Поводом шест година од упокојења патријарха Павла, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас, 15. новембра 2015. године, свету архијерејску Литургију у манастиру Раковици са почетком у 8 часова. Овом приликом на гробу блаженопочившег Патријарха српског Павла служен је помен.
Патријарх Павле, световно име Гојко Стојчевић, преминуо је у 95. години на Војно-медицинској академији у Београду, где је провео последње дане на лечењу, а сахрањен је у манастиру Раковица, према сопственој жељи.
На последњи починак патријарха Павла испратило је више од 600.000 људи, државни врх Србије и Републике Српске, државне делегације Русије, Грчке, Ватикана, Кипра, БиХ, Црне Горе и других земаља, као и представници православних цркава и верских заједница.
На трону Светог Саве као патријарх српски налазио се 19 година, а у његово време основана је Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у јавне школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.
Патријарх Павле бавио се и научним радом, а његова најзначајнија објављена дјела су Монографија о манастиру Девичу, беседа “Живот по Јеванђељу” и “Молитве и молбе”, које су штампане и као допуњена издања.
Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке српске Патријаршије и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.
Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији, у породици земљорадника, а ту је завршио основну школу.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.
Две године је студирао медицину у Београду, а пре одласка у гимназију боравио је у манастиру Ораховица на припремама за школу.
Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду, коју је похађао ванредно да би могао упоредо да упише и Медицински факултет.
Други светски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребегао у Београд, где је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и доковима.
У пролеће 1942. године његов школски друг, јеромонах Јелисеј, одвео га је у манастир Свете тројице у Овчару, а од 1944. радио је као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне.
Те године је оболео од туберкулозе. Одатле је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца, где је био до 1946. године и где се излечио од туберкулозе.
Замонашио се 1948. године у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.
Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије “Светог Кирила и Методија” у Призрену.
Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. године архимандрит. Од 1955. године две године је био на постдипломским студијама у Атини.
За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.
На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990. биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем, али пошто ниједан од кандидата није добио довољан број гласова, избор је обављен жребом на такозвани “апостолски начин” тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.
Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а том чину је присуствовало 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.
Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада – Јеванђеље.
Посетио је бројне православне цркве – цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији.
Објавио је две књиге – “Питања и одговори чтецу пред производство” и “Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког”. Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање “Србљака”.
Почасни је доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку.
Говорио је грчки, руски и немачки језик.
Влада Србије је 13. јануара 2005. именовала патријарха Павла за почасног председника Фонда за Косово и Метохију.
Током посете Русији у јануару 2002. године партријарху Павлу су уручене две значајне награде – Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја првозваног.
Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звезде првог степена и руским орденом “Достојанство” због “значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли”.
Од 13. новембра 2007. године патријарх Павле био је на лечењу у Војно-медицинској академији у Београду, а 8. октобра 2008. поднео је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му “због здравствених разлога и немоћи” дозволи да се повуче из активне службе.
Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена.