Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).

По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.

Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.

Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.

Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.

Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.

У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.

Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.

Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.

Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.

Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.

Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).

Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи.

Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски”. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању”.

У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву” (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета.

Извор: Сајт СПЦ