Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 23. јула 2023. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.
Саслуживали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Драган Шовљански и Иван Штрбачки, као и протођакон Радомир Врућинић. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:
– У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, одломак из Јеванђеља по Матеју који смо данас чули сам по себи је довољно речит као што је уосталом и читаво Јеванђење Христово речито и једноставно. Свакоме ко има уши да чује и очи да види Јеванђеље Христово је сасвим једноствно и разумљиво. Зашто? Зато што је је реч Божја намењена сваком човеку, а сваки је саздан по слици и прилици Божјој и сваки је саздан са усмерењем да тражи Царство небеско, тј. створен за спасење, за Царство Божје.
Предуслов разумевања сваке речи Христове јесте отворено око и отворено ухо, али не спољашње него унутарње. Предуслов разумевања сваке речи Божје, а могла би се направити и паралела са нашим људским светом, јесте вера и јесте поверење. Не постоје аргументи и докази ма колико снажни били и ма колико логички добро стајали уколико немамо поверење у односу на онога који нам се обраћа. Тако је и у нашем обичном људском свету, а тако је пре свега и изнад свега у нашем односу са Богом. Наравно да ми када долазимо у цркву непрестано имамо на уму речи: Верујем, Господе, помози моме неверју! – да, имамо вере, хоћемо да верујемо, хтели бисмо да свој живот у потпуности саобразимо са својом вером, тј. са речју Божјом, са Јеванђељем Христовим, али смо као људи неретко слабашни, често посрћемо и падамо. Међутим, и у паду и у посртању, носећи у себи веру, чувајући Христа у себи, ми дајемо благодати Његовој простора да нас подиже и васкрсава из сваке таме, из сваког ада, из сваке смрти.
У данашњем Јеванђељу видели смо два чуда. Најпре, Господ је исцелио двојицу слепих, а онда и једнога који није имао слух, није могао да говори, а при том је био још и демонизован. И они су као и мноштво народа ишли за Господом тражећи помоћ, тражећи исцељење. И Господ је показао једампут за свагда да исцељење или, ако хоћемо, чудо никада не може бити увод у веру. Господ је баш зато што је љубав и апсолутна слобода не постоји начин и не постоји могућност да Он на темељима своје љубави и слободе намеће било коме себе. Љубављу својом нама је спасење у Њему већ дато, али да би то спасење постало и лична тековина, да би то спасење постало реалност и свакога од нас лично, појединачно, слободу и љубав Божју слободом и љубављу својом може да прихвати свако од нас. То је једини пут! Искључиво слободом и љубављу које наравно јесу испреплатане са вером!
И зато када се Господу обраћају болесни за помоћ Он пита: Верујеш ли да то могу учинити? У том питању већ је садржана смерница, смерница која се показала делотворном у двојици слепих и једном глувонемом. Онога тренутка када су они исповедили: Да, верујем, Господе, да то можеш учинити, десило се чудо. Дакле, чудо је увек последица вере или, боље рећи, сарадње благодати Божје, љубави Божје и слободе Божје и љубави, слободе и вере наше. Наравно, знамо да бисмо ми неретко желели да ствари обрнуто функционишу и често смо суочени у сусрету са људима који нису потпуно у Цркви, који не верују или нису свесни своје вере или чак у сусрету са онима који не верују, који траже чудо, траже опипљиви доказ постојања Божјег тако што ће Он неким мађионичарским својим присуством да обзнани своје постојање. Ствари заправо функционишу потпуно обрнуто, а понављам: ствари исто тако функционишу и у нашим међусобним људским односима. Само тамо где има поверења, где има вере између двоје, троје или више људи, ту има и резултата. Ту је резулат увек плод сарадње и поверења више људи.
Ово чудо је заправо исцељење, а и проповед и чудотворења и читаво Јеванђеље Христово има за циљ исцељење као спасење, има за циљ спасење, има за циљ доживљај Царства Небеског. У оригиналном језику Новога Завета за спасење се употребљава реч исцељење, тј. глагол исцељивати што значи бити целовит. Дакле, Господ не гледа чинећи чуда и исцељуљући нас од спољашњих телесних недостатака, недуга и болести на то да пројави своју силу и моћ као велики чудотворац, него гледа на наше спасење, на исцељење нашег унутарњег бића и успостављање хармоније између спољашњег и унутарњег, између телесног и духовног. Зато је у тој реченици, у питању: Верујете ли да вам то могу учинити, да вам могу отворити вид телесни? Господ усмерен на унутарње исцељење, на отварање вида унутарњег, духовног. Тек кад видимо изнутра, духовно, кад созерцавамо феномене, појаве, догађаје и реалност изнутра, духовно, тек тада можемо видети како ствари стоје и спољашњим оком. Неретко се дешава да видимо спољашњим оком и да чујемо телесним ухом, а да смо заправо потупно слепи и глуви за суштину и истину Јеванђеља Христовог.
Нека би Бог дао да увек имамо жељу да вером отварамо своје духовне очи, да вером отварамо своје духовне уши, како би нам онда било све јасно и споља и изнутра, како бисмо знали шта да Христос – који је само у Беседи на Гори изрекао све оно што јесте садржај модерне цивилизације, како је заправи у Беседи на Гори поставио темеље једне потпуно нове и другачије цивилизације – није дошао да нам даје одговоре на социјална, економска, психолошка, политичка и демократска питања и недоумице, које су легитимне, него је дошао да нам отвори унутарње око за оно што нам је најпотребније, а то је живот вечни, који је потребан свакоме од нас, али и свакоме ономе кога волимо. Христос је дошао да дарује живот вечни и Царство небеско, а дарујући то све ово остало и претходно, питања и неодумице, се додаје. Обрнуто никако није. Иштите најпре Царство небеско и све остало ће вам се додати! Дакле, духовно око и духовно ухо да нам буде увек будно, да разумемо Господа као саму тајну Царства небеског, за Њим да чезнемо, за Њим да трагамо, Њега да се држимо и све остало ће нам се додати и овде и сада и увек и у векове векова, амин.
Извор: СПЦ
