-Из мог угла-
Субота 26. мај
-Код колеге у гостима-
Радосно и жељно дочекан дан прве манифестације “Купиник- Дани Змајева” посвећене српском деспоту и ратнику Вуку Гргуревићу Бранковићу, легендарном јунаку Змају Огњеном Вуку!
Минибусом из облачне Сремске Митровице крећемо пут нашег равног Срема. Негде око Доњег Товарника остављамо облаке и, сунцем обасјани, стижемо у питомо Купиново. Једино сремско село које је било деспотски град, место пуно историјских занменитости. Широка, зелена улица води нас жељеном циљу- етно кући на крају села. Радост и узбуђење. Већ на изласку из превоза срећемо познате људе, пријатеље и госте. Ту су и мотористи и бициклисти који су организовано дошли да присуствују манифестацији. Обуздавам жељу да појурим у двориште етно куће у сусрет својим пријатељима и домаћинима и са делом путника прво одлазим у храм Светог Луке, само пар метара даље. Храм је задужбина деспота Ђурђа Бранковића и представља најстарију православну богомољу у Војводини. Тамо, пред нестварно лепим иконостасом, молитва се сама уздиже Господу. Благословени моштима Свете мајке Ангелине крећемо у суседно двориште.
Кућа из XIX века са вајатом и амбаром, зелено двориште, пропланак, шума у даљини… Вредне домаћице послужују госте кафом. Домаћин, идејни носилац и организатор манифестације, председник Удружења “Зелени поглед”, наш драги колега, археолог Перица Одобашић дочекује нас широким осмехом и чврстим загрљајем жели добродошлицу. Уз чашицу златне домаће ракије скупљамо прве утиске и чекамо отварање манифестације.
Пажњу одмах привлаче главни учесници фестивала “Бели орлови”, чланови удружења за очување старих заната и вештина, борци и занатлије са својим дамама. Радионицу калиграфије воде љупке даме одевене у хаљине какве су се носиле у средњем веку. На изласку из дворишта ковач кује оружје и гостима прича о тој древној вештини. Ниже, на пропланку шатори бораца и стреличара. У стреличарком дворишту већ подучавају радознале посетиоце како се испаљују стреле из разноврсних лукова. “Бели орлови” из Београда и њихови саборци “Бели вукови” из Новог Сада одевени у реплике средњовековних одора и борилачких оклопа опасани су оружјем. Ти млади људи својом појавом и пријатним начином обраћања одмах нас усвајају, постајемо део средњег века.
Спонтано се окупљамо у дворишту етно куће, испод огромног ораха, заједно са “Орловима” и “Вуковима”. Музика је утихнула. Обраћа нам се домаћин Перица, увек речит и поетичан. Поздравља све присутне, даје кратак увод о значају Купиника, најављује програм и изражава захвалност свима који су помогли и подржали догађај. Част да свечано отвори манифестацију предаје глумцу Ивану Вучковићу који је отелотворио лик Змаја Огњеног Вука у серијалу “Српски јунаци средњег века”. Иванова појава и говор, и без сјајног оклопа, помажу да дочарамо величанственост наших средњовековних јунака.
Током радионице калиграфије у двориште улазе бајкери Мото-клуба “Адреналин” из Пећинаца. На својим силним “машинама” спретно се постројавају уз стазу. Са њима, раме уз раме стају борци из “Орлова” и “Вукова” заједно са Перицом и Иваном и дају могућност фотографима да овековече тренутак.
Чланице седам удружења жена пећиначке општине, заједно са вредним домаћицама из села, надметале су се у припремању средњовековнe трпезе. Комисија је дегустирала њихове специјалитете и оценила да су ове године све победнице. Добили смо прилику да пробамо њихова јела. И чулом укуса доживљавамо средњи век.
Разгледамо изложено оружје и опрему и кроз разговор са борцима сазнајемо доста тога о животу средњовековних ратника, начину држања оружја и његовом руковању. Пробамо и сами. У пријатном разговору са Иваном Вучковићем сазнајем о његовим осећањима о овом дивном месту и догодовштинама при снимању епизоде о Змају Огњеном Вуку.
Време лети и долази моменат за главни догађај. Перица нас позива да предвођени витезовима кренемо ка Купинику! Излазимо из дворишта и преко пропланка долазимо до моста на каналу Вок. Прелазак моста, поглед у воду опкољену шумом…нетакнута природа враћа нас себи. С друге стране канала, после стотинак метара пред нама се појављују високи остаци бедема и северна кула Купиника. Витезови и наш домаћин Перица су већ на њима. Не само поетично, него из свег срца Перица узвикује: “МОЈ САН СЕ ОСТВАРИО- ПОСЛЕ 500 ГОДИНА ВИТЕЗОВИ СУ ПОНОВО НА БЕДЕМИМА КУПИНИКА!!!” Понос постаје готово опипљив у ваздуху! У моменту се прошлост слила у садашњост. У души на тренутак осећам како вечност струји кроз мене. Неизрециво! КУПИНИК ОЖИВЉАВА!!! Испуњени срећом, окружени витезовима и дамама шетамо, фотографишемо се, разговарамо. Уживамо. Ником се не жури назад…у садашњост.
На пропланку, испод дворишта етно куће уследиле су приказне борбе “Орлова”.
После толико узбуђења време је за предах. Гостима је послужен гулаш од дивљачи и печурака. Под дугим дрвеним тремом на дворишту уживали смо у укусаном и пријатаном ручку ћаскајући са колегама и пријатељима уз домаће точено пиво. Неуморна деца су имитирала витезове и борили се мачевима од стиропора. Дечака Василија, који је допутовао са нама, колега Перица упутио је да истражује у песку. Неизрецива радост када је пронашао играчку за њега је постао главни догађај фестивала. Можда смо добили будућег колегу?
Остатак дана провели смо у опуштеном дружењу са “Орловима”, испробали се у стреличарству, шетали и уживали у прелепој природи. Пред крај манифестације наступио је и црквени хор „Покров Пресвете Богородице” из Сурчина. До вечерњег богослужења имали смо времена да се поздравимо са Купиником, пријатељима и домаћинима.
Напуштамо ово прелепо место и враћамо се у град.
Ових дана добијам позиве драгих људи који су путовали са нама. Одушевљени су. Питају: “Када ћемо поново тамо?”
…мораћемо ускоро, јер- моје срце је остало у Купинику!
текст: Љиљана Муждека
лектор: Соња Штефански-Зорић
аутори приложених фотографија:
– Весна Белић
– Љиљана Муждека
