Када цароваше безбожни Максимијан, свирепи мучитељ хришћана, и када скоро сва васељена беше покривена тамом незнабоштва и велико гоњење притискиваше свуда верујуће у Христа и многи исповедници пресветог имена Христовог биваху убијани, пострада за Христа у Витинијској покрајини у граду Никомидији и свети великомученик Пантелејмон.

Овај славни међу мученицима страдалац Христов родио се у том граду Никомидији од високородног и богатог оца Евсторгија и од матере Евуле. По вери отац му беше многобожац, ватрено одан идолопоклонству, а мати хришћанка, научена светој вери од прародитеља, и она усрдно служаше Христу. И тако, сједињени телесно, они беху раздвојени духовно: он приношаше жртве лажним боговима, а она приношаше жртву хвале истинитоме Богу. Родивши дете о коме је реч, они му дадоше име Пантолеон, што значи: по свему лав, јер се претпостављало да ће храброшћу бити сличан лаву. Но доцније њему би промењено име у Пантелејмон, тојест свемилостив, пошто према свима беше милостив: бесплатно лечаше болеснике и чињаше милостињу сиротињи, обилно раздајући очево богатство невољнима.

Још измалена мати васпитаваше Пантолеона у хришћанској побожности, учећи га да зна јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и да верује у Њега, и да Му угађа добрим делима, а да се одвраћа од идолопоклоничког многобоштва. И дечко пажљиво слушаше материне поуке и усвајаше их, уколико је то било могуће у његовим годинама. Но, каква штета и губитак! његова добра мати и учитељица у младим годинама својим отиде ка Господу, оставивши сина још непунолетна и несазрела. После њене смрти дечко лако пође трагом очеве заблуде: отац га често вођаше к идолима и учаше га многобожачком незнабожју.

Затим дечко би дат у граматичку школу. А када с одличним успехом изучи сву световну философију јелинску, отац га даде у медицинску школу једном чувеном лекару Ефросину да изучи лекарску вештину. Оштроуман, дечко лако схваташе све што му је предавано, и убрзо превазиђе своје вршњаке, па мало чиме не беше раван и самом учитељу. При томе он беше добре нарави, красноречив, леп, и на све је чинио врло пријатан утисак; а беше познат и самом цару Максимијану. Јер у то време Максимијан борављаше у Никомидији; мучећи хришћане, он двадесет хиљада њих сажеже у цркви на Божић, и уби светог Антима епископа, и многе кроз разне муке предаде на разне смрти. У царску палату овог мучитеља често долажаше лекар Ефросин са лекаријама или к самом цару или к његовим дворјанима, јер тај лекар даваше лекове целом двору царском. А када Ефросин долажаше у дворац, са њим долажаше и младић Пантолеон, пратећи свога учитеља, и сви се дивљаху његовој лепоти и памети. И цар, видевши га, упита: “Откуда је, и чији је син?” Добивши одговор, цар нареди учитељу да што пре и што боље научи младића лекарској вештини, желећи да га свагда има поред себе као достојног да предстоји цару и служи му. У то време младић већ беше близу пунолетства и зрелости.

У те дане бејаше у Никомидији стари презвитер по имену Ермолај, који се из страха од незнабожаца скривао са немного хришћана у једном малом и незнатном дому. Пут пак Пантолеонов, којим је он одлазио од своје куће к учитељу и враћао се, водио је поред тог малог дома у коме се крио свети Ермолај. Посматрајући кроз прозорчић младића који је често пролазио туда, Ермолај је по лицу и погледу његовом познао да је он добре нарави; и дознавши Духом да ће младић бити изабрани сасуд Божји, Ермолај једном изиђе у сусрет младићу и замоли га да на кратко време сврати код њега у дом. Смирен и послушан, младић уђе у дом к старцу. Посадивши га поред себе, старац га распитиваше о пореклу и родитељима, о вери и о целокупном животу његовом. Младић му исприча све подробно, и каза му да му је мати била хришћанка и умрла, а отац му је жив и сходно многобожачким законима поштује многе богове. И упита га свети Ермолај говорећи: А ти, добро чедо, којој би вери желео припадати, очевој или мајчиној? – Младић одговори: Мати моја, док беше жива, учаше ме својој вери, и ја заволех њену веру. Но отац, као силнији, приморава ме на незнабожачке законе и жели да ме намести у царској палати у чину блиских и великашких војника и слугу царевих. – Свети Ермолај опет упита: А каквој те науци учи твој учитељ? – Младић одговори: Учи ме науци Асклипија, Хипократа и Галена, јер тако хоће мој отац; а и учитељ мој вели да ако ја изучим њихову науку, онда ћу лако моћи лечити сваку болест по људима.

У овим речима свети Ермолај нађе повод за користан разговор, и поче у срцу младићевом, као на доброј земљи, сејати добро семе речи Божјих, говорећи: Веруј ми, добри младићу, истину ти говорим; наука и вештина Асклипија, Хипократа и Галена мале су, и мало могу помоћи онима који им прибегавају. Усто и богови, које почитују цар Максимијан, твој отац и остали незнабошци, ништавни су, и нису ништа друго до бајка и обмана малоумних. Једини пак истинити и свемоћни Бог јесте Исус Христос. Ако будеш веровао у Њега, онда ћеш самим призивањем свечесног имена Његовог моћи исцељивати сваку болест. Јер је Он слепима вид давао, губаве очишћавао, мртве васкрсавао, ђаволе, којима се незнабошци клањају, једном речју из људи изгонио. Па не само Он сам, него су и хаљине Његове давале исцељења: јер жена која је дванаест година боловала од течења крви, чим се дотаче краја од хаљине Његове, одмах се исцели. Али, ко може потанко испричати сва чудесна дела Његова? Јер као што је немогуће избројити песак морски и звезде небеске и капље водене, тако је немогуће побројати чудеса Божија и исказати величија Његова. А и сада је Он крепки помоћник слугама Својим: утешава ожалошћене, исцељује болне, избавља од беде и ослобађа од свих вражјих зала, не очекујући да буде умољен од овог или од оног, него предухићрује молитве и сам покрет срца. Силу пак чинити све то Он даје и онима који Га љубе, а дарује им још и већа чудотворства; напослетку им даје бесконачни живот у вечној слави небеског царства.

Слушајући овакве речи светог Ермолаја Пантолеон им вероваше као истинитима, примајући их у срце своје и наслађујући се њима умом својим, и рече светоме старцу: То сам ја много пута слушао од моје мајке, и често сам је виђао како се моли и призива тог Бога о коме ми ти сада говориш.

Од тога дана Пантолеон је сваки дан долазио к старцу и наслађивао се његовим богонадахнутим поукама, и тако напредовао у познању истинитога Бога. И када се враћао од учитеља Ефросина он није одлазио кући својој док претходно не би посетио старца и добио од њега корисне поуке. Но једном када се повраћао од учитеља и мало сврнуо с пута, њему се догоди да наиђе на мртво дете које беше ујела огромна гуја која лежаше ту близу умрлога детета. Видевши то, Пантолеон се најпре уплаши и мало одступи. Затим помисли у себи овако: Сада треба да испитам и дознам је ли истина оно што ми старац Ермолај говори. – И погледавши на небо рече: Господе Исусе Христе, иако сам недостојан да Те призивам, ипак, ако хоћеш да постанем слуга Твој, јави силу Своју и учини да у име Твоје ово дете оживи а гуја угине.

И тог часа дете као пренувши се од сна устаде живо, а гуја се раседе напола и црче. Тада Пантолеон, поверовавши потпуно у Христа, подиже к небу своје телесне и духовне очи и благослови Бога с радошћу и сузама, благодарећи Му што га изведе из таме на светлост познања Свога. Онда журно оде с светом Ермолају презвитеру, припаде к чесним ногама његовим просећи свето крштење; и исприча му шта се догодило, како мртво дете оживе силом имена Исуса Христа, и како црче смртоносна гуја. Свети Ермолај устаде и пође са њим да види угинулу змију; и видевши је он захвали Богу за учињено чудо, помоћу кога Он приведе Пантолеона к Своме познању. Вративши се у дом, он крсти младића у име Оца и Сина и Светога Духа, и одслуживши свету литургију у унутрашњој одаји својој, причести га Божанским Тајнама Тела и Крви Христове.

По пријему светог крштења Пантолеон остаде код старца Ермолаја седам дана, поучавајући се Божјим речима, говореним му кроз старчева уста, и благодаћу Христовом: као са извора пијаше живу воду и гојаше душу своју на изобиље плодова духовних. Осмога дана он оде својој кући, и отац га упита: Чедо, где си провео толико дана? Ја сам био узнемирен због тебе. – Свети одговори: Био сам са учитељем у царевом дворцу, лечили смо болесника кога цар веома воли, и нисмо се одмицали од њега седам дана док му не повратисмо здравље.

Ово говораше свети, и говораше не лаж, него под видом приче саопштавајући истину на тајанствен и загонетан начин: јер у уму свом он називаше својим учитељем светог Ермолаја презвитера, под царевим дворцем он подразумеваше ону унутрашњу одају у којој се изврши Божанска Тајна, а болесником именоваше своју душу, љубљену Царем Небеским, која беше седам дана лечена духовних лечењем.

Када сутрадан Пантолеон оде к учитељу Ефросину, овај га упита: Где си био толико дана? – Он одговори: Отац мој, купивши имање, посла ме да га примим, и ја се задржах пажљиво разгледајући све што се тамо налази, јер је купљено веома скупо. – И ово он говораше у преносном смислу о крштењу, које беше примио, и о осталим тајнама хришћанске вере које беше сазнао и које су све неисказано скупоцене, превазилазећи сва богатства, јер су оне крвљу Христовом стечене. Чувши то, Ефросин престаде питати даље.

Блажени Пантолеон беше пун благодати Божје, носећи унутра ризницу свете вере. Он се силно брињаше о оцу свом, како да га изведе из таме идолодемонства и приведе к светлости познања Христова. И разговарајући с њим, он му мудро говораше у причама и питањима: Оче, због чега богови, начињени у стојећем ставу, како су испочетка постављени, тако и до данашњег дана стоје, никада не седају, а они, који су начињени у седећем ставу, до данашњег дана седе и никада не устају? – Отац му одговори: Чедо, твоје ми питање није довољно јасно, те ти не могу на њега одговорити. – А свети, стално постављајући оцу и друга слична овоме питања, учини да овај посумња у своје богове и да постепено распознаје лаж и заблуду идолопоклонства. И отац већ престаде поштовати онако идоле, као што их је раније поштовао свакодневно им приносећи многобројне жртве и клањајући им се, и поче их презирати и не клањати им се. Видећи то, Пантолеон се радоваше што је у оцу свом побудио бар сумњу према идолима, иако није успео да га потпуно одврати од њих. Много пута хтео је Пантолеон да поразбија идоле свога оца, којих беше много у њиховом дому, али се уздржаваше, једно – да не разгневи оца кога по заповести Божјој треба поштовати, а друго – очекујући да сам отац познавши истинитог Бога, узажели да својом руком поразбија идоле.

У то време доведоше к Пантолеону слепца који просаше исцељење говорећи: Молим ти се, смилуј се на мене ослепљеног и лишеног слатког видела; сви лекари, колико год их је у овоме граду, лечили су ме, али ми ни најмање не помогоше, него ми и последњи зрачак светлости, који сам могао видети, одузеше заједно са целокупним имањем мојим; много сам потрошио награђујући их, Међутим од њих добих не исцељење него губитак и штету. – Свети га упита: Када си све имање дао тим лекарима од којих ниси имао користи, шта ћеш онда дати мени ако добијеш исцељење и прогледаш? – Слепац одговори: Последње што ми је остало, нешто мало, све ћу то радо дати теби. – Светитељ на то рече: Дар прогледања и виђења светлости даће ти Отац светлости, истинити Бог, преко мене, недостојног слуге Свог, а то што си обећао мени, немој давати мени него раздај ништима.

Чувши то Евсторгије, отац Пантолеонов, рече Пантолеону: Чедо, не усуђуј се подухватити се ствари коју не можеш урадити, иначе ћеш бити исмејан. Јер шта ти можеш учинити више од лекара, бољих него што си ти, који су га лечили и нису га могли излечити? – Светац одговори: Нико од тих лекара не зна какав лек треба дати овоме човеку као што ја знам, јер постоји огромна разлика између њих и Учитеља мога који ми је открио овај лек. – Отац његов, мислећи да он говори о своме учитељу Ефросину, рече: Чуо сам да је и учитељ твој лечио овог слепца, али му ништа није помогао. – Пантолеон одговори: Почекај мало, оче, и видећеш силу мога лека. – Рекавши то, он прстима додирну очи слепоме говорећи: У име Господа мог Исуса Христа који просвећује слепе, прогледај! – И одмах се отворише очи слепоме и он прогледа.

И у тај час Пантолеонов отац Евсторгије поверова у Христа заједно са прогледалим човеком, и обојица бише крштени од светог Ермолаја презвитера, и напунише се велике духовне радости о благодати и сили Христовој. Тада Евсторгије стаде разбијати све идоле у дому свом; у томе му помагаше и син његов свети Пантолеон; и пошто их поразбијаше у комаде, они их бацише у једну дубоку јаму, па затрпаше земљом.

После тога светитељев отац Евсторгије поживе кратко време, па се престави ка Господу. Пантолеон пак, поставши наследник огромног имања очевог, одмах дарова слободу робовима и робињама, пошто их обилно обдари; а имање стаде раздавати потребитима: убогима, ништима, удовицама и сиромасима. Он обилажаше тамнице и, посећујући све који су патили у оковима, он их утешаваше лековима и снабдеваше свима потребама. На тај начин он беше не само лекар рана него и бедноће људске, јер сви добијаху од њега обилну милостињу, и убоги се обогаћиваху његовом дарежљивошћу, а у лечењу му помагаше благодат Божја. Јер њему би дат одозго дар исцељења и он бесплатно лечаше сваку болест не толика апотекарским лековима колико призивањем имена Исус Христова. Тада се Пантолеон показа да је уствари Пантелејмон, тојест свемилостив, јер и по имену и стварно он свима указиваше милост и никога не отпушташе од себе празна и неутешна; неимућнима даваше помоћ, а болесне лечаше бесплатно. И к њему се обрати сав град са својим болесницима, напустивши све остале лекаре, јер се ни од кога не добијаху тако брза и потпуна исцељења као од Пантелејмона који успешно лечаше и ни од кога плате не примаше. И сав народ слављаше име свемилостивог и бесплатног лекара, а остале лекаре осуђиваху и исмеваху. Услед тога код лекара се појави немала завист и мржња према светитељу; то отпоче још од онога времена када гореспоменути слепац прогледа. А то отпоче на следећи начин.

Једнога дана када тај слепац, који прогледа благодарећи светом Пантелејмону, хођаше по граду, угледаше га лекари, и говораху између себе: Није ли то онај што беше слеп и искаше од нас да га излечимо, и ми не могосмо? а како он сада види? ко и каквим леком га излечи и отвори му очи? – И упиташе њега самог, како је прогледао. И тај човек не сакри да је то учинио лекар Пантелејмон. А они знајући да је он ученик Ефросинов рекоше: Великога учитеља велики ученик. – Међутим они не знаћаху да преко Пантејлемона дејствује сила Христова, и незнајући изрекоше истину да је Пантелејмон велики ученик великога учитеља – Исуса Христа. Но иако устима лицемерно хваљаху светитеља, они у срцима својим из зависти смишљаху зло и мотраху за њим, тражећи против њега неку кривицу, да би га погубили. И приметивши да он одлази у тамнице и тамо лечи ране сужњима који страдаху за Христа, изађоше пред Максимијана мучитеља и рекоше: Царе, младић за кога си наредио да га науче лекарској вештини, желећи да га имаш поред себе у своме двору, презревши твоју милост према њему, обилази тамнице и лечи сужње, хулитеље богова наших, подједнако с њим мудријашећи противу богова и друге придобијајући за то своје злоумље. И ако ти не погубиш њега убрзо, створићеш себи не малу муку, јер ћеш видети како се многи, преварени његовим учењем, одвраћају од богова. У самој ствари, лекарску вештину којом Пантолеон исцељује, он приписује не Ескулапу или коме другом од богова, него некаквом Христу, и сви које он лечи верују у Њега.

Тако говорећи, клеветници молише цара да нареди да позову слепца, исцељеног Пантолеоном, да би се сам уверио у истинитост њихових речи. Цар одмах нареди да пронађу тог прогледалог слепца. Када га пронађоше и доведоше пред цара, цар га упита: Реци, човече, како Пантолеон исцели очи твоје? – Овај одговори: Призва име Христово, дотаче се очију мојих, и ја одмах прогледах. – А ти шта мислиш, упита га цар, ко те исцели: Христос или богови? – Овај одговори: Царе! ови лекари које видиш око себе лечили су ме дуго време веома брижљиво, и све ми имање узели, али ми не само ни најмање не помогоше него ми и оно мало вида што имах одузеше, и тако ме потпуно ослепише. Међутим Пантолеон само призвавши име Христово учини те прогледах. Сада ти сам, о царе! расуди и реши, ко је бољи и истинити лекар: или Ескулап и остали богови који дуго време беху призивани али ништа не могоше помоћи, или Христос кога Пантелејмон само једном призва и Он ме одмах исцели?

Незнајући шта да одговори на то, цар стаде по обичају свих мучитеља приморавати овога на идолопоклонство, и рече: Не лудуј, човече, и не спомињи Христа, јер је очигледно да ти богови дадоше вид. – Међутим исцељени, ни најмање не обраћајући пажњу на цареву власт и не бојећи се претњи мукама, одговори Максимијану смелије него еванђелски слепац, некада изведен од фарисеја на испитивање: Ти си сам луд, о царе! када слепе богове своје називаш даваоцима вида; и сам си сличан њима, зато не желиш да видиш истину.

Напунивши се гнева, цар нареди да га убију мачем. И би одсечена глава добром исповеднику имена Исуса Христа, и он оде да у незалазној небеској светлости гледа лице у лице Онога кога исповеди на земљи добивши телесни вид. Тело његово свети Пантелејмон откупи од убице и погребе га крај тела свога оца.

После тога цар нареди да позову к њему Пантолеона. Док војници вођаху светитеља к цару, он певаше речи псалма Давидова: “Боже, славо моја, немој мучати, јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише …”, и остало из Псалма 108. И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем Небеским. Гледајући на њега без гнева, цар Максимијан му стаде кротко зборити: Нисам добре ствари слушао о теби, Пантолеоне; кажу да ти силно хулиш и унижаваш Ескулапа и остале богове, а славиш злом смрћу погинулог Христа, и на Њега се надаш, и Њега јединог називаш Богом. Није ти непознато, како сам велику пажњу обратио на тебе и како сам велику милост показао према теби, да те и у моју палату примах, и учитељу твоме Ефросину заповедих да те хитно научи свој лекарској вештини, да би ти неодступно свагда био поред мене; а ти си, презревши све то, отишао к противницима мојим. Уосталом, ја нећу да верујем ономе што се прича о теби, јер су људи навикли да говоре многе неистине. Ја сам те због тога и позвао, да ми ти сам кажеш истину о себи и изобличиш лажну клевету завидљиваца на тебе, приневши великим боговима, као што доликује, жртву пред свима.

Светитељ одговори: Делима треба више веровати него речима, о царе! јер се истина далеко више познаје из дела него из речи. Веруј причама што си чуо о мени, да се ја одричем Ескулапа и осталих богова ваших, а прослављам Христа, јер из дела Његових ја познадох да је Он једини истинити Бог. Ево; чуј бар укратко дела Христова: Он је створио небо, утврдио земљу, васкрсавао мртве, давао вид слепима, очишћавао губаве, речју подизао са одра раслабљене. Шта су слично учинили богови које ви почитујете, не знам; и могу ли учинити? Ако пак хоћеш сада да познаш свемогућу силу Христову, одмах ћеш је видети у самом делу: нареди да овде донесу ма ког болесног човека који лежи на самртном одру и од кога су лекари дигли руке, и нека дођу ваши жреци и призову своје богове, а и ја ћу призвати Бога мог, па који од богова исцели болесника, тај нека буде признат за јединог истинитог Бога, а остали нека буду одбачени.

Цару се допаде овај светитељев предлог и нареди одмах да потраже таквог болесника. И би донесен на одру човек који дуго година беше сав узет и не могаше владати ни једним делом свога тела, и беше као неко неосетљиво дрво. Дођоше и идолопоклонички жреци, искусни у лекарској вештини, и предложише светитељу да најпре он призове свога Христа. Но светитељ им на то рече: Ако ја призовем мога Бога, и Бог мој исцели овог раслабљеног, кога ће онда исцелити богови ваши? Него ви прво призовите богове ваше, и ако они исцеле болесника, онда чега ради и призивати мога Бога?

Тада жреци стадоше призивати своје богове: један Ескулапа, други Зевса, овај Дијану, они друге бесове, и не би ни одјека, ни одзива. И дуго се они трудише у својим богомрским молитвама, али без икаквог успеха. Светитељ пак, видећи њихов узалудни труд, насмеја се. Приметивши да се насмеја, цар се обрати Пантолеону речима: Пантолеоне, ако можеш, призивањем твога Бога учини ти здравим овога човека. – Светитељ на то рече: “Нека одступе жреци”. И они одступише. Тада светитељ приђе одру, па подиже очи своје к небу и стаде се молити говорећи: Господе! услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад сам у невољи, пригни к мени ухо своје; у дан кад те призивам, брзо ме услиши (Пс. 101, 2-3), и јави силу Своју пред онима који Те не знају, о Царе сила! јер је све могуће Теби. – Пошто се помоли тако, светитељ ухвати раслабљенога за руку говорећи: У име Господа Исуса Христа устани и буди здрав! – И одмах устаде раслабљени, и осети снагу у целом телу, и хођаше радујући се, па узевши постељу своју, однесе је кући својој.

Видевши ово чудо, многи од присутних повероваше у Христа, а идолопоклонички жреци шкргутаху зубима на слугу Христовог и говораху цару: Ако овај остане у животу, укинуће се приношење жртава боговима, и ми ћемо бити исмејани од хришћана. Стога, погуби овога што пре, о царе! – Тада цар рече светитељу: Пантолеоне, принеси жртву боговима, да не погинеш бадава. Не знаш ли колико је људи погинуло што не послушаше наредбе наше и одрекоше се богова наших? Зар ниси сазнао како љуто би мучен старац Антим? – Светитељ одговори: Који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу. И када је Антим, стар и немоћан телом, могао поднети жестоке муке за Господа нашег, утолико пре ја, млад и снажан телом, треба да неустрашиво претрпим све муке на које ме будеш ставио. Јер ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети са Њега.

Тада цар нареди да мученика обесе нага на мучилишном дрвету, па да му железним ноктима стружу тело и горећим свећама опаљују ребра. А он, подносећи ове муке, погледа на небо и рече: Господе Исусе Христе! дођи к мени у овај час, и дај ми трпљење, да бих до краја могао издржати муке. – И јави му се Господ у обличју презвитера Ермолаја, и рече му: Не бој се, ја сам с тобом. – И одмах слугама мучитељима клонуше руке и постадоше као мртве, те испадоше из њих мучилишна оруђа и свеће се угасише.

Видевши то, цар нареди да мученика скину са мучилишта, па га упита: У чему је сила твога чаробњаштва, те и слуге изнемогоше, и свеће се погасише? – Мученик одговори: Чаробњаштво је моје Христос, чија свемоћна сила чини све. – Цар му изврати на то: А шта ћеш радити, ако те ставим на веће муке? – Мученик одговори: У већим мукама већу силу Своју јавиће Христос мој, дајући ми веће трпљење, да би те посрамио. А ја, претрпевши веће муке за Њега, добићу већу награду од Њега.

Тада мучитељ нареди да се у великом казану растопи олово и у њега баци мученик. Када олово стаде кључати, мученика приведоше казану, а он подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Чуј, Боже, глас мој када Ти се молим; од страха вражија избави душу моју. Сакриј ме од гомиле безаконика и од мноштва оних што чине неправду (Пс. 63, 2-3). – Док се он тако мољаше, опет му се јави Господ у облику Ермолаја, и узевши га за руку уђе с њим у казан, и тог часа се угаси огањ и остину олово, а мученик певаше псаламске речи: Ја завапих к Богу, и Господ ме чу. Вечером и јутром и у подне тужим и уздишем, и чуће глас мој (Пс. 54, 17-18).

Присутни се дивљаху чуду, а цар повика: Шта ће ово бити, када се и огањ угаси и олово охлади? Каквом ћу онда муком мучити овог мађионичара? – Присутни предложише: Нека буде бачен у дубину морску, па ће одмах погинути, јер неће моћи омађијати море. – И нареди мучитељ да се то учини. Слуге онда дохватише мученика и одведоше на море; тамо га посадише у чамац, везаше му велики камен око врата, отпловише далеко од обале, па га бацише у море, а сами се вратише на обалу. Када светитељ би бачен у море, њему се опет као и раније јави Христос у облику Ермолаја, и камен о врату мучениковом постаде лак као лист, те се мученик са њим држаше на површини мора не тонући, и иђаше по води као по суву, вођен десницом Христовом као некада Петар, и изађе на обалу певајући и славећи Бога, и ступи пред цара.

Запањен оваквим чудом, цар узвикну: Каква је сила мађиоништва твог, Пантолеоне, те си и море омађијао? – Светитељ одговори: И море се покорава Господу свом и испуњује вољу Његову. – Цар упита: Еда ли ти и морем владаш? – Мученик одговори: Не ја него Христос мој, Саздатељ и Господар свеколике видљиве и невидљиве твари. Он влада како небом и земљом, тако и мбрем: јер су по мору путеви Његови, и стазе Његове по великим водама (Пс. 76, 20).

После тога мучитељ нареди да се ван града спреми звериње гледалиште, па да мученик буде предат зверовима да га поједу. И слеже се сав град на то гледалиште, желећи да види како звери растржу дивног и невиног младића. На гледалиште дође и цар, и привевши мученика показиваше му прстом зверове, говорећи: Они су спремљени за тебе; зато ме послушај, поштуј своју младост, сажали се на лепоту тела свог, па принеси боговима жртве, да не умреш злом смрћу, раскидан зубима зверова. – Но светитељ изјави да више воли да га звери растргну него да послуша такав лукави савет и наредбу. И њега бацише зверовима. А Господ и ту, јавивши се светитељу у облику презвитера Ермолаја, запуши уста зверовима и учини их кроткима као јагањце, те они притрчаваху к светитељу и лизаху му ноге. Он их глађаше руком, и сваки звер се труђаше да дође под светитељеву руку, те стога потискиваху један другог. Видећи то, народ се дивљаше и громогласно клицаше: Велик је Бог хришћански! нека буде пуштен невин и праведни младић!

Разјаривши се силно, цар изведе војнике са исуканим мачевима против оних који слављаху Христа Бога, те убише многе из народа који повероваше у Христа. А нареди цар да и зверове побију. Видевши то, мученик узвикну говорећи: Хвала Ти, Христе Боже, што не само људи него и зверови умиру за Тебе.

И оде цар са гледалишта ојађен и бесан, а мученика врже у тамницу. Побијене пак људе узеше њихови рођаци и погребоше их, а зверови бише остављени да их поједу пси и месождерне птице. Али и ту се догоди дивно чудо: иако ту звериње лежаше много дана, њих се не дотакоше ни пси ни птице, нити се пак лешеви њихови усмрдеше. Дознавши за то, цар нареди да их побацају у дубоку јаму и заспу земљом. Односно мученика пак он заповеди да се начини страшан точак, начичкан оштрим гвожђем. Када за њега привезаше светитеља и стадоше окретати точак, нека невидљива сила одмах изломи точак на парчад, која се разлетеше и смртно ранише многе који стајаху близу, а мученик сиђе с точка читав и неповређен.

И страх спопаде све због таквих чудеса, којима се Бог прослављаше у Своме светитељу. А цар силно запањен упита светитеља: Ко те научи да чиниш тако велика мађионичка дела? – Светитељ одговори: Не мађиоништву него истинској хришћанској побожности научен сам од светог мужа, презвитера Ермолаја. – Цар упита: А где је тај твој учитељ Ермолај? Желимо да га видимо. – А мученик, сазнавши Духом да се Ермолају већ приближио мученички венац, одговори цару: Ако наредиш, ја ћу га позвати к теби.

И пусти цар светитеља, у пратњи три стражара војника, да позове презвитера Ермолаја. Када мученик стиже ономе дому у коме живљаше презвитер, старац чим га угледа упита га: због чега си дошао, чедо? – Мученик одговори: Господине оче, цар те зове. – На то старац рече: Благовремено си дошао да ме зовеш, пошто се приближи час мога страдања и смрти; јер ноћас ми се јави Господ говорећи: “Ермолаје, ваља ти много пострадати за мене, слично слузи моме Пантелејмону”.

Рекавши то, старац радосно пође с мучеником и предстаде цару. Угледавши презвитера, цар га упита за име. А он, казујући своје име не сакри ни веру своју, громогласно објављујући да је хришћанин. Цар га понова упита, говорећи: Имаш ли још кога с тобом исте вере? – Старац одговори: Имам два саслужитеља, истинске слуге Христове, Ермипа и Ермократа.

Тада цар нареди да и њих доведу пред њега. И упита цар ту тројицу служитеља Христових: Ви ли одвратисте Пантолеона од наших богова? – Свети одговорише: Сам Христос Бог наш призива к Себи оне које сматра достојнима, изводећи их из таме идолодемонства на светлост познања Свога. – Оставите сада ваше лажне речи, продужи цар, и понова обратите Пантолеона к боговима, па ће вам се опростити прва кривица ваша, и ви ћете се удостојити части од мене, да ћете ми постати најприснији пријатељи у дворцу моме. – Светитељи одговорише: Како можемо ми то учинити, када и сами хоћемо да умремо са њим за Христа Бога нашега?! Ни он, ни ми нећемо се одрећи Христа, нити ћемо принети жртве глувим и бездахним идолима.

Рекавши то, они сав ум свој обратише к Богу и стадоше се молити, подигавши очи своје к небу. И јави им се одозго Спаситељ, и одмах настаде земљотрес и усколеба се то место. И рече цар: Видите ли како се богови разгневише на вас, те колебају земљу! – Светитељи одговорише: Добро си рекао да се од богова ваших затресе земља, јер они попадаше са својих места на земљу и разбише се, оборени силом Бога нашег који се разгневио на вас.

Док они то говораху дотрча к цару гласник из идолишта и обавести га да сви њихови идоли падоше на земљу и разбише се у прах. А безумни цар, видећи у свему томе не силу Божју него мађиоништво хришћана, повика: Заиста, ако ове мађионичаре убрзо не погубимо, онда ће цео град пропасти због њих. – И нареди цар да Пантелејмона одведу у тамницу, а старца Ермолаја и његова два пријатеља, подвргнувши многим мукама, осуди на посечење мачем. И тако три света мученика: презвитер Ермолај и његови саслужитељи, Ермип и Ермократ, довршивши свој мученички подвиг, заједно предстадоше Светој Тројици у слави небеској. (Њихов спомин је 26 јула).

После погубљења трију светих мученика цар понова изведе преда се светог Пантелејмона и рече му: Ја многе обратих од Христа к нашим боговима, а једино ти нећеш да ме послушаш. Већ и учитељ твој Ермолај са оба пријатеља своја поклони се боговима и жртву им принесе, и ја их одликовах високим звањима у моме дворцу. Поступи и ти тако, да би се с њима удостојио исте части. – Мученик пак, знајући Духом да су свети скончали, рече цару: Нареди им да дођу овамо да их видим пред тобом. – Цар одговори: Нису сада овде, јер сам их послао у други град да приме велико богатство. – Мученик на то рече: Ето, ти си и не желећи рекао истину, послао си их одавде предавши их на смрт, и они су стварно отишли у небески град Христов да приме богатства која око не виде.

Видећи да ни на који начин не може склонити мученика на њихово зловерје, цар нареди да га жестоко бију и, ставивши га на љуте муке, осуди га на смрт: да му се мачем одсече глава а тело сажеже огњем.

Војници онда узеше мученика и поведоше изван града на посечење. Идући на смрт, свети појаше псалам Давидов: “Много пута војеваше са мном, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници”, и остало из тога псалма (Пс. 128, 2-3). Када војници изведоше мученика ван града нешто више од једног потркалишта, тада дођоше на место где Господу беше угодно да слуга Његов сконча. Ту они привезаше светог мученика за маслину. Џелат приђе и удари мачем светитеља по врату, али се мач сави као восак, и тело светитељево не задоби рану, јер светитељ још не беше завршио своју молитву. Запањени, војници повикаше: “Велик је Бог хришћански!” Па, припавши к ногама светитељу, рекоше: Молимо те слуго Божји, помоли се за нас, да се отпусте греси наши које учинисмо према теби по царевом наређењу.

Када се светитељ мољаше, чу се глас с неба, упућен њему, који потврђиваше промену имена његова; јер га Господ уместо Пантолеоном назва Пантелејмоном, јавно му дајући благодат да самилосно прима све који му прибегавају у свакојаким невољама и мукама; и позиваше га Господ на небо. Испуњен радошћу, светитељ нареди војницима да га посеку, а они не хтеше, јер се бојаху и дрхтаху. Тада им светитељ рече: Ако не извршите што вам је наложено, нећете добити милости од Христа мога.

Онда војници приступише и прво целиваше сви тело његово; затим наредише једноме и он одсече главу мученику, и место крви потече млеко. А та маслина тог тренутка се окити родом својим од дна до врха. Видевши то, многи од присутног народа повероваше у Христа.

О овим чудесима која се ту збише би извештен цар; и он нареди да се та маслина одмах посече и исецка, па заједно са телом мучениковим сажеже. Међутим, када се огањ угаси, верници узеше тело светитељево из пепела, неповређено огњем, и чесно га сахранише на оближњем имању учењака Адамантија.

Лаврентије, Васоје и Провијан, мученикови домашњи, који су издалека пратили светог мученика и посматрали сва страдања његова, и чули глас упућен му с неба, написаше његово житије и страдање и предадоше светим црквама у спомен мученика, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.