Четрдесети дан по Рођењу Христовом Пресвета Богородица доноси дете у јерусалимски храм, да га по закону посвети Богу и себе очисти. Наравно да за Сина Божијег то не мора да се изврши али Господ неће да укине закон Мојсија и пророка. У храму Спаситеља дочекују старац Симеон и Ана, ћерка Фануилова која при храму живела животом посвећеним Богу. Баш у то време у храму служи првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља. Њима је откривено више него осталом народу, зато су ту. Кад се сретну са Божанским дететом могу да посведоче осталима да је Спаситељ стигао. Захарија Богородицу на опште изненађење присутних у храму, смешта међу девојке. Симеон узима дете Христа у руке и изговара чувено сведочење, испуњење свог дугог живота посвећеног баш том великом сусрету: “Сад отпусти слугу Твојега, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје.” Ана излази у народ да објави долазак Дугочеканога.
На Божић, Рођење Господа Исуса Христа, сведоци су били само најумнији и најпростији. Мудраци са истока и витлејемски пастири. Сада се цео народ сусреће са спаситељем. Сретење! Велики догађај!
Осим што је један од црквених Великих празника, Сретење је и државни празник државе Србије. На Сретење 1804. је подигнут Први српски устанак, на Сретење 1835. је донет први устав кнежевине Србије. Тако је код нас Сретење подвучено не само као сусрет Христа и Изабраног народа већ и као символични сусрет Христа и Србије, који се иначе историјски збио знатно пре великих догађаја у деветнаестом веку.
Како се Србија сусреће с Христом? То је питање данашњег празника. а наша слутње су мрачне. Много је сачуваних предивних икона и фресака овог празника, али фреска у манастиру Сопоћани, захваљујући свом посебном уклапању у архитектуру храма, посебно је символична.
Као и већина осталих сачуваних великих средњовековних манастирских цркава у Србији и Сопоћани су видљиви траг сусрета српске државе и Цркве, Христа. Подигао га је за свој народ а у славу Бога, краљ Урош, половином тринаестог века. Сопоћанске фреске су међу признатим ремек делима светске уметности. Сопоћани су осим храма Божијег и својеврсна галерија уметничких ремек-дела, понос Србије. Ипак, погледајмо пажљивије фреску Сретења, “мултимедијално” сведочење вере средњовековног живописца и црквене заједнице која га је породила.
Пресвета Богородица пружа Дете Христа старцу Симеону. Да би до додира дошло треба да се савлада провалија. Прозорски оквир као да је усечен у фреску. Дању – бљештавило Божије светлости спаја Богодете и представника верног народа, старца посвећеног Богу. Ноћу – раздваја их тама ништавила. Гледамо из цркве. Напољу је свет. Свет може бити спреман за сусрет који га испуњава светлошћу. Кад није спреман за сусрет – Сретење Господње је и даље ту, понуђено, али таму треба превладати.
Србија је сад у тами. У ноћи којој се не назире крај. Само наша спремност за сусрет с Богом, Сретење, излиће Његову светлост на све што радимо, на наше међусобне односе, на наше мисли и жеље. Да бисмо постали спремни, прво треба да пожелимо сусрет с Богом. Свако од нас и што више нас заједно. Само тако наша историја може поново постане историја сурета с Богом, историја победа које су и наше победе и победе човечанства.
Треба да упијамо жељу Светих Симеона Богопримца и Ане и да Сретење дочекамо жељни сусрета с Богом. Да ли можемо у себи да пробудимо жељу да савладамо провалију између људи и Бога, пролазног и непролазног, неправде и правде? И на томе се може радити. А Бог нам је додир понудио. Питање је заправо – да ли још увек макар желимо да желимо.
Ђакон Ненад Илић