Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава литургијски и молитвено прослављени у богослужбеном простору, параклису Светог Пророка Илије Тесвићанина, 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому у Батајници

Традиционални видовдански парастос свим војеначалницима, старешинама, официрима, подофицирима, војницима као и свим осталим који су своје животе положили на бранику отаџбине од косовског боја до последњих ратова служиће се у свим храмовима, манастирима, параклисима, у земљи и расејању. Ове године постоји један значајан изузетак.

Први пут после седамдесет година од укидања верске службе у Војсци Србије, видовдански парастос поново ће се служи у свим Војним установама, бригадама, јединицама где формацијски службују војни свештеници.

При Војсци Републике Србије од 01. 08. 2013. установљена је верска служба, војни свештеници примили дужност, и у већем броју војних установа освећени су богослужбени простори где се врше сва редовна богослужења.

Од Светог Илије, на дан када Војска Србије прославља дан авијације, коме је и посвећен богослужбени простор 204.вбр., лета Господњег 2013., на Војном аеродрому у Батајници, часну и одговорну дужност војног свештеника примио и презвитер Предраг Докић.

Децембра 2. Лета Господњег 2013. када се војним свечаностима обележава дан 204.вбр., Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије осветио је богослужбени простор, а што је значајно и јединствено, тог дана је освећена и војничка застава, што прати традицију која је постојала деценијам у војсци Краљевине Србије. Тако да се од тада Света Литургија на а. Батајица врши недељом и празником, суботом на задушне дане редовно се врше парастоси за све пострадале војнике и ратнике од Косовског боја до данашњих дана.

Из прве генерације војних свештеника, сваки дан на посебном радном месту које се разликује од свих других, од седам ујутро до три сата по подне, војни свештеник поручник Предраг Докић, (сведочи јеванђелску истину)међу војнициима и њиховим старешинама.

На дан Светих Вартоломеја и Варнаве, Свету Литургију је служио отац Немања Петровић са Војне Академије са сабратом, оцем Предрагом Докићем. У небичној, маленој Цркви посвећеној Светом пророку Илији, сабрали су се официри, подофицири, војници, кадети, војни службеници, појућу у славу Господњу. Певница ове мале Цркве, пуна, а међу иконама и упаљеним свећама, једнак славопој Господу.

И причасника данас, на радост Господа било је, и славски колач и жито светим Апостолима Вартоломеју и Варнави уз тропар светитељима ! Узнета је жртва Господу, бројна имена помјануше свештенослужитељи за здравље и спасење.

У својој беседи након резања славског колача, отац Предраг Докић кога је Њ.П.Епископ сремски Господин Василије рукоположио и дао свој свети благослов за ову часну службу честитао је празник данашњих богоугодника и молитвеника пред Господом и позвао све да се духовно укрепљујемо и снажимо у својој вери.

Овај богослужбени простор у свом саставу има и необичну гостопримницу, свештеничку кацеларију, са скромном библиотеком; ове одаје са Црквом повезује ходник у којем са леве стране на зиду стоје фотографије Српске Лавре-Хиландара, а са десне фотографије о војном свештенству у Краљевини Србији, затим Краљевини Југославији, па до данашњих времена.

Како нас подсећа данас отац Предраг Докић о верској служби у војсци Краљевине Србије: први пут у српској војсци верска служба је законски била уређена 31. октобра 1839. године. У то време владавине књаза Милоша, у Србији која још увек није била у потпуности независна, донет је Закон воjени, у којем су, поред осталог, дефинисани и услови под којима се у војсци врши верска служба, као и дужности војних свештеника. Место и улога војних свештеника били су уређени Законом о устроjенију воjеног штаба стајаће војске, од 25. октобра Лета Господњег 1862.

У часопису Одбрана у посебном додатку о Војном свештенству Стевица С. Карапанџин (Генералштаб Војске Србије, Управа за људске ресурсе) наводи:.. На основу Устројства целокупне војске од 24. фебруара 1876. године, министар војни је 28. маја 1876. године донео Пропис о дужностима војних свештеника. Карактеристика овог подзаконског акта била је да је у Врховној команди постојало формацијско место војног епископа, док су у штабовима дивизија и бригада постојала формацијска места војних свештеника. Законом о устројству војске од 3. јануара 1883. године биле су прописане дужности војних свештеника, а свештеничка служба била је дефинисана као помоћна струка (заједно са ђенералштабном, војносудском, санитетском, административ-ном, војнотехничком, телеграфском, железничком и поштанском струком). Другим речима, то је значило добијање статуса војне службе, што се показало значајним како тада, тако и у каснијем периоду. Наведеним законом формацијско место војног епископа је укинуто и оно више није успостављано…“

На Светој Литургији молило се за долгодејствије Епископа сремског Василија и новоизабраног Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија који је као Епископ јегарски био надлежан за војно свештенство. У односу на време о којем говоримо у претходном делу, можемо да кажемо да је на посебан начин установљена надлежност једног Епископа за војску.

***

Полагање заклетве

На фотографијама видимо и како је некад изгледало полагање заклетве, освећење војне заставе. Законом војеним од 31. октобра Лета Господњег 1839. били су дефинисани и текст заклетве и начин њеног полагања. За све припаднике војске текст заклетве је био исти, а заклињање је обављао војни свештеник пред заставом јединице. Тако се задржало и у ратној 1914-ој како сведочи једна фотографија а на њој између осталог видимо: на позив свештеника, сви који су полагали заклетву дизали су десну руку у висини ока (палац, кажипрст и средњи прст врховима су били састављени, а мали и домали прислоњени уз длан) и изговарали текст заклетве. Отац Предраг нам прича нашу српску и војничку причу: војници су се осењивали крсним знаком и целивали Јеванђеље; свештеник је држао кратку беседу о значају заклетве, а затим би оверавао спискове „рекрута заклетих на војену службу“. Официри су при заклињању стављали леву руку на Јеванђеље. Правилима службе Краљевине Србије било је прописано и полагање заклетве војника неправославне вероисповести (фотографије српских војника муслиманске вероисповести). Ово говори о Србији и њеном односу према припадницима других вероисповести, што друге земље нису познавале у то време.

О заставама значајно је истаћи да су Војне заставе у Краљевини Србији освештавали војни свештеници, након чега су оне имале статус светиња и чуване су по цену живота. Застави која није била освећена војска није одавала почаст.

О славама

Краљ Милан I Обреновић је на предлог председника Министарског савета и министра војног ђенерала Саве Грујића, 14. јануара 1888. године, издао наређење о прослављању слава у Војсци. Одређено је да све команде и установе које имају заставу имају и славу. За дан славе узиман је значајан датум из прошлости јединице или дан неког српског светитеља. Заштитник јединице био је светитељ који се по календару славио оног дана када и слава, а дан славе је објављиван у Службеном војном листу. Прописом о прослави слава команди и завода које је донео министар војни 6. априла 1888. године, детаљно је била уређена ова област. Дан пред славу војни свештеник је светио водицу по канцеларијама и војничким спаваонама, а припремани су и колач, воштаница, кољиво и вино. На дан славе у касарни је служена Литургија и сечен је колач уз учешће команданта са официрима команде и одређеним бројем војника. Све канцеларије у команди имале су икону светитеља – заштитника са кандилима која су паљена недељом и празницима. (Одбрана, Стевица С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије)

Верска служба у Србији и у страним армијама

Посебан детаљ необичне приче о војном свештенству обухватају фотографије из нашег доба. Да поменемо да су у периоду израде модела за решавање питања верског живота у Војсци Србије анализиранa и решења многих савремених страних армија по којима је уређено питање остваривања слободе вероисповести. При анализи тежиште је било на у Законоправилу Светог Саве (Иловички препис из 1262. године)

Верска служба не постоји у оружаним снагама Албаније, Бугарске, Бивше Југословенске Републике Македоније и Републике Црне Горе

Верска служба постоји у оружаним снагама следећих земаља: Грчке, Сједињених Америчких Држава, Румуније, Немачке, Велике Британије, Канаде, Републике Хрватске, Пољске, Републике Чешке, Босне и Херцеговине, Италије, Републике Мађарске, Аустрије и Белгије. У оружаним снагама Руске Федерације уведено је војно свештенство.