Празник Св. Арсенија I Сремца, архиепископа српског, и ове године је свечано прослављен у Сремским Карловцима. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор, уз саслужење Епископа новограчаничког-средњезападноамеричког Г. Лонгина, Епископа сремског Г. Василија, те многих свештеника, ђакона, ученика Карловачке Богословије и верног народа. У вечерњим сатима одржана је свечана академија, на којој је традиционалну беседу коју доносимо у наставку произнео професор Карловачке богословије, Станко Лакетић.

Слово о Св. Арсенију
У житију светога оца нашег Арсенија, сачињеном од стране једног од његових наследника на трону архиепископа српских и поморских земаља, св. архиеп. Данила II, наводи се како је Св. Арсеније по својој смрти чинио многа чудеса. Тако је једном приликом, у време архиепископа Јевстатија I, када беше торжествено прослављан празник светитеља Арсенија, у манастиру где почиваху његове свете мошти, понестало вина. Архиепископ беше стога врло тужан што празник вољеног светитеља нису могли да обележе онако како доликује. Међутим, након одслуженог свеноћног бденија, ујутро, пред саму Литургију, пође параеклисијарх у подрум да узме мало вина колико је било потребно за савршавање Св. Евхаристије. Но, када му кључар отвори те уђоше, обојица беху у чуду, нашавши једну велику бачву, која раније беше празна, напуњену вином да врха. „И чувши ово“, вели писац Житија „преосвећени и цео збор дома Спасова, одадоше благодарење Господу и угоднику његову светитељу Арсенију, који се слави оваквим чудесима.“
Зашто сам своје обраћање започео управо овом причом? Да бисмо схватили да св. Арсеније чуда није чинио само у давној прошлости, него их чини и данас, особито на дан свога спомена. Сви сте ви овде сведоци, браћо и сестре, чуда које је св. Арсеније учинио јуче. Наиме, као што Вам је познато, јуче се у Паризу, на генералној конференцији Унеска, водила борба између истине и лажи, између неправде и правде, између борбе за очување свога и отимања онога што је туђе. На свеопшту радост душа наших, овај пут правда победи те надјача неправду, иако је ова последња била великодушно финансирана од наших „западних пријатеља“. Но, какве све то везе има са светитељем кога данас прослављамо, са светим Арсенијем? Итекако има! Подсетићу Вас да је управо свети Арсеније пренео седиште наше помесне Цркве из Жиче у Пећ, те саградио цркву Светих апостола у манастиру Пећкој патријаршији. Овај манастир је, према томе, најстарији од четири наше светиње које се налазе на Косову и Метохији, а које су проглашене за споменике светске културне баштине под заштитом УНЕСКА. Светом Арсенију, дакле, можемо да захвалимо што је сидро наше духовности спустио управо на просторе косовско-метохијске земље, те нам она постаде драгоцена и света. Од светог Арсенија па све до данас, првојерарси наше Цркве носе у својој титули име архиепископа пећких. Стога дубоко верујем да за ово „мало чудо“, како јучерашњи догађај назваше наши политички представници, можемо и морамо да захвалимо управо светом Арсенију, који није дозволио да се убогом народу српском, у последње време толико пута пониженом и повређеном, отме оно што му је најдрагоценије, а то су његове светиње.
Ко је заправо свети Арсеније и због чега нам је битан? Као што се о роси не може говорити мимо јутра, тако се и о овом блаженом мужу не може говорити, а да се најпре не каже нешто о његовом претходнику и духовном родитељу, светоме Сави. Ко је то био свети Сава и шта је то он имао да преда свом љубљеном ученику Арсенију? Говорећи о светом Сави, наши историчари углавном истичу како се он борио за самосталност српске Цркве како би тиме потпомогао независност српске државе. Међутим, сматрам да је овакво виђење понижавајуће по светога Саву. Зашто? Без сумње, свети Сава јесте био и вешт дипломата и истински родољуб. Али пре свега, он је био човек Христов, те му је Христос био важнији од било каквих овоземаљских интереса. Друго, Свети Сава био је човек Цркве, човек који се старао за јединство црквено, а не за поделе у Цркви. Није се, стога, он старао да српску Цркву одвоји од остатка Цркве Христове, већ напротив, да српски народ учини неодвојивим делом велике породице православних народа. Путовао је по целом православном свету обилазећи древне хришћанске центре и све најлепше што је налазио код других доносио је кући и томе учио своје. Као плод тога, између осталог, у српској средњевековној уметности долази до формирања такозваног српско-византијског стила. Предиван је овај назив, јер сведочи да је, с једне стране, трудом и мудрошћу светога Саве, и наш мали народ учењен наследником и чуварем славне ромејске, тј. византијске прошлости и предања, а да се с друге стране нисмо утопили нити изгубили свој национални идентитет.
Свети Сава је, дакле, организовао од давнина постојећу Цркву на овим просторима у једну помесну, аутокефалну Цркву, онако како то предвиђа канонско предање православне Цркве, зарад бољег функционисања црквеног живота и зарад утврђивања народа у Православљу, а не зарад неких дневно-политичких циљева. А када је дошло време да напусти своје отачаство, а потом и овај свет, катедру првопредстојатеља ове Цркве и старање над њом препустио је управо своме ученику Арсенију, кога је својим богомудрим оком препознао као достојног за такво дело. И тада нам је свети Арсеније показао да је могуће следити пут светог Саве, а то значи ходити за Христом, који је једини Пут, Истина и Живот. Стога се управо и пут св. Саве и пут св. Арсенија могу назвати – следовање за Христом.
Зашто је, дакле, нама хришћанима, а пре свега нама богословима, битан свети Арсеније? Он нам је пре свега важан као пример. Као пример човека који је у свом животу испунио све хришћанске врлине. Овде ћу вашој пажњи истаћи само једну од њих, а то је ревност за дом Господњи, тј. љубав према богослужењу. Ево како њу опусује писац светитељевог житија: „Његова богоугодна исправљања јавише се, која показа украшујући сву цркву Господњу, и за њу бринући се као и за своју душу, да се никако не изостави што од законског предања црквених устава, но да се још више утврди у чину његове чреде.“ А описујући последње године овоземаљског живота св. Арсенија, архиеп. Данило вели: „…три године или више пре смрти његове, његово тело је било обузето тешком болешћу, тако да није могао ни служити божанствене службе, нити сам ићи у божанствену цркву, но беше ношен рукама своје христољубиве деце. И иако је његово тело било раслабљено тешком болешћу, ипак ревношћу љубави божаствене никада није оставио своје исправљање црквених устава или подвига, подвизавајући се боље у немоћи.“ Нама, Србима, код којих се, чини ми се, понекад пројављује недостатак ревности за службу Божију, оваква сведочанства из сопствене прошлости од изузетне су важности, да уочимо како су се наши стари односили према дому Господњем, па да се потрудимо да подражавамо оним светлим примерима, као што је то свети Арсеније. Посебно је важно за вас, браћо богослови, да се трудите да стекнете љубав према богослужењу, како бисте ту љубав могли пренети и на народ који ће вам сутра бити поверен. У супротном, по речима Христовим, „ако со обљутави, чиме ће се посолити“? Односно, ако ви ову љубав не будете имали, како ће те је другима преносити? Кроз љубав према богослужењу заправо се пројављује наша љубав према Богу, али и према ближњима, будући да је то време и простор где се сусрећемо и сједињујемо како са Господом, тако и са браћом и сестрама у Христу.
Нека би дао Господ да молитвама светога Арсенија сви будемо бољи него што јесмо!
Хвала на пажњи!

Станко Лакетић,
проф. припр.