Од часа упокојења, у недељу 27. марта 2022. године, сестринство манастира је читало над њеним одром Псалтир, смењујући се са вернима. Свештенство је на смену држало помен читајући Јеванђеље. Они који су се као посетиоци манастиру тог дана ту затекли са тугом су се опраштали од игуманије мати Анастасије.

У понедељак 28. марта 2022. године са почетком у 9.00 часова по благослову Епископа сремског Господина Василија служена је света Литургија за покој душе новопрестављене слушкиње Божје игуманије Анастасије. Литургијом је началствовао протојереј Бранислав Мишковић, старешина румске цркве Сабора Српских Светитеља уз саслужење јереја Саве Мишановића, пароха румског и протосинђела Павла из манастира Бијеле Воде (Епархија шабачка).

Опело је служио Епископ сремски Василије уз саслужење Високопреподобних архимандрита Доситеја, игумана гргетешког и Нифонта, архијерејског заменика (Епархија шабачка), свештенства и монаштва Епархије сремске и других Епархија наше Свете Цркве.

Слово Епископа Василија на опелу

„У овој Крстопоклоној недељи, дочекала је наша игуманија мати Анастасија да две недеље у тихом ходу у светој четрдесетници оно како је умела и како је увек  практиковала у свом животу – у тиховању и молитви, и у  подвигу који је на себе узела још пре 54 године, да се сусретне са Господом.

У 22-ој години, ово чељаде је пошло у манастир, у светињу, замонашена је пре 57 година. Толико година, већ готово шест деценија носи мантију на себи, молитве узноси Господу и својом молитвом долива у кандило уље вере.

Подвизавала се у манастиру Боговађи, а потом 33 године дошавши у фрушкогорске манастире, овде пред моштима Светог кнеза Лазара заједно са сестринством и братијом који су службовали у овој древној светињи.

Као добра домаћица, штедро је чувала светињу, сваког је овде дочекивала са радошћу.

У свом животу, овакво чељаде је ретко срести – у  тиховању, подвигу и трпљењу свега што се овде десило – подносила је смирено и никада ни против кога није говорила, није се ни жалила, него је као добра мајка свакога бранила.

Многи ће зажалити за нашом драгом игуманијом, а први ја, као њен Епископ који сам већ 33 године овде, многи који су долазили у ову светињу зажалиће за њом јер их више неће игуманија дочекивати  и испраћати. Благом речју и молитвом, својим трудом, пленила је свакога.

Много Видовдана и Спасовдана заједно смо овде провели драга мати. Ми смо данас дошли да ти се на свему захвалимо. Хвала на свему што си трудом и љубављу све нас на  свој начин разумевала и свакоме благу реч упућивала као добра мати која све прашта.

Данас смо се одужили игуманији мати Анастасији молитвама које је наша Црква прописала и испевала, као на пут када мајка спрема свoје дете па му спрема ово и оно, па се боји заборавиће нешто, или ће му нешто недостајати. Свети Оци су све записали тако да ништа не недостаје ономе ко пође на онај свет.

Дела мати, игуманије наше, ићи ће пред њом, она  ће крчити пут пред Господом и већ су прокрчила пут за њено данашње путешествије ка Богу.

Са болом и тугом се опраштaмо од наше игуманије молећи се да Господ прими њену душу у Рајско насеље и да јој ова  сремачка земља буде лака све до општег Васкрсења Господа нашег Исуса Христа.

Нека Господ буде милостив нашој игуманији Анастасији и нека нам опрости све оно што смо је увредили, повредили згрешили, или је нисмо разумели, а Господ све разуме, разумеће и њу, разумеће и нас.

Господ да је настани у рајском насељу а нама да подари мира, слоге, љубави међу нама како је и она у себи имала за свакога од нас, да нам Господ подари ту љубав која врхуни и прашта све.“

Литургији и опелу су присуствовала сестринства фрушкогорских манастира Беочина, Јаска  – са игуманијом мати Параскевом, Петковице – са игуманијом мати Антонином, Високопреподобни архимандрит Стефан игуман великореметски, духовна чада, родбина, пријатељи и сарадници манастира, кумови славски и верни народ из Отечества и Републике Српске.

Блаженоупокојена игуманија мати Анастасија сахрањена је на монашком гробљу одакле се пружа поглед на манастир и чују се непрестане молитве Господу. Како кажу сестре манастира – наша мајчица Анастасија, недостајаће њима и свима који су је познавали, јер је у тиховању, смерно за свакога узнела молитве Богу нашему.

Сестринство манастира са оцем Лазаром и женама мироносицама примило је за све трпезу, за покој душе игуманије Анастасије. Том приликом се по благослову Епископа Василија обратио Високопреподобни архимандрит Доситеј, игуман гргетешки.

Отац Доситеј о игуманији Анастасији, подвижница са крајњим снисхожденијем 

„… Испраћамо на вечност нашу игуманију мати Анастасију, да молитвено помогнемо и да се молитвено препоручимо једној савременој подвижници 20-ог и 21-ог века.

Када саберемо науку Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, можемо да кажемо да је то пето Јеванђеље, где каже, нису први они које свет виче и ђубре баца где цвеће ниче. И то се може применити на нашу игуманију коју смо данас предали мајци земљи и отпратили је у царство Божје.

Много је монаштва у Српској Цркви, много је манастира, много је звучних имена, много градитеља, много економски способних, али је мало смирених и скрушених.

И по својој природној конструкцији мати Анастасија је била скромна, а још скромнија по своме живљењу. Више од  три деценије је управљала славним и древним манастиром. Каже песма: Раваница је наша дика, она лежи крај села Врдника…

Да не улазим у суштину монашког живота које је и за њено време монашког подвига у прошлог века пола живота било гладно а пола живота било жедно, та мати Анастасија пред Богом стоји и она је на делу извршење лавсаика, добротољубља, студијског типика и свега оног што је нама као елитно духовно штиво предлагано кроз векове, кроз живот Цркве…

Две су врлине које су красиле игуманију мати Анастасију. Можда она није, с обзиром на прилике и место где је живела, имала времена да ишчитава текстове – данас се многи јављају као кандидати и све знају, све су прочитали, а основне ствари не знају.

Мати је била једна од ретких која није много знала а све је држала за разлику од оних који све знају а ништа не држе.

Два крила која сам ја данас у души осетио и са радошћу на отпусту –  отпустио је Владика са молитвеним опелом да изађе из овог житељског мора да оде у Царство Божје, да се коначно одмори.

Та два крила нису пост и молитва што је обавеза сваког хришћанина, то је њено крајње снисхожденије, а друго је монашко правило…

Правило је оно што држи нас. У свом животу нисам видео истрајнијег човека што се тиче правила. Тај дух је примила још у Боговађи, дух да је наш живот стремљење ка Богу, не гледајући лево ни десно, само искрено и свом душом, јер не можемо подељени трчати за Господом.

Господ је рекао Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и иде за мном. Наша мати је тако кренула за Богом и тако живела…”

Текст, фотографије и звучни запис: Зорица Зец

Извор: Радио Српски Сион