Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2019. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици.
У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан.
Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић.
Животопис Патријарха српског Павла
Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанцима, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете “врло слабачко”, поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон “предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.
После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет, на коме је стигао до друге године студија – Богословски факултет је завршио – јер га у Београду затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.
Прво је боравио у манастиру Свете Тројице у Овчару, а затим радио као вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео “на плућима”. Лекари су веровали да је у питању туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујану где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији Светих Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954. године, исте године је постао протосинђел, а архимандрит 1957. године. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је Патријарх српски Викентије. За Епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје епархије. Као Епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима о страдању српског народа на Косову и Метохији. За Патријарха српског, 44. поглавара Српске Православне Цркве изабран је 1990. године.
Интезивно се бавио научним радом. Објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989., друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске Православне Цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. При Светом Архијерејском Синоду био је председник Литургичке комисије која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
За време његове патријарашке службе обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.
