Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.
Када Христини би једанаест година показа се изванредна лепота њена, и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.
Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?
Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави анђео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.
После овог јављења анђела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог анђела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.
Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? – А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? – Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.
Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам, којег се имена не удостоји нико у роду нашем? По имену и по делима ја већ нисам вашега рода него Христовога, јер се ородих с Царем Небеским – Христом; Његова сам слушкиња и кћи, и Он ми је отац и мајка и Господ. – Мајка је на то дуго плакала и, не успевши ништа, отиде жалосна.
Када прође ноћ и настаде дан, Урбан, подстицан демоном злобе на љутину, заборави на природно осећање љубави према кћери и седе на судишту са жељом да мучи свету Христину не као своју рођену кћер него као туђинку и велику злотворку. А када светицу вођаху из тамнице на судиште, многе жене гледајући је говораху: Боже слушкиње Твоје Христине, помози јој, јер она прибеже к Теби! – Доведена на судиште, овчица Христова стаде пред Урбаном не као пред оцем него као пред мучитељем и крвожедним звером, и зли родитељ поче јој умиљато говорити: Сажаљевам те, чедо моје, и молим те, приступи к великим боговима нашим и заједно са мном принеси им жртву, да би се они смиловали на тебе и опростили ти грех твој којим ти сагреши према њима. Не урадиш ли то, онда се ни ја нећу смиловати на тебе и нећеш се називати мојом кћери. – Светитељка одговори: Велику ћеш ми радост причинити, ако ме не будеш називао својом кћери, јер си ти слуга Сатане, а ја сам слушкиња Христова, и већ нисам твоја кћи, пошто је Творац мој мени Отац.
Запаливши се великом јарошћу, Урбан нареди да девојку нагу обесе на мучилишту и оштрим гвожђем стружу и дробе њено чисто девичанско тело. И толико би остругано њено тело, да јој се голе кости виђаху. А када је одвезаше, она угледа по земљи парчад тела свог што отпадаше од ње за време мучења, покупи их и баци у лице оцу са речима: Једи месо твоје кћери!
То још више разјари Урбана и он свету Христину протеже на гвозденом точку мучилишта, и нареди да се под њом наложи огањ и врелим уљем полива тело њено. Тако се тело свете Христине, окретано точком на огњу, пецијаше као риба или месо на ражњу. И беше немогуће људском бићу, нарочито женском, остати живим у таквим мукама, али Бог одржаваше живот слушкиње Своје и крепљаше је ради прослављења светог имена свог а на постиђење незнабожаца. Тако мучена, света Христина слављаше Бога и мољаше Му се, а свети анђели невидљиво стајаху поред ње олакшавајући јој патње. Затим, по Божјем наређењу, огроман пламен неочекивано сукну из огња, полете на присутне незнабошце и сажеже до хиљаду њих.
Не знајући шта више да ради с мученицом, Урбан нареди да је баце у тамницу. Када се светитељка мољаше у тамници, њој се јави анђео Господњи и исцели је од рана и цело јој тело учини здравим; а даде јој и храну што донесе, те се мученица поткрепи и слављаше Бога. После тога отац нареди да је баце у море. Слуге узеше слушкињу Христову, посадише је у чамац, одвезоше далеко од обале, везаше јој велики камен о врат и бацише у морску пучину. Но анђео Божји је прими и одвеза јој камен са врата; камен потону, а светитељка, подржавана рукама бестелеснога, иђаше по води као по суву. И тако јој море постаде купељ светог крштења, за којим она толико жућаше. И светао облак осени је, и би одозго глас који изговараше над њом име Пресвете Тројице, као што то захтева чин светог крштења; и виде света Христина Господа који јој се јави и изговори јој речи које радошћу испуњују. А кад изиђе на копно, света мученица оде к своме родитељу и пренерази га: јер се незнабожац чуђаше и ужасаваше видећи свету девицу живу изашлу из мора. Но и у таквом чуду он не виде Божију силу, него сматраше то за дело мађиоништва. И нареди да мученицу понова баце у тамницу, имајући намеру да је сутрадан посече мачем. Међутим, те ноћи он сам би неочекивано посечен косом смрти, и погибе занавек, а светица остаде жива у тамници, славећи и благодарећи Бога.
После неочекиване погибије Урбанове цар посла на његово место другог игемона, по имену Диона, и овај би обавештен о закључаној у тамници Христини. Он је изведе из тамнице преда се на суд, и најпре покушаваше да мученицу ласкама намами на богоодступништво. Но када увиде да је она непоколебљива у светој вери, он је подвргну многим мукама, бијући је, железним ноктима стружући је, и огњем је жегући. Он нареди да се гвоздени тигањ силно усија, на њега нага мученица распросте и окреће, па полива врелим уљем и смолом, приморавајући је да се поклони Аполоновом идолу који се налазио у близини. Међутим мученица остаде као дијамант тврда у исповедању пресветог имена Христовог. Аполоновог пак идола она молитвом разби. И када идол паде и претвори се у прах, тада и игемон Дион паде на земљу и издахну, јер бес који је обитавао у идолу, када се његово обиталиште разруши, дохвати душу свог ревносног служитеља и однесе је у пакао да тамо живи са њим, а свету мученицу опет примише окови и тамница.
И не беше страдање девице Христове бесплодно: јер много народа, видећи таква чудеса, слављаше јединог Бога Исуса Христа, и верова у Њега до три хиљаде душа, и долажаху к светитељки држаној не мало времена у тамници, и она их учаше док у град Тир не стиже други игемон, по имену Јулијан. Он такође изведе светитељку на суд, и стави је на разне муке. Најпре он усија огромну пећ, три дана је ложећи; онда вргну у њу мученицу и затвори; и у тој пећи света девица Христина проведе пет дана нетакнута огњем, као некада Вавилонски Младићи, и седећи као у некој палати она певаше славећи Бога. Јер анђели Господњи беху са њом орошавајући и расхлађујући пећ, и певаху са њом, тако да војници који чуваху пећ чујаху њихове гласове. А када после пет дана отворише пећ, нађоше светитељку живу и читаву, огњем недарнуту, те се хришћански Бог величаше а незнабожачко безбожје посрамљиваше. Игемон пак, заслепљен демонском злоћом, не познаде у томе Божију силу, него такво изванредно чудо називаше мађионичарством.
Желећи да по сваку цену победи непобедиву, игемон позва мађионичаре и враче, који су умели опчинити сваковрсне гмизавце, и нареди им да својим чинима саберу мноштво змија, гуја и скорпија, и да их све натуткају на мученицу да је отровним уједима својим уморе. Када они пустише гмизавце на светитељку, ни један је не повреди, иако пузаху около ње и обавијаху јој се око тела. У непосредној близини стајаше старешина врача који својим бајањима и чинима дражаше гмизавце да уједају девицу. Међутим сви гмизавци, по Божјем наређењу, навалише на тог бајача, изуједаше га и он тог часа умре. А светитељка рече гмизавцима: Именом Исуса Христа наређујем вама гмизавцима: змијама, гујама и скорпијама, идите сваки на своје место, никог не повређујући!
И гмизавци одмах отпузише на разне стране. Мало затим светитељка се сажали на врача умрлог од гмизаваца и, помоливши се Господу, васкрсе га, и учини те он постаде хришћанин. И не само он него и многи, видећи таква славна чудеса, повероваше у Господа. Бесан због тога, игемон нареди да мученици одрежу девичанске груди, и из рана потече млеко место крви. Затим јој одрезаше језик који слављаше Христа Бога. Међутим мученица и после тога пошто јој одрезаше језик говораше јасно; и дохвативши одсечени језик баци га у лице игемону, и удари га по очима, говорећи: Једи удове моје, безбожниче!
И ослепе игемон од ударца језиком, а светитељка још већма благосиљаше Бога, и ружаше идоле и идолослужитеље. Тада игемон, не подносећи више ружење од свете Христине и бесан због ослепљења свог, нареди да је предаду на смрт. Избодена оштрим копљима од стране војника, беспрекорна девица и велика мученица Христова света Христина предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог. У њој Господ показа толику силу Своју, да три мучитеља не узмогоше савладати једну девицу. Један од рођака свете Христине, који беше поверовао у Христа, узе многонапаћено тело њено и погребе га чесно.
Све се ово догоди за царовања незнабожног Севера међу Римљанима и Грцима, док међу нама свагда влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Извор: Сајт СПЦ