Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 20. новембра 2022. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Илариона (Лупуловића) у чин Епископа новобрдског, викара Патријарха српског.
Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, шабачки Јеротеј, стобијски Давид, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, хвостански Алексеј, као и изабрани епископи новобрдски Иларион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј и топлички Петар са многобројним свештенством и свештеномонаштвом из више епархија Српске Православне Цркве.
Патријарх Порфирије: Епископ мора да се поистовети са Христом и да читавим својим бићем говори Христову реч
Уручијући епископу Илариону жезал – символ архијерејске службе, постојаног ношења крста, усрдне бриге за народ Божји и ревности за правду Господњу – Његова Светост Патријарх г. Порфирије је поручио:
-У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Преосвећени брате и саслужитељу у Христу, брате Иларионе,
Сви знамо да избор неког за епископа не личи на било коју врсту избора коју ми људи вршимо појединачно или као заједница. Сви наши избори најчешће јесу избори у складу са нашим ставовима, размишљањима и уверењима и увек знамо да ти избори могу бити исправни, могу бити тачни, али неретко, имамо искуства, могу бити погрешни. Међутим, када Црква бира епископе онда ту није реч о обичном људском избору. Изволе се Духу Светоме и нама јесте формулација коју користи Црква када врши своје изборе, а и онда када бира неког за епископа. Када би тај избор био само наш и када би се ослањао на нашу људску логику, постојала би могућност да тај избор не буде у потпуности макар исправан, али будући да се изволе Духу Светом, тј. вољи Божјој да неко буде изабран за епископа онда знамо, јер Бог је истина, правда и љубав, да када Црква бира епископа ту нема грешке. Наравно, то не значи да је сам подвиг и труд епископа нешто што иде по аутоматизму и да нису могуће и људске погрешке и људски промашаји. Међутим, када је реч о избору – ту нема грешке, а када је реч о подвигу – њему је неопходна и наша слобода, наш труд и напор. Ако тога има, онда та почетна исправна одлука бива, опростите на изразу, пун погодак и на крају подвиг.
Ми, браћо и сестре, знамо да је Црква заједница, али исто тако, што је још важније, знамо да то није обична заједница, него је то заједница окупљена око епископа, као што смо чули у исповедању вере, али не зато што је епископ диван човек, што је бољи од других, што је безгрешан, него због тога што је епископ икона Христова, што је он на месту и по обличју Христовом. Отуда је Црква света заједница и отуда је Црква, како каже апостол Павле у Посланици Ефесцима – а ми до данашњих дана не само понављамо и чувамо ту реч, него и живимо њом – Црква јесте тело Христово, дакле, света заједница, јер је Господ свет и Црква као Његово тело има своју светост у Њему и од Њега. Господ је узносећи се на небо рекао својим ученицима и нама као Његовој Цркви, Његовом телу: Не бојте се! Ја сам с вама до свршетка века. Апостол Павле у Посланици Јеврејима вели: Христос је исти јуче, данас и у векове. На те нове две чињенице, две истине, на Христовој речи да је са нама и на Павловој апостолској речи да је Христос увек исти, свети Оци су из свог искуства извели формулацију која гласи да је Христос богочовек у Цркви и Црквом продужен у векове, да је Црква као заједница Христова продужено тело Његово у векове векова. Дакле, Црква је Христос и ми смо тело Његово и оно постоји у векове векова, како сам Господ каже и како подсећа апостол Павле.
Епископ је као неко ко је на Христовом месту, Његова икона, позван да врши тело Христово. Господ се поистоветио са нама, поистоветио се са човеком ради његовог спасења. Ако је епископ онај који је на месту Христовом и он се мора поистоветити са сваким човеком ради његовог спасења. Међутим, то поистовећење нити је психолошко, нити је сентиментално, романтичарско поистовећење. То поистовећење није нешто што произилази из човека, па ни из епископа као човека. Да би се епископ поистоветио са сваким човеком, он мора најпре да се поистовети са Христом, да реч апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени буде не само његово искуство, него чињеница његовог живота. Дакле, најпре епископ мора да се поистовети са Христом да би могао да се поистовети са сваким човеком, са крстом сваког човека, са муком, страдањем, недоумицом, али и радошћу, јер када је поистовећен са крстом Христовим онда је поистовећење са верним народом који му је поверен поистовећење са крстом који је васкрсење. Зато је важно да епископ говори читавим својим бићем Христову реч.
Чули смо одломак из Дела апостолских који говори о Вазнесењу Христовом, о обраћању апостола сабраном народу после Вазнесења. Апостоли су говорили својим језиком, а сабрани људи из свих народа и из разних племена, који нису знали језик апостола, разумели су оно што су апостоли говорили. Зашто? Не зато што су апостоли говорили људске језике – хвала Богу, Ви их говорите и то је веома добро и корисно за епископску службу. Апостоли иако нису знали друге језике, знали су језик Христов, језик Логоса, језик Љубави. И да су ћутали сви би их разумели! Дакле, веома је важно да епископ говори језик Христов, а не свој језик. То значи да мора да се поистовети са Христом. И апостол Павле на то подсећа: Ако језике анђеоске и човечије говоримо, а љубави немамо, ништа смо. У томе је слобода. Није слобода у томе да говоримо шта хоћемо, шта нам срцу драго. Уколико је срце неочишћено, прљаво и помућено, шта оно може рећи? Како срце може бити слободно, ако је острашћено најпре егоизмом, самољубљем и свим оним што из њега произилази?
Драги Владико, Ви сте показали да знате да се поистовећујете са Христом и са ближњим. Више од половине свог живота сте провели на Косову, распетом, страдалном, али и месту васкрсења, васкрсавања, месту победе, победе истине Христове и љубави Његове. Показали сте да можете до крајњих могућих граница своју слободу да подредите слободи која је у Христу кроз послушање у нашим животима реализована. Послушање које сте имали у Цркви поистоветили сте се са сваким човеком са којим сте долазили у сусрет; најпре са нашим народом, многострадалним и православним, али и са другим људима, и са Албанцима. Имали сте места у својој души и у свом срцу да свима сведочите Христа распетог и васкрслог, знајући да је у поистовећењу са Христом поистовећење са спасењем сваког човека. Ми, епископи, желимо да останете на том путу и да га сада са једног вишег места, као изабрани епископ Цркве, још снажније и интензивније сведочите свим људима света, свима са којима долазите у подвиг, а то значи да верујете православно и да живите православно. Нека Вас Господ благослови и да снаге на том путу. Аксиос!
Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан!
Владика Иларион: Молим се да служећи градим, благодаћу Духа Светог, заједницу оних који се спасавају
Уследила је прва архијерска беседа Преосвећеног г. Илариона која ће остати упамћена не само као монашко-богословско завештање јеванђељске Истине, него и општељудско и свевременско сведочење подвига љубави према Богу и ближњем:
-У име Оца и Сина и Светог Духа! Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, високопреподобни и пречасни оци, преподобне сестре монахиње, Ваше екселенције, драга браћо и сестре, народе Божји, децо Божја,
Диван је и чудесан Бог у светима својим, Бог Израиљев. Чудо је Божје, Ваша Светости, свети оци архијереји, да се вама обраћам стојећи на овом амвону на који ме доводи послушност неистраживој вољи Божјој која се јавља у Сабору светих. Потрудићу се да ово моје муцање и грцање буде примерено светој Евхаристији којом се цео створени свет приноси Богу да би вечно постојао.
Да је вечна слава и хвала Једном у Тројици Богу, нашем Небеском Оцу који превечно рађа свог Сина и Логоса а происходи Духа Светог, Утешитеља и Усавршитеља свега. Благодарим Њему, који ме је из своје превелике љубави привео из небића у биће, а хвала и онима без којих се тајна рађања новог живота не би десила, сарадницима Божјим, свим родитељима на свету, а данас посебно мојим родитељима, оцу Илији и мајци Даници, који су ме од малена појили Јеванђељем а да тога можда нису ни били свесни. Захваљујем вам на вашој љубави и труду. Благодарим вам на поштовању моје слободе и људског достојанства. Хвала мом брату Марку који брине о својој „Цркви домаћој” – Ани и Јовану. Захваљујем мојим прецима; и онима из метохијске Витомирице, који су преко Баната стигли до Београда и Америке, и Бабовићима од Васојевића, и Јовановићима из Крушевца, и свима Лупуловима и Лупуловићима који својим презименом сведоче блискост српског народа са јединим традиционално православним Латинима, данашњим Румунима. Благодарим Светом Николају Чудотворцу, нашој крсној слави, који се у нашем дому радосно прослављао уз песму, са родбином и пријатељима. Хвала њему, заштитнику путника који ће ме касније одвести у обитељ свог пријатеља, Стефана кога је исцелио вративши му вид. Захваљујем мојим другарима, пријатељима, мојој Цркви дечјој са којима сам научио да је игра озбиљна ствар, са којима сам маштао, певао, свирао, надао се и волео. Благодарим вам што смо и даље заједно уз Божју помоћ. Хвала учитељима и наставницима који су ме, поред родитеља, трпељиво васпитавали и волели. Захваљујем Богу на свим полетима младости, добу када најснажније желимо да живимо а не знамо како. Благодарим и театру у који сам стигао ни сам не знам како, премда макар назирем зашто. Уметност драме ме је собом као путем водила ка преславној драми разговора са Живим Богом, уз свакодневно „рвање” да би се очувала светиња односа са Нествореним и онима који су створени по Његовом образу и подобију, те да би се стигло у пристаниште тиховатељног и литургијског проузношења Словесне, Логосне жртве, плода усана које исповедају најсветије Име.
Захваљујем путу који ме је одвео „Онам’ онамо за брда она под зелени гај”, у најчудесније место на свету. Хвала Светом краљу Стефану Дечанском, домаћину обитељи која је за мене постала Гора Откровења, Горња одаја, место васкрсења и вазнесења, место силаска Светог Духа. У Дому Спасовом, немањићкој царској лаври, манастиру Високим Дечанима, срео сам Бога ја недостојни. Заправо Живи Бог, који не жели смрти грешника, тада је нашао изгубљену драхму која вредност и смисао има само када је у Његовим пречистим рукама. Тада сам стекао вечну породицу; оца који ме је родио Јеванђељем, тадашњег игумана дечанског а садашњег Епископа рашко-призренског господина Теодосија и браћу који су моја утеха и прибежиште; браћу из којих сија тајна монашке схиме и блаженог живота у свештеној заједници. У Дечанима ми се отворио прозор ка предивној галаксији монашких заједница од Јерусалима и Свете Горе и Свете Јеладе, преко Кијева и Свете Русије, па све до Северне Америке и тамошњих места, благословених православним јеванђелским подвигом. Сва путешествија су ме опет и опет враћала светој Србији, сазданој од цркава и манастира и свести да су наши родоначелници Свети Симеон и Сава изнад свега – Светогорци. Њиховим одласком на Свету Гору нашем народу је отворен пут ка истинској слободи коју нам је извојевао Господ Христос. Већ тада се певало у срцу оно што ће народни песник да нам преда као вапај Светог кнеза Лазара Косовског да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека!” Наша свештена историја је, стога, кључ за разумевање наше прошлости, садашњости и будућности. И зато Богу благодарим што имамо Хиландар и Студеницу; Милешеву и Дом Спасов у Жичи, Пећи и Дечанима; Сопоћане и Грачаницу; Манасију и Раваницу; Девич и Драганац; Гориоч и Зочиште; Прохор Пчињски и Ћелије; Острог и Цетиње; Црну Реку и Буково; Ковиљ и Крушедол; Тврдош и Крку.
Наше монашке заједнице су врела живота те није чудно да се „оро вије крај манастира” и да се ту саборује. Нарочито сам Богу благодаран на томе што сам могао да као свештеномонах верни народ упознајем и да се са њим сродим кроз песму и муку, кроз здравице и опела, кроз болести и исцељења, кроз падове и исповести, кроз молитве и заједничку Чашу. Хвала вам, Источани, на господању; захваљујем вам, Призренци, на господству и Богословији; благодарим вам, Ораховчани и Хочанци, на вину и песми; хвала вам, Митровчани и Колашинци, на срчаности; захваљујем вам, Косовци, што упркос свему и даље сејете да би поново родила света земља наших предака; а благодарим и вама, косовски Моравци, што сте ме научили да: „Не је муж куј тепа, но је муж куј трпи тепање!”, као и то да је „Бог слатак, а Црква слатка.” Хвала Светим Архангелима који су ме примили у дом њима посвећен на имању Лазареве ћерке Драгане. Благодарим браћи монасима, који су се окупили око целебног извора у Драганцу и остали да прислужују кандила и отварају врата храма потребитима. За житеље драганачке свештене обитељи може да се каже, заједно са апостолом Павлом, да је „у многоме кушању кроз невоље обиље радости њихове, и пуко сиромаштво њихово изобиловало у богатству простодушности њихове”. Захваљујем вам неизмерно, братијо. Опростите ми све недостатке, промашаје и падове. Молите се за мене, и ја ћу за вас, да бисмо и даље били заједно.
Хвала свима вама који сте дошли на овај богочовечански сабор из близа или далека. Благодарим, браћо и сестре, и вама који говорите грчки, руски, албански, македонски, словеначки, енглески, француски, италијански или било који други језик све док се споразумевамо, пре свега, говорећи језик добре воље. Захваљујем и оцима Светогорцима који говоре нови језик преображене творевине, језик тиховања који прераста из покајног вапаја у славословље Пресветој Тројици.
Пре више од четврт века моји пријатељи, браћа и сестре, одвели су ме из позоришта, а потом и испратили у Високе Дечане, у нови живот да бисмо данас били у још приснијој заједници. Живог Бога усрдно молим да би моје ново служење, на које ме данас пратите из наше заветне земље у престоницу, допринело да Косово и Метохија буду још ближи Београду, те да сви по речима Господа Христа будемо једно. Са псалмопојцем пред свима вама се заветујем: „Ако заборавим Косово и Метохију, нека ме заборави десница моја!”
Идем, браћо и сестре, на пут за мене нов и, у извесној мери, непознат. Молим се истрајно да се и на мени оствари тајна коју сведочи Свети Игњатије Богоносац следећим речима: „Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (=сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна (=католичанска) Црква”; да служећи градим, благодаћу Духа Светог, заједницу оних који се спасавају. Служећи Светом олтару Христовом надам се да ћу и више него до сада из њега да примам утеху којом ћу моћи да тешим народ Божји и да му сведочим да од почетка све беше добро веома, а да ће, уз помоћ Христа Васкрслога, бити још и боље. Мој животни избор је био да будем монах у Дечанима, те сам епископским достојанством колико почаствован толико и обремењен. Свети Григорије Палама учи да онај коjи нема моћи да надјача вештаствено, нити је очистио слух и мисли, није спреман да узима на себе обавезу старања о душама и да се упушта у богословствовање. Остаје ми једино да се на овом путу успињања на Синајску Гору уздам у милост Божју и Ваше молитве, Свјатјејши Владико, оци архијереји, браћо свештеници и монаси, сестре монахиње, народе Божји, децо Божја, да бих и ја недостојни заволео епископство као добро дело служења Богу и верном народу.
На крају као и на почетку: нека је вечна слава и хвала Рођеном од Приснодјеве Марије, Господу нашем Исусу Христу, кога Светим Духом исповедамо уздасима неизрецивим у славу Бога Оца. Амин.
***
Поред многобројног благочестивог народа светој Литургији су присуствовали потпредседник Владе Републике Србије и министар одбране г. г. Милош Вучевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Никола Селаковић, министар здравља др Даница Грујић, директор Канцеларије за Косово и Метохију др Петар Петковић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Управе за сардњу с дијаспором и Србима у региону г. Арно Гујон, преставници цркава и верских заједницама, драмски уметници Воја Брајовић, Тања Бошковић, Милица Михајловић, Ненад Јездић и Бранислав Зеремски, многобројни посленици културног и јавног живота престонице.
Извор: СПЦ
више фотографија на сајту СПЦ.
