Манастир Раваница 2015. године

Драга братијо свештеници, драге сестре ове свете обитељи, оче Пајсије, духовниче ове свете обитељи, драга браћо и сестре!

Одслужисмо ову Свету Литургију пред моштима Светог кнеза Лазара, великог сведока о ономе што је било на светом и распетом Косову, онога који сведочи и данас о подвигу који је народ са њим на челу постигао, у визији за спасење рода српског од угњетавања, прогањања, злостављања, а које је касније трајало  пет стотина година.

Српски народ и један од породице Немањића, Свети кнез Лазар, одважио се да стану на браник отаџбине, на браник огњишта српских, на браник светиња наше православне вере, на браник својих породица. Свети кнез Лазар и његова војска просто су се испрсили пред Голијатом, супротставили  се огромној моћи отоманској да би спасли земљу Србију.

Европа у оно време, 1389. године, није разумела Светог кнеза Лазара, није разумела српски народ, као што га ни данас не разуме, него нас угњетава, прогони, испитује , пропитује. Непрестано нас ставља на стуб срама, и непрестано изискује од нас оно што је немогуће и што није људски и није поштено. И тада нису схватили да Свети кнез Лазар са својим народом брани Европу од насртаја исламизма и отоманске власти, оне власти која је желела да дође и дошла до Беча, пролазила кроз ове земље и кроз ове наше просторе харајући, терајући их у разне недаће и у разне нечасне послове, отимајући нашу децу од родитеља, узимајући их у јаничаре.

Живи је сведок Свети кнез Лазар, чије су мошти овде, крај којих се ми сваке године сабирамо. 300 година је боравило нетљено тело нашег Кнеза Лазара управо овде  у Сремској Раваници благосиљајући овај српски народ и васцели народ Баната, Бачке и Срема, Славоније, дела Босне и Републике Српске.

Долазили смо овде на поклоњење, на суочавање и на поздрав или угледање на Светога кнеза Лазара, који је благосиљао и који је својим молитвама, снагом свига духа одржавао овај народ.

Култ Светога кнеза Лазара и култ светитеља српских, преко цара Уроша, Светог Стефана Штиљановића, и уопште култ Светога Саве, коме је испевана химна у манастиру Кувеждину, овде је код нас у Срему ваздигнут, овде се развио, и овде је било поклоњење у време када није било неких нарочитих превозних средстава. Љубав и вера српског народа доводила је српски народ на суочавање и на поздрав, на угледање на свеце и светитеље у нашој светој Фрушкој гори.

Данас се, зато, прославља Видовдан на распетом Косову и Метохији, и свугде где српски народ живи, од Ванкувера до Новог Зеланда, Јужне Африке, Аустралије и у многим местима Европе.

Данас чинимо успомену и помен свим витезовима, војсковођама и војницима, рањеницима и мученицима који својом крвљу залише оно Свето Косово.

Једино на Светом, распетом Косову, божури расту, као сведок оне љубави и сведочанства оног јеванђељског живљења којим су Свети оци и учитељи Цркве умели да осмисле своје овоземаљске животе. И данас, само тамо божури расту! Покушавали су да их пресаде негде на друго место, да узрастају неки нови божури. Само тамо, на косовској земљи која је натопљена  крвљу Светих мученика, на распетом Косову и данас божури расту као сведочанство јеванђелске љубави коју су Свети оци имали према Господу нашем.

.Авва Јустин у својој проповеди, шездесет и шесте године двадесетог века,  помиње како је последњи Немањић, Свети кнез Лазар, имао визију да освешта и да некако на свој сопствен начин осведочи и запечати ту породицу светих Немањића онако како их је учио Свети Сава.  Нас и данас учи српски светитељ и просветитељ Сава, како и којим путем треба ићи, коју љубав имати према роду своме, и коју жртву положити за ближњега свога.

Нема веће љубави него кад брат брату или кад хришћанин хришћану укаже љубав и подари живот свој. То је Христос урадио за читав род људски, а по угледу на Њега, многобројни мученици, светитељи и подвижници управо су дали своје животе и посведочили Бога живога.

Ево и данас, као и сваке године, овде пред Светим Кнезом Лазаром, и синоћ на бденију и свештању масла, данас Светом архијерејском Литургијом и парастосом, сетили смо  се свих војника и војсковођа који су од Косова до дана данашњега положили живот за отаџбину.

Можете замислити колико је страдања српског народа било од 1389. године! Сваки нараштај, малте не, прилагао је своје жртве на олтар ове земље Србије и на ово парче земље, сведочећи Бога својом крвљу и својим телима.

У последње време сведоци смо ми, деца 21. века, како се у страдању српског народа и његовом кињењу и злостављању истичу разни мешетари и разноразни завојевачи овога света, који најпре негде запале буктињу, а онда се појаве као неки поборници мира, миротворци, као „гаситељи“ пожара…

Видите, на Блиском истоку, у Сирији, у Ираку, у многим местима у мученичкој, православној и светој Украјини. Ево и код нас, на нашим просторима, сви смо сведоци свога страдања пре двадесетак година.  Међутим, имајући у виду да је овај народ крстоносни народ, који носи Бога у себи и који Га не заборавља ни онда када страда и када пати, знамо да тада још већи жар љубави и вере може да прожме душу Србинову! Тада он бива поносан  што је дете Светога Саве и великих Светих мученика и страдалника попут Светог кнеза Лазара и многих других страдалника и мученика нашега рода.

Отуда  не треба да малаксамо! Искушења је увек било кроза све векове, па и данас имамо огромна искушења, али имајући веру у Бога, наду и љубав која никада не престаје, љубав Онога који је из љубави себе дао за род људски, и Бог ће нама помоћи. Једино Господ тражи од нас – нас саме. Нас тражи и воли и љуби и призива кроз нашу молитву и покајање.

Сећате се синоћних молитава које смо прочитали и упутили Богу и Пресветој Богородици, Светим врачевима Козми и Дамјану, Кирилу и Јовану, Пантелејмону и Ермолају, и свим мученицима и страдалницима и заступницима пред Престолом Свевишњега! Управо се све те молитве односе на нас и на нашу душу: узносимо их за спасење и за лечење наше душе од искушења, од болести, туге, жалости, од свих могућих невоља у овоме свету које могу да задесе свакога од нас.

Зато вас позивамо да се што чешће нађемо у светињама, у нашим фрушкогорским манастирима, по нашим црквама, сеоским и градским, и у свим богомољама, да се суочимо са живим Богом. Ту најбоље можемо исказати оно што нас тишти, што нас боли и што нас мучи духовно и физички.

Милост је Божја велика. Она нема граница! Она се не срди! Љубав Божја све трпи. Љубав све прашта. Љубав све даје од себе. Љубав се не надима. Љубав не тражи ништа своје. Љубав даје.

Бог је Љубав и даје све роду људском. Зато и ја на вас призивам благодат Духа Светога и милост Божју, молитве Светог великомученика кнеза Лазара на све вас, на вашу децу, на сестринство ове светиње, на све наше манастире, све наше светиње и богомоље. Да Бог буде милостив и увек у помоћи! Њему нека је слава и хвала у све векове векова. Амин!

Забележила Александра Гаруновић, вероучитељ