Бесједа Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког др Григорија (Дурића) на свечаној духовној академији у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици 25. децембра 2015. године

Господе, шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш?
Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6)

Овако се давно запитао Псалмописац очаран неизрецивом тајном људске личности,а поновио Свети Апостол Павле задивљен испуњењем те тајне у личности Христа Богочовјека. Зато је бесједити о другом човјеку увијек тешко и надасве одговорно. Посебна је част али и одговорност говорити о личности г. Амфилохија, Митрополита Црногорско-приморског, и то данас када празнујемо јубилеј његовог тридесетогодишњег епископског служења у Цркви Христовој. Само пак помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним, од оних којих га истински воле до оних који га ненавиде. Велико је мноштво оних који о њему непрестано говоре, размишљају, суде и просуђују. Стога, говорећи пред вама, унапријед знам да ће много тога остати недоречено. Вјерујем да је животопис Митрополита Амфилохија свакоме од вас познат и зато вас нећу подсјећати на оно што већ знате. Дозволите ми да из позиције поштоватеља покушам да искажем свој доживљај о данашњем слављенику.

У претпразничким данима Божића не можемо а да се не присјетимо давног Божића 1938. године када се у Морачи родио Ристо Радовић, који је управо одавде, с црногорских висова, кренуо у свијет. Први његов избор је био да постане богословац и тај избор га је одвео из Црне Горе у богословске школе у Београду, Берну и Риму, а одатле у Грчку, Атину и Свету Гору, потом до Париза и опег натраг до Београда. Зато пред нама стоји тако сложена личност, интелектуално снажна, дубоког, проживљеног богословља, велике ширине, те безграничног човјекољубља.

Други одлучујући избор који је трајно обиљежио Мнтрополита јесте његово монаштво. Инспирисан својим старцима Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах послушан у свему Христу и Цркви. Зато кад год помеиемо његово име, као да смо изговорили ријеч монах. Вјероватно из те његове спремности да служи, и најдубљег смирења, који су првенствено плодови љубави, он добија дарове које одговорно умножава. Постаје свештенослужитељ олтара и отац многима. Очинство је једна од одлика његове личности, која постаје тако очигледна од оног тренутка када бива изабран и постављеи за Епископа Вршачког и цијелог Баната. Амфилохије своје владиковање разумијева и живи као родитељство. Он почиње да рађа и одгаја нову дјецу чинећи их дјецом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно рађа љубав и повјерење. Он једноставио и најискреније свједочи Човјекољубивог Христа. Владичански двор, најљепша грађевина у Вршцу, сједиште многих банатских епископа, његовим доласком постаје дом Милостивог Оца. Поред мноштва обавеза које има као епископ у епархији што је прије његовог доласка била без пастира, он сусреће, крштава, исповиједа, тјеши и храни људе. Налази времена да саслуша свакога – од дјетета до старца. Разумије и грли сиромаха и богатог, најумнијег и незнатног, има огромну љубав, јер разумије најстрашније људске падове.

Поред свега тога, он постојано остаје монах и почиње око себе да окупља монаштво. Месић, древни банатски манастир, захваљујући његовом очинству постаје станиште бројних младих и образованих монахиња и као никад у својој историји постаје чувен. Из ове кошнице разројавају се многа сестринства и оживљавају многи манастири. Стога је данас већ сигурно да Митрополитовим руководством женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват. Након само шест година епископског служења у Банату историја те епархијс дијели се на периоде прије, за вријеме и послије Владике Амфилохија.

Пошто је изабран за Митрополита Црногорско-приморског, на сопственој кожи је искусио оне библијске ријечи: „Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме“ (Мк.6.4).

Црна Гора је у посљедње двије деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку ријеч. Та ријеч је често неразумљива и болна, али љековита. Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и вјерника чија лица свијетле и радују широм тамне стварности времена и свијета у коме живимо? Пророк је одувијек несхваћен али је поштован и ничије уши, сем оних који их затискују, немогу а да нечују његову ријеч. Није ли наш данашњи слављеник управо такав – несхваћен а ипак и итекако поштован и његова се ријеч чује и слуша? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали. Митрополит Амфилохије се никада није уплашио.То га је учинило, у овом свијету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене које радо прима под своја орловска крила слободе

Митрополит је и пјесник. Пророк и пјесник, то је као да кажете храброст и њежност у једноме, пјесник рањеног, отвореног срца из кога капље крви и суза лију над Црном Гором ево већ деценијама. Али не лију узалуд него умивају Цриу Гору и заливају виноград који засади рука Господња, слично оној мајци Јанковић Стојана која сузама виноград залива дозивајући свога сина. Овај молитвеник дозива Сина Очевога, кога су зли виноградари избацили напоље и убили. Монах, пророк с пламеном молитвеном пјесмом, успијева да призове Христа, а виноград зато расте и многи род доноси.

Митрополит Амфилохије је, дакле, умјетник, а умјетник је најсличније биће Творцу. Творац пак сваком бићу даје да буде друго, да буде оно што хоће, и воли свако биће отварајући му срце за слободу, за идентитет који љуби немрзећи никога. Умјетник као љубљени ствара бића која љубе; ако нико не љуби, он није менталитета нити богодоличног идентитета нашега Творца и Оца и Христа Сина и Духа Животодавца. Митрополит Црногорско – приморски је читавога свог живота свој ум и срце охристовљавао; рекао бих да је изабрао најбољи могући али и најхристоликији пут.

Наиме, још од малих ногу Ристо је одабрао пут смирења и праштања. Да, браћо и сестре, то је најтежи пут, јер он подразумијева борбу са најтежим гријехом, а то је злопамћење. Ако бисмо у најкраћем хтјели описати нашег оца и пастира који нас чува ево већ тридесет година, онда је то срце пуно праштања и без капи, без зрна злопамћења. Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи гријех, а Свети Јован Златоусти својим колосалним умом тумачи Христову науку о праштању у бесједи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим ријечима, безброј пута.

Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо сихоро, а хорос је простор. Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас. Срце нашега Господа никада није било без мјеста за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ ! Ако се неко у наше дане и пред нашим очима на овај највеличанственији начин уподобљавао Богу, онда је то отац Амфилохије, Митрополит цетињски. Митрополит тога малог мјеста које су прослављали велики људи и на чијој је страшној пољани одстојао овај горштак и смирени монах. Каква величанствена борба у наше вријеме. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то неби било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пјеном у устима грцали Ристо сотоно! и док му на сваком кораку налазе гријехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледан у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје дјеце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио себе и учи нас, да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије.

Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слављеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим ријечима, дјелима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божју, да у садањем вијеку познамо кроз твој живот пут богопознања, а да се у вјечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка