О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ).

Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста.

Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe.

Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице,  а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља.

Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт.

У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1]

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар)

У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара.

Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се.

Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас!

Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев!  Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим:

Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама.

Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње.

Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо:

„Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио.

Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве.

„Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне  песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ

(Заамвона молитва празника Цвети)

Бранислав Илић, теолог

Извор: Сајт СПЦ