СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА…

Изазов друштва које се суочава са променама, увек се тичу и Цркве, која у том друштву пребива, јер су њени благодатни  удови – њени чланови уједно и чланови друштва у ком се промене дешавају. Сведоци смо да промене које се у нашем друштву дешавају, нису увек производ и плод народних потрага и жеља и представљају често споља наметнути задатак и обавезу. Сва друштва, како се то модерно каже „у транзицији“, тј. у прелазу, налазе се у нестабилности, јер фактор који споља намеће промену не даје сигурност јер намеће и не инсистира на коренитим променама.

Управо таква збуњујућа спољашња нагла промена на којој се инсистира, праћена новим „модама“ и „трендовима“ утиче на промене понашања у међуљудским односима. У таквом смутном револуционарном походу савремених заједница које инсистирају на променама, највише страдају људске душе, које узбуркане, бивају потакнуте да поднесу промене које често пута урушавају и основне вредности једног народа и његове културе.

У том и таквом времену живи наше друштво, а Црква је чини се, можда више него било ко позвана да позива и призива људе своје око себе. То је у исто време и свештени задатак мисије који је пред Цркву постављен од њеног оснивања речима Господњим: „Идите и научите све народе….“ Разлог томе није жеља Цркве да „лови у мутном“ и да напада људе, већ изнад свега чињеница да је слобода коју Црква дарује својим свештеним животом кроз свете тајне и свете врлине, једина права и потпуна слобода. То је слобода којом нас Христос ослободи ( Гал 5,1). То је слобода у којој више не робујемо другима, али пре свега и знад свега слобода у којој не робујемо злу, страсти и гордости у нама – највећем злу у овоме свету. Дакле крштење и живот у Цркви уводе нас у свештени простор новога, благодатнога живота, који преображава – истински мења прво чланове Цркве, а онда сходно томе и друштво у ком ти чланови живе. То је заправо једина права и истинска промена. Само промена која креће из срца, која мења ум, разум, размишљање и поимање, може бити истинска промена. Зато Црква, пре свега инсистира на мисији, јер мисија је знак промене. Мисија је дело у ком се сви мењају и они који проповедају – свештенство и они који слушају, примају и држе реч Божију – народ Божији. Циљ мисије је да сви – цела Црква – и народ и свештенство – почну да проповедају својим животом и слушају, примају и држе живу Реч Божију.

Из тог разлога смо овај број покушали тематски да посветимо теми мисије Цркве. На овим странама који су пред вама покушали смо да само започнемо ову тему, у чију је сврху поново покренут и читав овај часопис. Ако успемо благочестивом народу и свештенству да преко слика и текстова у овом броју представимо сву опсежност и ширину благословене мисије, испунили смо своју мисију.

Благословену нову годину делања у њиви Господњој,

свим читаоцима жели уредништво Српског Сиона!