Игуманија мати Магдалина (Мркшић), (световно име Гордана) рођена је у породици благочестивих родитеља, на Ђурђевдан 1937. у Новом Саду. Дипломирала је на Катедри за енглески језик и књижевност на Философском факултету у Новом Саду. Пре монашења је са породицом живела у Њујорку, бавила се просветним радом – предавала енглески језик у Србији, а српски у Америци, преводила, певала у Опери Српског народног позоришта.
У манастир ступа 1988, а монашки постриг прима 1989. у манастиру Рукумија. Претходно је боравила у манастиру Тумане.
За игуманију манастира Фенека (Епархија сремска) постављена је 1995. а након што је 2006. то постао мушки манастир, мати Магдалина се повукла у молитвену тишину манастира Радовашница код Шапца.
За време њеног управљања манастиром Фенеком извршена је делимична обнова конака. Са њом су у манастиру у то време живеле и молитве Богу приносиле монахиње Агрипина и Параскева (сахрањене на монашком гробљу у фрушкогорском манастиру Гргетегу).
Игуманију мати Магдалину памтимо по строгости и молитвеном подвизавању, по поукама за верне и боготражитеље, посебно по строгости против празнословља.
Упокојила се на Петровдан 12. јула 2023. године и по жељи породице која се бринула о њој у болести, дуги низ година, сахрањена је у породичној гробници у Сремској Каменици.
За ову прилику подсетићемо на њену животну причу о Божјем призиву о чему смо могли читати у листу Православље и у световним медијима у којима је за живота иступила само два пута држећи се правила монашког живота да монах, сем са Богом и у повереном му манастиру и обитељи, не треба јавно да се појављује.
О Божјем призиву
За мене је била судбоносна реченица коју је у осмом разреду гимназије изговорио професор филозофије: „Сада, кад сте пред пунолетством, треба да одаберете једну филозофију која ће вам бити водиља током живота.“ Сетих се да ми је прабака помињала заповести Божије. Задивила ме је мудрост и свеобухватност у само десет тачака. Последњих пет заповести, сажетих у што не желиш да теби неко учини, немој ни ти другом, вечни је морални закон. Желела сам да следим неки добар пут. После моје искључиво рационалне одлуке да ћу живети по заповестима Божијим прошло је неколико месеци. Постала сам свесна промене која се у мени догодила. Почела сам другачије да посматрам свет око себе. У наоко обичним, свакодневним појавама проналазила сам фасцинантно; како семе спуштено у земљу непогрешиво „зна“ да једну клицу пружи у корен, другу у стабло, које ће, у тачно одређено време, донети увек истоветну врсту листа, цвета, плода; како птица препознаје сазвежђа или неку другу тајну којом се оријентише у лету преко мора или чак океана; како животиња у дивљини доноси на свет младунче и отхрани га са љубављу иако нема ни разума ни руку; како живот врви у мајушној ћелији, савршено складан и осмишљен… Постало ми је јасно да космос и ми у њему не можемо бити дело силе коју називамо природом, него да је и она сама део целокупне творевине Бога Створитеља, чију величину и стваралачку моћ прослављају сама дела Његова. Све што је мој поглед могао да обухвати, сливало се у оду Божјем стваралаштву. Што сам више упознавала и дубље сагледавала величину Божју, све сам Му се више дивила – најзад до те мере да сам живот свој ставила у службу Божју.
Фото: новине Православље, СПЦ
Благодаримо Зорици Зец за достављен извештај
Извор: Радио Српски Сион
