Браћо и оци и присутни народе,
Пре месец и по дана, тачније на Беле покладе, овде сам после вечерњег богослужења, за трпезом љубави у црквеној сали одржао ексхортацију, како би то рекао епископ др Георгије Летић у своме Дневнику из времена Карловачке митрополије, то јест подстицајни говор поводом једног јубилеја нашег проте Мила Јокића. Ексхортација повољна и добро примљена. Тема ми је била добро позната.
И сада сам прозван и позван да одржим ексхортацију на тему Коронавируса. Сада се пред Вама осећам као понављач или блаже речено као ђак на поправном испиту: сав уплашен и са тремом јер сам добио тему на коју није било одговора или лекције ни у једном уџбенику. Ви сте као мој испитни професор који зна много више од мене. Слушајући оно шта други кажу и читајући оно шта други пишу о новој болести заразе, мене доводи до збуњености јер због контроверзи и супротстављених ставова струке, власти, политике или разних питања и коментара новинара и појединаца из народа, никако да дођем до неког закључка и одговора којим би био задовољан. По том питању остаћете ускраћени теме ексхортације или подстицајног говора. На питање: да ли је и колико зараза ове нове болести опасна по људски живот, – предложићу Вам три одговора као у емисији Оливере Ковачевић: Да; Можда; Не. Нека свако изабере одговор који хоће, али апелујем да нико никога не осуђује због субјективног свога мишљења, било речју, делом или иронијом, на пример због ношења или неношења заштитних маски.
Има оних који у овој пандемији, на неки прозорљив или умишљен начин, виде предзнак доласка Антихриста, а потом и Други долазак Христов са крајем овог света и оваквог човечанства. Свети апостол Павле када пише Коринћанима о Другом доласку Христовом и о људима који ће се у то за живота уверити, казује нам тајну: ,, Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити” (1.Кор.15,51). Због свеопштег васкрсења и промене људи, Господ Христос се оваплотио, умро на Крсту и трећег дана васкрсао. Данас је Велика среда, дан када је један од Дванаесторице ученика донео одлуку да изда свога Учитеља. На Велики четвртак суђен и осуђен на крсну смрт. Уочи Пасхе на Велики Петак распет на Крсту и у смрти телом у гробу мировао а душом у Ад сишао и ушао. Трећег дана у први дан недеље је васкрсао, изашао из Ада и гроба и прешао из смрти у живот, те је зато Христос Нова Пасха.
Размишљајући и читајући о етимологији речи Пасха, сазнајемо да је корен јеврејске речи песах, што значи прелазак. То је уствари у Јудаизму Празник сећања на излазак из египатског ропства преко Црвеног мора и долазак у своју слободну земљу; то јест прелазак из ропске смрти у царство слободног живота. Јевреји су Црвено море, по Божијем чуду, прешли пешке по сувом дну мора. Песах ме асоцира на песак. Наиме, на дну сваког мора је песак, по песку су прешли из ропства у слободу, а да то никад не забораве, установљено је празновање Пасхе када су у петак пред Пасху спремани опресноци тј. бесквасни хлебови и клало се јагње. По неким тумачењима, реч петак, грчки параскеви, уствари је јеврејског порекла која значи: припрема за Пасху. Христос је као Јагње без гласа био жртвован за Нову Пасху, пролио је Крв своју, једном за свагда, ,, Крв Новога Завета за нас и за многе на отпуштење грехова”. Уместо опреснока, бесквасних хлебова, дао је Тело своје да га као хлеб ломимо и једемо на отпуштење грехова.
Овогодишњем празновању Пасхе или Васкрса ускраћена је (због пандемије) достојна и заједничка торжествена свечаност у црквама клира и народа, свештеника и парохијана. Нисам за то да због тога тугујемо као они који немају наде да ће опасност заразе убрзо проћи, јер то није наш избор него наше морање, наша нужда, а унужди се рађа смирена трпељивост и послушност Цркви. Бунтовност није одлика нас хришћана сем када се бунимо против греха. За време сваке велике катастрофе, заразе или рата, ми смо сложнији него иначе. Када прође опасност, постајемо исти као пре: без доказа и аргумената склони смо свакој осуди и критици другога, омаловажавању храбрих, величању грешнијих, фаворизовању појединаца не гледајући на њихове слабије моралне, образовне или интелектуалне вредности. Успех другога гледамо као свој неуспех те га још мање ценимо него пре. Желимо све одмах, сада и овде. Ми свештеници дозвољавамо да наши парохијани исповедају нас а не ми њих, тако што се исповедају, непосредно или чак телефонски, код једног, другог, трећег, свога или инога пароха-духовника, па нас онда упоређују и препричавају између себе шта им је који духовник рекао и чему их је поучио. у томе предњаче редовнији посетиоци богослужења манастирских а и парохијских цркава, а сада су на све љути јер су им угрожена и ускраћена верска грађанска права. Ово је мој покушај данашње проповеди, али сам више за савет епископа др Георгија Летића који поучава новорукоположеног свештеника 1912. године шаљући га на парохију, следећим речима: ,,Живот је најбоља проповед хришћанскога свештеника. Он је и најбоља полемика и апологетика. Данас још више него икада, јер глас проповеди не допире и заглушује га проповед невере… Човек је пун мисли. Но, он треба да је свестан тога, шта ће од те множине да објави” ( Др Георгије Летић, Дневник, манастир Гргетег, 2019, стр. 54,55). Ако нешто сувишно и необјективно објавих, праштајте.
У нади да ће ова општа недаћа и нужда ускоро проћи, и да ћемо се на боље променити и личним својеврсним трудом бољи постајати и у добру остајати, желим Вам свима срећно и светло Васкрсење Христово.
Сачинио и на Пређеосвећеној Литургији проповедао на Велику среду 2020. на Бусијама протојереј Радомир Сандић, парох у Војки
Захваљујемо се ђакону Светогору Сандићу на тексту и фотографијама
Извор: Радио „Српски Сион“
,