Благовремен је дан празника и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави анђео Господњи, стојећи с десне стране олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше, предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! – Исправљајући то, анђео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. – Изгони страх и уводи молитву, јер рекавши: “не бој се”, не ућута него спомену и силу молитве, која дар Божји стече. Услишена је, рече, молитва твоја: ето, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13).

О, преславне тајне и страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори анђелу. Он искаше једно, а доби друго; он се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека, чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не знам. Ко је овај, – да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се, дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био анђео, послан од Бога, ти би ми помогао у мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш; јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари; прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести?

Тако размишљаше и говораше у себи Захарија. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј себе помислима, јер сам анђео светлости а не таме. Ја сам Гаврил, један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој суштини анђелској: јер телесни не може гледати бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа где говори: Ја сам који стварам човека и саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Аврам чувши, поверова и не изгуби наду, а ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти не би знао за пример Аврамов, онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће свима народима бити на спасење.

Захарија, чувши то и мало окренувши лице, стаде противречити Анђелу зборећи: Шта ти говориш, Анђеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу. Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко. Шта ти говориш, о Анђеле! жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима, а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело класје пожње. Ако истину говориш, о Анђеле, онда ми дај неко знамење као залог, да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Аврам, онда и ја да поступим према теби аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу се убедити у то што ми ти јављаш, о Анђеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне, то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18).

Анђео тада рече Захарији: Ти не верујеш Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не стидиш се да испитујеш онога који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, – говориш ти, о Захарије! Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи, да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? – Ти питаш: “чиме ћу се убедити?” Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи ка да чујеш да чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим, онда нека ти ово буде знак: ево, онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20).

О, човекољубивог наказања, које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Анђела, само језик који се дрзну противречити Анђелу, би обуздан: “и даваше руком знак људима; и оста нем” (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: “оста нем”; то ћутање очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац – сина, свештеник – пророка. А очекиваше нем, јер Анђео рече: пошто ти, не верујући иштеш знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ тела јача од Божјег обећања, – онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време (Лк. 1, 20). – Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и савршено.

Чим Захарија чу ове речи, одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: “Нека ми се нико не приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања”. – О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. – О, да дивних чудеса! О чему не знађаху анђели на небу, то сазнаде Јован ношен у утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Арханђео к Богородици, то нам показује Јован заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби, јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу очев језик.

Гледај тајанство ново и необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја седим везан? Дошао је Бог Реч, и зашто ја не оглашавам, када сам глас Речи, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). – Такав је смисао Јованова узигравања у утроби матере.

А Јелисавети се наврши време да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк. 1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17).

Зар није чудесно рођење овог детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по речи Анђела: Напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15. 17). Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде човек који преда мном постаде, јер пре мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по предвечном Божанству Свом.

Зашто Архангел Гаврил каже да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај пажљиво: Илија значи – Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у старини рече преко пророка: Ево ја ћу послати анђела свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка истини. Ради тога и Анђео рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има много сличности са Илијом.

Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64).

О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова.

Овде би требало завршити слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1, 68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца, добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Сајт СПЦ