У новом броју “Православља” – новинама Српске Патријаршије (бр. 1341; 1. фебруар 2023), на стр. 44-45., објављен је некролог катихете Бранислава Илића под насловом: “Протођакону дома Спасовог у Подгорици”.
У спомен на новопрестављеног протођакона Владимира Јарамаза (10. мај 1980 – 20. јануар 2023), сабрата Саборног храма Васкрсења Христова у Немањином Граду – Подгорици
Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога (Мт.25,21), речи су којима је Господ у попразничном дану свог јављања на Јордану, призвао к себи дивног међу верним служитељима Његовим. У дану када се небо и земља радују прослављајући свештени спомен на Сабор Светога Јована Крститеља, 7/20. јануара 2023. лета Господњег, Господ је вечном сабору на небесима призвао протођакона дома Спасовог у Подгорици – Владимира Јарамаза. Након одслужене свете Литургије на којој је на њему својствен и јединствени начин произносио славославље једноме Богу у Тројици слављеном, наш добри отац Владо је похитао да се одазове на позив Божји, бивајући до смрти веран своме Господу.
Господ је протођакона Владимира преко његових родитеља привео из небића у биће, у Граду Светог Василија Острошког – Никшићу, 10. маја 1980. године, на празник Спаљивања моштију Светог Саве. Одгајан je у побожној породици у којој се Свети Игнатије Богоносац прославља као Крсна слава, а која поред крсног имена, за свог молитвеног покровитеља пред Господом има свог претка Светог свештеномученика Риста Јарамаза, који је мученички пострадао за Христа, 20. јануара 1942. године. Посебну ревност и љубав протођакон Владимир је показао приликом обрeтења моштију свог претка и писања службе (химнографијe), њему у част. Отац Владо се богословљу учио на Православном богословском факултету у Београду и Фочи. У браку са својом животном изабраницом Милицом, имао је две кћери Ангелину и Дивну. У свештени чин ђакона рукоположен је руком блаженопочившег митрополита Амфилохија на Бадњи дан 2010. године, док је за ревносно служење степеном протођакона одликован 21. фебруара 2015. године.
Живот нашег протођакона, брата и пријатеља, био је попут једног драгоценог мозаика који је био сачињен од златних каменчића хришћанских врлина. Једна од веома важних врлина коју је посебно неговао била је врлина верности Богу. Од свог духовног родитеља незаборавног оца Лазара острошког, научио је да бити веран, у односу на Господа, значи остати смирени слуга, у истини и љубави. По тој духовној науци живео је протођакон Владимир, својим животом исповедајући да је сам Бог савршено веран, јер Господ даје обећања, Господ ступа у завете са нама људима, Господ чврсто држи своју реч без обзира шта човек чини, јер и када су људи неверни и не одазивају се на зов Божји, Бог остаје веран, сходно речима цара и псалмопојца Давида да се Господ заклео и неће се покајати (Пс.110, 4).
Громогласни протођакон подгоричког Дома Спасовог, својим ђаконским служењем никога није остављао равнодушним. Слушајући како са храмовног амвона произноси прозбе и како благу реч љубави Божје произноси пред сабрану литургијску заједницу, али и како потпуно предан са љубављу целим бићем служи своме Господу, много пута нисмо се могли отети утиску да он не хода, већ попут ангела лакокрило и свештено лебди. Богослужење је, ваистину, било мера његовог живота. Живео је богослужењем. Наше седмогодишње пријатељство посведочило је, да је протођакон био човек богослужења. Иако смо сви призвани да будемо литургијска бића и да темељ и смисао нашег живота буде Литургија, протођакон је у томе, као и свему осталом, предњачио испред нас. Богослужбеним ритмом непрестано је куцало његово благо срце. Ни један наш разговор није протекао, а да се нисмо дотицали приче о богослужењу, појању и лепом златотканом свештеном одјејанију. Последњи пут овде у историји, чули смо се у вечерњим часовима на празник Богојављења, и у радости празника Божјег јављања на Јордану, разговарали смо о богослужбеним одеждама, не знајући да ће већ сутрадан ђакон бити прибројан вечном сабору на небесима, где ће у још краснијем одјејанију саслуживати на небеској Литургији. Свака ђаконска одежда протођакона Владимира била је уникатна. Увек сам се дивио том његовом дару, а у дану његовог преласка из смрти у живот вечни, било ми је јасно због чега је први међу подгоричким ђаконима тако дивну пажњу посвећивао одеждама. Лепота његових одежди била је слика његовог односа према жили куцавици нашег живота – богослужењу, и његова жеља да и красним одјејанијем актуализује и оприсутни истину да је Литургија небоземна реалност која небо низводи на земљу, а нас са земље узноси ка небесима.
Протођаконе подгоричког дома Спасовог, драги мој брате, пријатељу и учитељу богослужења, твој прерани одлазак од нас испунио је моје биће великом тугом, оном мрачном тугом која се речима не може описати, али ме теши твоја верност и преданост у служењу Господу до последњега даха, јер са вером и надом у Васкрсење и живот вечни, знам да се небеса твом доласку радују, а радују се и ангели небески, јер је твоје служење у храму Васкрсења Христова овде на земљи наликовало на служење ангелских сила.
Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги протођаконе Владимире!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
О Јовањдану, 7/20. јануара 2023. године
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у “Православљу” – новинама Српске Патријаршије (бр.1341; 1. фебруар 2023; стр. 44-45)
