Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 9. октобра 2022. године светој Литургији којом је, у Саборном храму Светог Саве у Паризу, началствовао Преосвећени Епископ г. Јустин. Том приликом Његова Светост Патријарх је увео владику Јустина у трон архијереја Епархије западноевропске.

У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ западноевропски г. Јустин началствовао је 9. октобра 2022. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве у Паризу.

Саслуживали су високопреосвећна и преосвећена господа архијереји европски Пимен из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије, британско-скандинавски Доситеј, зворничко-тузлански Фотије, диселдорфски и немачки Григорије, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, хумски Јован и умировљени канадски Георгије; као и архимандрити Нектарије – главни секретар Светог Архијерејског Синода, Данило – директор Патријаршијске управне канцеларије, и Атанасије – игуман манастира Старо Хопово, протојереји-ставрофори Никола Шкрбић, Душан Раковић и Јован Гарсија Касановас, ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Игор Вујисић и јерођакон Јустин.

Светој архијерејској Литургији молитвено су присуствовали високопреосвећена и преосвећена господа архијереји француски Димитрије из Васељенске Патријаршије; мадридско-лисабонски и администратор западноевропски Нестор, дубнски Јован, домодедовски Симеон и реутовски Јелисије из Московске Патријаршије; западноамерички Максим, изабрани јегарски архимандрит Нектарије, изабрани топлички протосинђел Петар; западноевропски и јужноевропски Јосиф из Румунске Православне Цркве, као и лондонски и западноевропски Иринеј из Руске Заграничне Православне Цркве.

Поред многобројног верног народа, светој Литургији присуствовали су и министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар г. Ненад Поповић, амбасадор Републике Србије у Француској гђа Наташа Марић, амбасадор Србије при Унеску гђа Тамара Растовац Сиамашвили, директор Културног центра Србије гђа Натали Бељански, амбасадор Босне и Херцеговине у Француској гђа Бојана Кондић Панић и пуковник Жак Огар, носилац ордена Светог Саве.

Обраћајући се присутнима Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поручио:

-У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји из наше помесне Цркве, Српске Православне Цркве, драга браћо архијереји из свих других помесних Цркава, браћо свештеници, часно монаштво и сестре монахиње, изнад свега, драга браћо и сестре, сабрали смо се данас да извршимо одлуку Сабора наше помесне Цркве и наравно, пре тога и после тога и изнад свега, вољу Духа Светог. Сабрали смо се да устоличимо владику Јустина за Епископа западноевропског, чија духовна брига покрива више земаља Европе, тачније Европске уније, а то су: Француска, Шпанија, Белгија, Португалија, Луксембург и Холандија.

Радост је наша неизмерна данас, јер је то радост у Духу Светом, радост црквена, радост која се не тиче само нас који смо данас сабрани у светом храму, него будући да је радост Цркве, а Црква нема граница и обухвата и небо и земљу, данас се радују и небо и земља, а нарочито се радују велики свети архијереји Цркве које је Господ прославио због тога што су се одликовали смирењем по угледу на самог Христа. Свети оци кажу да смирење само када га имамо  поседује у себи све остале врлине. Међутим, то смирење није смирење од овог света који тумаче психолози, парапсихолози, разни трговци духовношћу у разним религијама. То је смирење које је синонмим вере, вере која подразумева све за Христа и Христа низашта, вере која значи апсолутно и потпуно поверење у љубав Божју и у Његов промисао, вере која је свест о томе да Он боље зна одакле смо, ко смо, куда идемо, шта је свакоме од нас потребно као појединцу, али и као заједници.

Радујемо се, браћо и сестре, што смо сабрани овде, на простору који је такође украшен светитељима Божјим, мученицима од најранијих векова, многим сведоцима истине Христове. Сабрали смо се овде да извршимо вољу Духа Светог и да устоличимо владику Јустина Епископа Епархије западноевропске, да буде на месту и по обличју Христовом. То је епископ. Шта то значи, браћо и сестре? То значи да врши дело Христово. Зато, драги владико Јустине, прва лекција и најважније слово које треба да знате јесте да је Епископ на месту и по обличју Христовом, да врши Његово дело, а не своје, а то значи да пре свега и изнад свега служи свету Литургију која ништа друго није него тајна Царства небеског. То је небо, то је Царство небеско. То је будући век са нама и међу нама. То значи, драги Владико, да је служба Ваша да уводите људе, иконе Божје, у тајну Цркве, у тајну спасења, реалног спасења као најважније теме којом је заокупљен сваки човек, не само човек данашњице, него од кад зна за себе, од кад је произишао из руку љубави Божје када је створен је за Царство Божје, за спасење. Шта значи спасење? Значи пуноћа живота. Зато је човек створен и нема тог који не чезне за тим. Зато постоји Црква и на њеном челу, у једној Епархији, Епископ постоји да уводи народ у тајну Христову, у тајну спасења, али не као идеје, него као реалности која је дата овде и сада да можемо да је живимо, да је предокушамо, а она нас чека у својој пуноћи у будућем веку.

Драги Владико, ви то добро знате, али данас подсећајући и вас подсећамо и себе, све нас сабране архијереје, али и вас, браћо и сестре, драги хришћани, да сте позвани да проповедате Реч Христову, а не реч своју. Позвани сте да проповедате реч Христову која треба да буде на најважнијем месту, треба да буде на првом месту. Реч Христова је нешто што је најпотребније сваком човеку без обзира на позицију, без обзира на иметак, без обзира на пол, без обзира на узраст. Реч Христова је почетак и крај. Она је најнеопходнија, најпотребнија сваком људском бићу, али и читавој творевини. Ако будете имали реч Христову као најважнију тему имаћете одговор на сваку тему, али ако, не дај Боже, помислите да можете решавати многе проблеме и многе изазове са којима се суочава данашњи свет и данашњи човек, најпре и пре свега, а оставите реч Христову и реч Јеванђеља по страни, нећете дати адекватан и исправан одговор на изазове и на проблеме са којима се суочава модерни човек. Реч Христова је понекад блага реч, али понекад може да буде оштра. Онда када позива на одрицање, на крст, уколико смо конформисти она боли. Имамо пример у Јеванђељу. Када становници једне области, у којој је Христос дошао да проповеда спасење и чини чудо, кажу Господу: Иди од нас, не требаш нам! Зашто? Зато што присуство Христово њих изобличава. Или сетимо се Достојевског, његовог романа Браћа Карамазови и приче о Великом инквизитору. Шта каже Велики инквизитор Христу? Зашто си дошао? Нама је феноменално, све је у реду, иде како смо ми испланирали. Имамо свега у изобиљу, али само видимо ближњега свога као свога непријатеља.  Профит и слава су нам важнији од нашег ближњег! Ја знам да ви знате добро читавим својим бићем да не само да то није исправно, него да је то промашај, да би то био катастрофалан пут за послање једног Епископа и Цркве Његове, јер су они послани да буде на покајање, на преображавање, а не на саображавање духу овога света. Дакле, Ваша реч не треба да буде реч која се саображава духу овог времена, него треба да буде реч која позива на пребражавање без обзира на све и баш због тога што је Христос непроменљив, као и Његова истина и Његово Јеванђеље. Ви морате наћи начин, морате наћи облик речи која ће бити разумљива модерном човеку. Пре свега, наравно, живите изван матице, у Француској и у другим земљама где се не говори српски језик, поред свога језика морате говорити и језик оних поред којих живите, али не само спољашњи језик као вербално оруђе споразумевања, него и унутрашњи језик. Морате познавати њихове бриге, њихове дилеме, њихове потребе, носталгије, чежње. Морате их разумети, дакле, изнутра и наћи начин, нови начин, можда другачији од начина прошлих епоха, можда другачији начин од других простора, али да им пренесете управо ту исту непроменљиву реч Јеванђеља Христа Живог, Бога Распетог и Васкрслог.

Тек онда када сте утврђени у свему ономе на шта позива Христос, Ваша реч ће бити богословска и испуњена Духом Светим,мада ће неко хтети да ту вашу реч усклади са својим суженим калупом. Давно је неко рекао изреку: Non nova sed nove, да могу бити нови начини, али да се не могу проповедати и сведочити нове ствари. Ваш је задатак, драги Владико, да проповедате и сведочите Христа Васкрслог, пре тога Христа Распетог, пуноћу живота, истину о томе да је Бог творац свега што се види и не види, али да је као круну творевине створио нас људе, човека по својој слици и прилици. Ту истину да је човек слика и прилика Божја морате сведочити непрестано, јер ако немамо ту спознају онда не треба да нас чуди што не само да међусобно можемо постати непријатељи, него се можемо преобразити у зверове. Онај који не зна да је човек створен по слици и прилици Божјој, као и да има то најузвишеније достојанство, ни себе не види као непролазног, али не види ни свог ближњег, другог човека, као свог брата без кога нема смисла ни нашег постојања, нема могућности ни нашег духовног узрастања.

Нека Господ Вас благослови! Са Вама је пуноћа Цркве, свештени Сабор, али и многи други православни који живе на истим просторима на којима ћете и Ви вршити своју службу у јединству и љубави. Сигуран сам да ми православни, где год да смо, можемо у пуноћи сведочити Христа и скромно и смирено допринети да Он буде видљив и тамо где постоје разне олује и ветрови који хоће да Га сакрију. Нека Вас Господ чува, нека благослови Вашу службу. Ми се препоручујемо Вашим молитвама, имајте нас непрестано не само у личној молитви него пре свега и изнад свега у литургијској молитви. Нека Господ благослови. Достојан! Позивам члана Светог Архијерејског Синода, Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, да прочита одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору Преосвећеног г. Јустина за Епископа Епархије западноевропске.

У присутупној беседи Преосвећени Епископ западноевропски г. Јустин је поручио:

-Ваша Светости, Свјатјејши Архиепископе пећки, Митрополите београдско-карловачки и Патријарше српски господине Порфирије, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Ваше Екселенције господо министри и директори управа у Влади Републике Србије, уважена амбасадорко Републике Србије у Француској, часни оци презвитери и ђакони, преподобно монаштво, децо Божја, драга браћо и сестре,

И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати…и благословићу те…. и ти ћеш бити благословен…  (1.Moj.15.7), јер: …Нисам ли ти заповједио: Буди слободан и храбар! Не бој се и не плаши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш. (Ис. Навин 1.9)

Прихватајући као из руке Божје одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да Нашу смерност постави за Епископа богомчуване Епархије западноевропске са радошћу и благодарношћу величам и прослављам Име Свете и Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и кличем: Нек је благословено Име Господње!

Све у животу што јесам и поседујем добио сам милошћу Божјом и благословом Цркве Христове, којој свим срцем и целим својим бићем по мери од Бога дарованих таланата смерно и искрено служим. Највећи, пак, дар Епископства, који сам пре годину дана примио преко Ваших руку, Ваша Светости, јесте благослов који се ни са чим на овом свету не може упоредити и на томе Вам и овом приликом искрено и најсрдачније благодарим. Протекла година поред Ваше Светости у служби Вашег викарног Епископа у престоном граду Београду је нешто најузвишеније и најлепше што сам живео у свом животу. Очинска љубав, огромно поверење и разумевање, молитвена подршка и мудри савети које сте ми указивали обележили су моје биће за читав живот. Од Вас сам научио да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божјег у духу Павлових речи: Свима сам био све, да како год неке спасем (1. Кор. 9, 21-22). Стога опет и много пута желим да Вам заблагодарим, Ваша Светости, поштовани и вољени Оче мој, господине Порфирије, што сте ме данас  узвели на трон Епископа западноевропских, место моје Голготе, али и Васкрсења. Долгоденствујте, Свјатјејши Владико, на најсветијем трону пећком у здрављу и радости на многе и благословене године! Праштајте, благословите и не заборављајте ме у својим светим молитвама!

У овом свештеном тренутку молитвено се сећам и искрено благодарим и својим претходницима на овој епископској катедри: блаженопочившем епископу Лаврентију, овде присутном Епископу британско-скандинавском Доситеју и посебно, блаженог спомена достојном Епископу западноевропском Луки, чији сам и недостојни наследник, а има ли веће радости него кад син наследи оца, по речима Светог Григорија Богослова? Од нас им хвала, а од Великог Архијереја Христа похвала у векове векова!

Рано хришћанство се појавило у оквирима једне глобалне Империје стварајући своје обрасце у покушају да донесе и пружи другачији погледа на свет. Хришћанство се из Палестине преселило на глобалну сцену долазећи у јеврејску дијаспору и преносећи јеванђеље на језику оног доба. Оно није свој живот започело затварајући се у оквире Палестине, позивајући се на славну прошлост. Оно је опстало пре свега услед отварања и снаге да упије у себе све оне позитивне елементе ондашњег Царства. Метафорички говорећи о развоју хришћанстава, можемо рећи да је рурална Палестина изашла из себе и урбани центар Империје. Рим је постао база за ширење Јеванђеља. Апостол Павле, као најзначајнији мисионар раног хришћанстава, био је и сам рођен у дијаспори, што му је омогућило и већу флексибилност у мисији. Његов матерњи језик је био грчки, а живот у метрополи која је била домаћин философских школа и велике јеврејске заједнице помогла му је да буде осетљивији за евангелизацију различитих народа. Сплетом историјских околности Јерусалим је врло рано напуштен и територијално, али и теолошки док је дијаспора постала носилац хришћанске поруке. Овим примером из ранохришћанске епохе желим да наговестим колико постојање дијаспоре данас може представљати велику шансу и могућност за Цркву у матици да стекне боље увиде и много тога научи. Наша Црква у Западној Европи чини готово незнатну мањину, али управо тај статус мањине у савременим друштвима Запада представља богати ресурс и огромно поље за сведочење Христа Распетог и Васкрслог. Црквене заједнице у дијаспори су веома мале те стога оне имају посебну оптику, тј. њихова брига јесте како стећи глас у друштву у којем си мањина и како бити добар грађанин једне друге земље, али сачувати своју православну веру, национални идентитет, матерњи језик и осећај припадности свом народу и матици.

Посебан изазов за Нашу смерност ће бити да све ово остварим у Епархији која је толико шаренолика и национално и језички каква је западноевропска. У њеном саставу постоји дванаест националности, а простире се на шест држава: Француску, Белгију, Холандију, Луксембург, Шпанију и Португалију. Епархија западноевропска историјски гледано нема славну прошлост, али зато има, нажалост или  на срећу, светлу будућност како због нашег народа који се све више досељава у земље западне Европе тако и због људи са ових простора жедних смисла живота и науке Христове.

Српска Православна Црква је за Западну Европу, Аустралију и Нови Зеланд 1969. основала Западноевропску и Аустралијску епархију. Године 1973. издвојено је подручје Аустралије и Новог Зеланда у посебну Епархију, а од Западноевропске епархије су 1990. основане две: Средњоевропска и Британско-скандинавска, да би  године 1994. од делова ове две Епархије и Западноевропске епархије Митрополије Новограчаничке била основана садашња Западноевропска епархија.

Примајући овај свештени жезал и узлазећи у свети трон Епископа западноевропских,  у овај дан Господњи, на празник апостола љубави, Светог јеванђелисте Јована Богослова, у цркви Светог оца нашег Саве молим се Богу да ме оснажи силом Духа Светог и дарује ми Духа Животоворног, Духа управљања, благодати и савета, жртве и ревности, Духа Утешитеља и Духа Истине: да покаже моје архијерејство светим и украшеним сваком честитошћу да бих био достојан да молим од Бога све што је на спасење овог народа који ми је поверен, да будем путовођа слепима, светлост оним у тами, васпитач неразумнима, учитељ младима, утеха ожалошћенима и потпора слабима и да у овоме животу, кроз своје епископско служење усавршавам душе благовернога народа у здравој побожности, вери непоколебљивој, нади поузданој и љубави нелицемерној.

Изабран и рукоположен Епископ је по учењу свештеномученика Игнатија Антиохијског слика Очева (Тралијанцима III, 1), у Цркви предстојатељ на месту Божјем (Магнежанима VI, 1) . У руци Епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи Епископа као што је све свештенство које је сагласно са Епископом као струне са гитаром. А ко тајно од Епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу, јер ни Христос, будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без Епископа, каже у посланици Магнежанима Свети Игантије (Магнежанима VII, 1). Тамо где се појави Епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква.

Драга браћо свештеници, народе мој вољени, у Христу чеда благословена! Од једног Епископа се много тражи и много очекује, а ја, ништи и од свих последњи, знам да су снаге моје слабе и плећа нејака да сам понесем терет ове примљене благодати и одговорности. Знам и то да ће ме божанска благодат која болести исцељује и недостатке допуњује, као и молитве свих вас, крепити на путу мога епископског служења, управљања и поучавања и да ћу се по својим силама трудити да се приносим за све и сва и да служим свима. Живео сам међу вама скоро једну деценију: слободно шетао Јелисејским пољима, дивио се лепотама Лувра и раскоши Версаја, одушевљавао се и треперио пред прелепим и древним Нотр Дамом, осетио весели дух Монмартра и тихо се молио шетајући поред Сене. Многи од вас су ми постали драги пријатељи, указивали велику љубав, поштовање и поверење. Улазио сам у ваше домове, неки су ми били друге мајке, очеви, браћа, делио сам ваше бриге, туге и радости. Нова дужност на коју ме Црква поставља не значи да ако сам постао Владика престајем да будем ваш отац Јустин као и до сада. Напротив, желим и позивам вас да заједно градимо Цркву Божју, да будемо једни другима сарадници у подвигу спасења, браћа и пријатељи.

Од свег срца поздрављам и хвалу упућујем и вама богољубива браћо Архијереји из најсветијег Сабора Епископа Српске Православне Цркве на доласку, жртви и љубави, поштовању и подршци  коју сте ми данас указали. Молите се за мене и знајте да сте увек више него добродошли у ову Епархију. Посебну част и радост ми причињава и присуство епископа из других помесних Цркава. Од данас ћемо, браћо, делити исти подвиг сведочења Тајне Крста и Васкрсења Христа Богочовека на просторима Западне Европе. Молим се да то увек буде „једним устима и једним срцем“ у  братској љубави, у јединству вере и заједници Светога Духа. Надам се и трудићу се да будем користан члан Епископских савета у Француској, земљама Бенелукса и Иберијског полуострва.

У духу братске љубави и узајамног поштовања, на које нас позива и Свето Јеванђеље Христово, одржаваћу контакте и најбоље могуће односе са представницима других хришћанских Црква, Римокатоличком и Протестантском, чије представнике братски поздрављам и захваљујем на доласку на моје устоличење.

Од свег срца поздрављам и на свему благодарим и мојим драгим родитељима, брату и сестри, поштованим и добродошлим министрима г. Николи Селаковићу и г. Ненаду Поповићу, као и директорима управа у Влади  Републике Србије за сарадњу са Црквама др Владимиру Рогановићу и дијаспоре г. Арноу Гујону, уваженој амбасадорки Републике Србије у Паризу гђи Наташи Марић, амбасадорки Републике Србије при Унеску, директорки Културног центра Републике Србије у Паризу, свима свештеницима Архиепископије београдско-карловачке, нарочито мојим трудољубивим сарадницима из Верског добротворног старатељства, свештенству Епархије западноевропске, мојој драгој сабраћи из патријаршијске обитељи: генералном секретару Светог Архијерејског Синода архимандриту Нектарију и директору Патријаршијског управног одбора архимандриту Данилу, монасима и монахињама, мојим милим и вољеним пријатељима овде сабраним, али и оним само физички одсутним а у духу свагда присутним, на овом духовном слављу дошавшим да ми укажу љубав, поштовање и подршку. Молите се за мене и знајте да ће за све вас једна скромна воштаница искрене молитве и љубави увек горети у мом срцу, негде тамо далеко.

Већ сам одужио, а чека нас пуно посла! Христа треба проповедати, а тек ако је неопходно користити и речи! Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама, браћо, амин!

Извор: СПЦ

Више функција на сајту СПЦ.