У недељу, 1. августа 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог деспота Стефана Лазаревића, на дан храмовне славе, верни народ архијерејског намесништва космајског предвођен својим свештеницима дочекао је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија у селу Бабе.
Заједно са првојерахом Српске Православне Цркве свету Литургију су служили Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени канадски Георгије, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Доситеј Хиландарац и Петар (Драгојловић), архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј Новак Илић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакони Радомир Врућинић и Драган Радић.
Том приликом обављено је литургијско крштење малог Матеја, унука ктитора храма Светог деспота Стефана у Бабама, протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића.
-Данас, на празник Светога Стефана Деспота, благодарим Господу што заједно са свим верујућима који су се овде окупили служим свету Литургију у овој Богом украшеној, предивној и лепој Шумадији. Данас заједно са свима вама упућујем молитве, не само за нас овде који смо сабрани, него и за сав наш православни и благоверни народ, као и за читав свет, за сављудски род, јер света Литургија се служи за спасење света, за спасење човека, за спасење људског рода. Господ је постао човек како би сви људи дошли у познање Истине, односно да сви људи дођу до познања Њега као Спаситеља. Господ је дошао у свет да спасе све људе, не правећи границе и поделе међу људима онако како ми то чинимо. Господ је као корен нашега живота дао сваком људском бићу зрно, семе вере, толико да свако од нас, сваки човек, где год се налазио, ако има вере колико је зрно горушичино он, по речи Господњој може и горе да премешта, подсетио је патријарх Порфирије.
-Данашња прича из светог Јеванђеља је прича о човеку који је болестан, парализован, одузет. Тај човек може бити симбол свакога од нас, јер свако од нас има неку духовну слабост, свако од нас има своје падове, тј. свако од нас греши и има своје грехе, а греси произведе своје ефекте као слабост телесну, али и као слабост духовну – што ће рећи да је болест неретко последица нашег погрешног духовног живота, наших грехова. Управо стога што су често болести производ наших промашаја, оне могу бити и излечене нашим духовним исправљањем кроз покајање, кроз познају да смо погрешили на овај или онај начин, кроз отварање своје душе Богу и уздизањем својих духовних очију ка небесима где само оног тренутка када помислимо на Господа са свешћу да смо слаби и немоћни и да имамо потребу за Његовом благодаћу, за Његовом љубављу, долази чудесно исцељење, долазе чудесна оздрављења, беседио је Патријарх и додао:
-Често идемо на места за која смо чули да се дешавају чуда и мислимо да је довољно отићи на такво место и само стајати, учинити неки прилог и да ће се десити чудо. Чудо је увек, браћо и сестре, производ нашега смирења, спознаје наших слабости, наших болести, наших грехова, али и поверења у Бога да је Он тај који може бити наш исцелитељ. Исцељење или чудо јесте последица љубави Божје, али и наше вере као предуслова. Потребно је да имамо живу, истинску и праву веру, да имамо поверење у Бога, да Он има силу и моћ, да Он зна боље него ми шта је нама у сваком тренутку потребно. У данашњем Јеванђељу описано је управо то, каква је и колика снага вере, и то вере Цркве. Човек из светог Јеванђеља, кога Свети апостол Матеј описује, није имао некаву веру и по свој прилици имао је погрешан, грешан живот, али Господ га је исцелио, јер је нагласио снагу вере коју су имали они који су донели одузетог пред ноге Господње. Господ је указао колика је снага вере Цркве, јер је Црква имала веру да Бог може да помогне, да може да исцели, да може да залечи сваку духовну и телесну рану. Вера у живога Господа, вера Цркве чини чуда, исцељује и то пре свега наше душе, васкрсава их из таме, из смрти. Ми често, имајући недовољно јаку веру, међусобно подељени, неудруживши своју веру, хоћемо да Бог магијски покаже своје присуство међу нама. Критични смо у односу на оне који не долазе у Цркву, критични смо на њихов погрешан живот, осуђујемо чак и оне за које знамо да су бољи врлински од нас у духовном животу. Међутим, због вере заједнице ове четворице, због вере Цркве, исцељен је онај који је био болестан, а није имао веру. Ту је одговор. Наша вера је недовољно јака и недовољно снажна, Наша вера се недовољно показује, не пројављује у нашим животима, у нашим врлинама, и зато многи људи, који су се ко зна из каквих разлога нашли на беспућу овога света, далеко од Извора Живота, далеко од Бога, а чезну за Богом и спасењем, нису видели Бога и нису га упознали, јер ми нисмо показали довољно сложну и довољно јаку веру, онакву какву је имао деспот Стефан Лазаревић.
-Замислимо само каква ли је његова вера морала бити када види да све тоне у његовом отачаству, да његов родитељ, пријатељи и сродници, сви, губе своје животе, губе их на крсту Христовом, на Крсту који нуди васкрсење. Деспот Стефан у онима кокји су страдали и дали свој живот види Христову жртву, и зато је његова вера морала бити силна и снажна, пре свега да поднесе бол, а одмах потом да нејак и слабашан преузме улогу онога који ће водити народ. Толике предивне, духовне и богате плодове је дао имајући управо веру живу и чврсту, снажну веру која може и горе да помера, веру у Живога Једнога у Тројици Бога, за коју се молимо да и нама Господ подари како бисмо онда заједно са Светим Стефаном и толиким угодницима и светитељима Божјим из рода нашега из Православне Цркве и ми славили Једнога у љубави нама Откривеног и по вери датог Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин, беседио је патријарх Порфирије.
Након причешћа свештенослужитеља, Светој Чаши приступио је и велики број верника, а потом је преломљен славски колач када је читава заједница узнела своје молитве за ктитора храма протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића и цео његов дом.
Затим се присутнима обратио и Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки г. Јован: -Велики је благослов Божји што је данас овде са нама поглавар наше Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије, који је служио свету Литургију и за све нас принео бескрвну жртву и што је данас крстио малога Матеју и увео га да буде члан Цркве. Молимо се за нашег Патријарха, који носи крст народа српскога, да му Бог, Свети Сава и Свети деспот Стефан помогну да приводи лађу Цркве наше ка спасењу.
Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован је том приликом одликовао орденом Вожда Карађорђа г. Здравка Ђорђевића из Поповића, као и Певачко друштво Србски православни појци из Београда у знак признања за велику љубав према својој светој Цркви и бослужењима. Орденом Светих новомученика крагујевачких одликован је отац новокрштеног Матеје, г. Никола Сараџић из Париза, који љубав према храму Светог деспота Стефана у Бабама исказује већ дуго година.
Домаћин славља архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић организовао је садржајан културно-уметнички програм у којем је учествовао познати драмски уметник и човек који својим литургијским животом исповеда веру у васкрслог Господа г. Андреј Шепетковски, који је говорио текст чувеног Слова љубве. Његов син, Алексеј Шепетковски, победник овогодишњег рецитаторског фестивала, одрецитовао је песму Стефан Високи и ја коју је аутор, његов отац Андреј, написао у част доласка патријарха Порфирија и прославе храмовне славе.
Стефан Високи и ја
Шетам кроз шуму, бесан и сам.
Лутам, псујем, мрзим сваки труд.
Док причам, ево, мало ме блам
што мира ми не да ватрена ћуд.
Стадох. Слушам птице, багремов лист.
Одједном разумех тај говор леп!
Као да постадох чудесно чист!
За небо отворен, за страсти слеп!
Космај ми пева о дивној тајни,
о ловцу том што језди на ату.
У руци мач, на срцу крст сјасјни,
У души љубав ка сваком брату.
“Он је вол’о гору”, зец ми рече.
“Сваку травку, жбун, мило дрво!
Оно, вол’о је и вепра да испече.
Ал’ вепру би част што се сњим рв’о!”
“Подиз’о манастире”, шапће цветак.
“С осмехом чеко Страшни Суд.
На небу стицао је иметак.
За вечност мудар, за свет луд”.
“Земљу сачув’о!” сад срндаћ збори.
“Промислом вођен, лепи Лазарев син.
Стално војево, рођен да се бори,
ал’ остаде велик, премудар и фин”.
“Сад с нама лети”, поје птица.
“Уметничка душа стиху склона,
Са ангелима, ангелског лица
подучава све, с вишњег трона”.
Слушам о Деспоту, срце лупа јако,
Прецима ја почех да се дичим.
Ако да Бог да сазрим икако,
дај да макар мало на њега заличим!
У том ветрић пирну. Проже ме топлина.
А војник ми Христов помилова теме.
Пројуха галопом до небеских висина
и управи ми пут, тачно на време.
Певачко друштво Србски православни појци из Београда су такође узели учешћа у програму, а звуком фруле придружио се и г. Милинко Ивановић, као и КУД Космај из Сопота.
Извор: Епархија шумадијска; СПЦ
