Ненад Илић: Српском народу мењају лични опис
Раде ДРАГОВИЋ
Ђакон годори за Новости о раду на филму „Отац“, духовној обнови, Светосављу и трагању за правим путем: Светосавље дефинитивно више није погодан мит. Свака обнова подразумева визију, вољу и веру

АКО под хитно не почнемо да обнављамо урушени морал, наше друштво биће суочено са страховитим потресима. Последице могу бити несагледиве. Тренутно нам све изгледа умртвљено, безвољно и без икакве шансе да ће се нешто променити. Али Србима је неправда одувек била јак окидач. Ако се настави са бахатошћу, сиромашењем и заобилажењем елементарне правде, од економских и других реформи неће бити ништа.

Ово за „Новости“ тврди ђакон Ненад Илић, човек у чијој су биографији уписана бројна занимања – редитељ, писац, драматург, човек који се сматра једним од најплодотворнијих стваралаца у савременој православној култури. Као сценариста (са Владимиром Петровићем) и креативни продуцент он је на челу тима који ради на филму „Отац“. Реч је о амбициозном остварењу које је замишљено не само као уметнички и продукцијски врхунски филм, већ и као нови сусрет српског народа са својим духовним и државним оцем – Светим Савом.
Осам векова далеко од рађања српске државе, Илић данас истиче да нам је преко потребна обнова морала и духовности, јер је безнађе толико да врло брзо нећемо имати више шта ни да изгубимо.

* Филм „Отац“, који носи печат националног пројекта, најављујете као филмски повратак Светог Саве у Србију. У којој је фази рад на филму?

– Сценарио је завршен, преведен на енглески и руски језик и послат на читање потенцијалним сарадницима. У току су припреме – обиласци терена Свете Горе, израда првих скица сценографије, прецизирање буџета. Све су то нужни услови за улазак у копродукцијске разговоре, јер је реч о скупом пројекту који тешко може да буде затворен само у Србији. У рад на филму већ су укључени људи попут сценографа Миљена Креке Кљаковића и троструког оскаровца, директора фотографије Виторија Сторара, који је радо пристао да нам се придружи.

Први покретачи филма су заправо Срби из целог света, на десетине њих је преко Фондације „Наслеђе отаца“ подржало пројекат, а подужа је и листа приложника. Ту су и појединци и фирме, организације и епархије СПЦ, црквене општине. У току су контакти са потенцијалним страним копродуцентима. Све сада зависи од средстава и могућности да све постављено реализујемо. Не покреће нас финансијски мотив, већ нам је циљ да пројекат буде заиста национални.

* Филм „Отац“ носи епитет „националног“. Од последњих пројеката са тим печатом, филмом „Свети Георгије убива аждаху“ и представом на тему Миланског едикта, остало је сећање на добре идеје и олако потрошен новац. Осећате ли због тога већу одговорност?

– Чини ми се да у овим случајевима није било довољно љубави и поштовања према темама које су обрађиване. Када се ради на великим заједничким темама, неопходна је љубав, која једина може да на прави начин усмери стваралачку енергију. „Отац“ је пројекат који не доживљавамо као филм, или производ заната, мада је занатски квалитет и те како важан. То је национални споменик Светом Сави и организација емотивног сусрета са њим. Наш циљ је повратак светитељу, учење од њега. То треба да буде важан догађај за наш народ.

* Србија као и у 12. веку и данас трага за својим путем – ка Истоку или ка Западу. Видите ли икога данас ко би, као што је то Свети Сава умео, да нас усмери ка правој страни?

– Нажалост, не. Те врсте памети данас нема. Реч је о спајању не само Истока и Запада, већ и моралне и практичне компоненте, повезивања духовног и овоземаљског. Наши темељи су постављени на свим тим спојевима, и када год једна од тих димензија почне да храмље извесно је да ће нам се нешто обити о главу. Сад скоро да се спрдамо са Небеском Србијом, при чему се заборавља да њен корен нимало није смешан, као што је то испало у пародијском националном повратку деведесетих година. У упропашћавању важних димензија нашег историјског постојања сви смо овако или онако учествовали. То је допринело да чинимо грешке и на другим странама. Без обзира на то што никако да добијемо право вођство, ту и тамо постоје људи који би могли да буду од користи. Проблем је како да се они организују као група, а да не постану странка – интересна организација секташког типа. То морамо да учимо од предака, и од Цркве.

НЕЋЕМО СВЕТЛЕ ПРИМЕРЕ
* Како је могуће да данас не постоји нико ко би могао да нам укаже у ком правцу да кренемо?
– Кључно је што нећемо да имамо такве људе. Постоје силе које спречавају да се они појаве, али са друге стране, ни народ као да их не жели. Они обавезују. Постоји већ дуго жеља политичких структура да нестане као узор све сем њих самих. Оне желе да све држе под контролом. Таква ситуација ће нам у најбољем случају донети само примере некога ко се одлично сналази, ко је лукав, издржљив, склон саплитањима конкурената…
* Свети Сава код нас се често помиње, али се веома мало познаје и разуме. Зашто је то тако?

– Већ дуго у нашем народу постоји сентиментализам у односу према њему. Када би Свети Сава данас био модел за поређење било ком човеку на власти, он би тиме постао веома незгодан. Јер ако га реално сагледамо, видећемо гигантску личност са невероватном комбинацијом талената и енергијом која просто жари. Њега краси и велики саможртвени дар. Уколико је он образац – нећемо добро проћи кад се са њим поредимо. Он обавезује. Зато као да желимо да га гурнемо у бајку, или и да га дисквалификујемо као обавезујући узор данашњој елити прављењем од њега верског занесењака, човека који није имао везе са стварношћу.

* Противници укључивања Србије у европске друштвено-политичке токове, па и контакте Српске цркве са Западом, редовно истичу да је то супротно светосављу. Да ли је то прави аргумент?

– Свети Сава је основ једног од два коренита српска мита, при чему под митом не подразумевам ништа лоше, напротив. Други чини Косовски бој, који је деведесетих добрим делом потрошен, иако је реч о најснажнијем миту нашег народа. У њему се наш народ види као граница светова, бедем хришћанства. После 2000. године направљен је заокрет и неке снаге су се из стратешких разлога трудиле да централни мит постане светосавски. Спајање Истока и Запада, у коме смо ми мост између светова. Данас уместо да их преведемо на наше доба, покушавамо да их се решимо и преузмемо туђе. Кроз причу о некаквој протестантској „ефикасности“ и „практичности“, на делу је покушај операције наживо нашег идентитета. Гомила пластичних хирурга аматера покушава да мења не само лични опис нашег народа него и његов целокупни идентитет… Страшно. Светосавље дефинитивно данас више није погодан мит, јер очигледно се не може замислити без Христа, који наравно није беспоговорно толерантан и подложан релативизовању.

* Немамо више ниједног неспорног националног ауторитета. Чини се да је патријарх Павле био последњи…

– Један од митова у настанку је да је патријарх Павле био личност која је утицала на кретање и понашање народа. То просто није тачно. Он је био пример аскетизма и један од ретких који је у црно време заиста живео и радио како је и говорио. Не треба, међутим, заборавити да њега тих година нико није слушао, нити ишао за њим. Он за собом није оставио никакву групу или заједницу која би била носилац било какве обнове или промене. Био је изолован и као такав постао доказ да ма колико талентован појединац, ако не делује у оквиру групе и не понуди пожељни модел за прикључење осталих, не може да постигне резултат. Људи су склони мистификацијама златних доба и златних личности, па се тако поступа и са патријархом Павлом.

ЦРКВА МОРА ДА СЕ РВЕ СА СВЕТОМ
* Јасно проговарате и о манама Цркве, њеним грешкама и лутањима. Какве промене су потребне у црквеном животу?
– Црква мора под хитно да се обнови као привлачна заједница. Време је учинило да су кварови света више присутни у Цркви, него благодати Цркве у свету. Она зато мора да се консолидује и да се поново рве са светом. Постоји низ промена које могу да се спроведу да би црквени живот ојачао. Морамо дати свој допринос борби за лечење болесног друштва, а не само да се бавимо изветрелим обичајима или духовном анестезијом. То све подразумева и бољу комуникацију верника и свештенства.
Као некоме који га је познавао, смешно ми је његово претварање у бајку, у којој је он приказан као нека врста супермена – савршеног човека који не греши. А да је свет – вероватно јесте. Све његове жеље су биле усмерене Богу.

* Помињете потребу за променама. Шта би требало да је наш приоритет за обнову – духовност, економија, култура? Где је ту место Цркве?

– Свака обнова подразумева визију, вољу и веру. Сигурно да је у нашем комплетном квару јефтиније и логичније прво кренути у обнову морала него економије. Учествујемо у тридесет година дугом привредном паду, који очигледно не могу да зауставе никави самозвани генији које доводимо са стране. Банке су на сваком ћошку, а допушта се отимачина и последњих бедних остатака онога што смо имали.

Црква би требало да има важну улогу у свеукупној обнови, али је сасвим сигурно да довољно не ради на томе. Време је да се сви ми, из такозваног „ужег круга“ Цркве, уозбиљимо и почнемо активније да се бавимо својим народом. Међу политичарима не постоји искрена жеља за променама, истином и правдом. Црква ту може и мора да помогне. Не директним политичким ангажманом, него духовним и моралним опоравком. Можда и стварањем модела за узор.

* Суочен са безнађем сваке врсте, како просечан човек може да се отргне из болести потрошачког друштва и „нове религије“ која му је наметнута?

– Сам веома тешко. Људи овде немају никакав избор. Зато је и скаредан циркус око демократских избора. Страначка демократија каква је стигла са Запада није модел који може да се примени, не само у Србији, него у многим другим земљама. О томе, међутим, не сме да се говори, јер се то сматра скандалозним. А демократија, у ствари, често изгледа као систем прорачунате неодговорности.

Она је смишљена да људи на власти, али и сви остали, не би били одговорни. Покрадоше нас и даље нам се смешкају. Сиђу са власти и настављају својим путем. Само наивни народи као што су Срби прихватају страначку демократију западног типа, не само као нешто тренутно неминовно, већ и без икакве резерве. Имамо чак и праве вернике те демократије.