Тројици Богу што је благоволео да у једнодушности окончамо заседање Светог и Великог Сабора Православља који је сазвао Васељенски Патријарх Вартоломеј уз сагласност Предстојатељâ помесних аутокефалних Православних Цркава.
Верно следујући примеру светих Апостола и богоносних Отаца, и овај пут смо проучили Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Као темељ нашим богословским трагањима служило нам је уверење да Црква не живи за себе. Она преноси сведочење Јеванђеља благодати и истине. Она свој васељени нуди дарове Божје – љубав, мир, правду, помирење, силу Крста и Васкрсења, ишчекивање вечности.
1. Први и основни задатак који је пред себе поставио Свети и Велики Сабор био је да прокламује јединство Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на светој Евхаристији и апостолском прејемству (наслеђивању, сукцесији) епископâ, треба да јача и да доноси нове плодове. Једна света, саборна (католичанска, свеобухватна) и апостолска Црква јесте богочовечанска заједница, предокушање и доживљавање Есхатона (будуће коначне стварности Царства Божјег) у светој Евхаристији. Као трајна Педесетница, она је неућутни пророчки глас, присуство и сведочење Царства Бога љубави. Верна једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, Православна Црква представља аутентични продужетак Једне свете, саборне и апостолске Цркве, као што исповедамо у Символу вере и као што нам потврђује учење Отаца Цркве. Наша Црква доживљава Тајну божанског домостроја (икономије) спасења у свом светотајинском животу чије средиште јесте божанствена Евхаристија.
Православна Црква изражава своје јединство и своју саборност (католичност, свеобухватност) помоћу сабора. Саборско начело (синодалност) прожима њену организациону структуру, као и начин на који се у њој доносе одлуке и одређује њен даљи историјски ход. Аутокефалне Православне Цркве не представљају конфедерацију Цркава него сачињавају Једну свету, саборну и апостолску Цркву. Свака локална Црква, служећи свету Евхаристију, јесте присуство и пројављивање Једне, свете, саборне и апостолске Цркве на једном месту, односно у одређеном месту. У погледу православне дијаспоре у разним земљама широм земнога шара, на Сабору је одлучено да буде продужено функционисање епископских сабрања, надлежних за једну земљу или за више земаља, све док не буде могућа примена канонске акривије (пуног поштовања канонског поретка). У састав тих сабрања улазе канонски епископи које одређује свака аутокефална Црква понаособ и који и даље припадају својој матичној Цркви. Доследним функционисањем епископских сабрања јемчи се поштовање православног начела синодалности (саборског начела).
У току Светог и Великог Сабора наглашен је значај досадашњих сабрања Предстојатељâ и формулисан је предлог да Свети и Велики Сабор постане установа која се понавља у одређеним временским размацима.
2. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, дужни смо да после свете Литургије наставимо Литургију и сведочимо веру пред блискима и далекима, у складу са јасном заповешћу Господа Христа пред Вазнесење Његово: „И бићете ми сведоци у Јерусалиму и у свој Јудеји и Самарији и до краја земље” (Дела ап. 1, 8). Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још нису познали Христа представљају непрекидну обавезу Цркве.
3. Одазивајући се на дужност да сведочи истину и своју апостолску веру, наша Црква придаје велики значај дијалогу, поглавито дијалогу са инославним хришћанима. На тај начин се и остали хришћански свет тачније упознаје са правим православним Светим Предањем, са вредношћу светоотачког учења, са литургијским искуством и вером православних хришћана. Дијалози које Православна Црква води никада не значе компромис у питањима вере.
4. Експлозије фундаментализма, уочљиве у крилу разних религија, представљају израз болесне религиозности. Трезвени међурелигијски дијалог знатно доприноси изграђивању узајамног поверења, мира и помирења. Уље религијског доживљаја ваља употребљавати да би се зацељивале ране, а не да би се распиривала ватра ратних окршаја. Православна Црква без околишења осуђује ширење ратног насиља, прогоне, изгон и мучко убијање припадникâ верских заједница, принудно преверавање, трговање избеглицама, отмице, мучења и одвратне ликвидације. Она диже глас тешке оптужбе против оних који руше храмове, верске символе и споменике културе. Изражава своју посебну забринутост због положаја хришћана и свих прогоњених мањина на Средњем Истоку и другде. Упућује апел светској заједници да заштити православне староседеоце тамошњих крајева и друге тамошње хришћане, као и укупно становништво тога подручја, које има ненарушиво право да остане у својој отаџбини у статусу равноправних грађана. Наш Сабор позива све релевантне чиниоце да без одлагања уложе систематске напоре да се прекину ратни сукоби на Средњем Истоку, као и свугде где и даље букте, и да се омогући повратак прогнаних на њихова огњишта.
Посебан апел упућујемо моћницима Земље да се потруде да мир и правда преовладају у земљама из којих потичу избеглице. Желимо да подстакнемо политичке власти, грађане и православне хришћане земаља у којима ојађене избеглице траже уточиште да им и даље пружају помоћ по својим могућностима, од свога сувишка или мањка.
5. Савремена секуларизација тежи ка аутономизацији човека од Христа и од духовног утицаја Цркве, коју иначе самовољно поистовећује са конзервативизмом. Западна цивилизација, међутим, носи на себи неизбрисиви печат доприноса хришћанства у великом временском трајању. Уз то Црква показује спасоносни значај Богочовека Христа и Тела Његова као места и начина живота у слободи.
http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_velikog_sabora_pravoslavne_crkve