У Студеници 9. августа 2014. године сахрањен архимандрит Сава Студенички

Велика Српска Царска Лавра Студеница готово је била премала да у суботу, 27. јула/9. августа 2014. године Господње, 1_4 на празник св. вмч. Пантелејмона и св. Климента Охридског, у своја недра прими бројно монаштво, свештенике и поклонике, поштоваоце у Господу уснулог великог духовника архимандрита Саве (Милошевића) или, како је био познатији, Саве Студеничког.

По благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина, свету заупокојену архијерејску Литургију служио је Преосвећени Теодосије, Владика рашко–призренски уз саслужење десет свештеномонаха и свештеника, као и ђакона, а које су предводили архимандрит Јован благовештењски, архимандрит Венијамин преображенски, архимандрит Тихон студенички, архимандрит Тимотеј вазнесенски, архијерејски заменик прота Љубинко Костић и други. Од раног јутра колоне поштовалаца архимандрита Саве сливале су се према Мајци свих српских цркава. Десетине монаха и монахиња, већином из овчарско–кабларских манастира, чији је отац Сава дуги низ година био исповедник, свештенство, као и стотине мирјана из читаве Србије, већином оних којима је отац Сава био духовник и исповедник.

Иначе, аримандрит Сава Студенички је рођен 1937. године. Био је једно од четворо деце благочестивих домаћина Александра и Станојке Милошевић из Доње Трепче код Чачка. Најстарији син Јован је остао на имању, средњи Милан је био познати дуборезац – мајстор за иконостасе (чији је син Момо данас познати дуборезац из Прељине), а кћер се замонашила. Заједно са ћерком Миланком – монахињом Параскевом, Лека је тридесет година провео у Никољу као монах Симеон, док је мајка Станојка била послушница код сина Саве у Студеници.

Најмлађи Милош, пошто је напустио гимназију 1954. године, отишао је за познатим духовником оцем Јулијаном у манастир Рачу, Потом је завршио богословију, а 1959. године иде у Призрен. По преласку рачанског братства у Студеницу 1960. године, и он се враћа у Студеницу, где се монаши и постаје монах Сава. Завршава богословију, а 1984. године завршава и знамениту Московску духовну академију, наком чега је убрзо изабран од стране Светог архијерејског сабора за Епископа.

Шта се даље збило, најбоље је описао сведок незаобилазни и хроничар неуморни, архимандрит Јован Радосављевић: „Но, на велико изненађење и Епископа, и пријатеља, и познаника, отац Сава отказује да прими епископски чин сматајући себе неспремним и недостојним тако високог звања, чиме је показао, као и отац Јустин Поповић, који је такође отказао епископски чин, да је изузетак у монашком смирењу у нашем двадесетом веку. Задовољава се архимандритским чином, осећајући да је ипак анђеоски образ монашког смирења виши у Цркви од многих чинова који се очекују и, са прижељкивањем, остварују…“

По заупокојеној Литургији слово о оцу Сави Владике жичког Јустина (који је био спречен да присуствује због истовремених обавеза у вези са устоличењем новог Владике на његовој претходној Епархији) на одром је прочитао високопреподбни архимандрит и игуман студенички Тихон. У писму је Владика жички изразио жалост што није у могућности да буде присутан данас у Студеници, а затим је, присећајући се својих младих монашких дана у Црној Реци, рекао да је веома радо, као и остали монаси братије црноречке, долазио у Студеницу где су били бројни велики духовници српски. Између осталог, како је рекао, у те знамените великане – „студеничке духовне горостасе,“ који су оставили трајан, велики траг у нашем духовном животу, Владика Јустин је навео да свакако спада и новоупокојени отац Сава Студенички.

Затим је Његово Просвештенство Владика рашко–призренски Теодосије, над отвореним одром оца Саве, одржао опроштајну беседу за памћење и незаборав. На почетку се захвалио Владици Јустину Жичкоме на благослову, прилици да данас служи са братством студеничким заупокојену Литургију оцу Сави у Студеници. Такође, и Преосвећени Теодосије се придружио мишљењу Владике Јустина о некадашњим великанима, знаменитим, бројним духовним горостасима лавре студеничке, набрајајући многе од њих – архимандрита Јулијана, архимандрита Симеона, игумана Василија, као и многе друге који су, са својим сабратом из Раче Патријархом Павлом, обележили двадесети век у српском духовном животу. Такође, рекао је између осталог, присећајући се помало неуобичајеног житија оца Саве, да је свакако и он био један од оних најученијих који су, својим беседама, њега и друге тадашње студенте, изузетно духовно поучавали и крепили, да је био „један од оних којима су млади монаси и мирјани радо у Студеницу долазили…“

Затим су присутни из величанственог храма Немањиног кренули у три опхода око цркве. Колико је поштовалаца испратило оца Саву Студеничког, говори чињеница да се, после опхода око велике цркве Богородичине, студеничке, поворка развила неколико стотина метара ка монашком гробљу, а крај колоне још се налазио у трећем опходу око храма! Такође, врх поворке је стигао до монашког гробља, а крај колоне још није изишао из југоисточне капије студеничке! Заиста – призор какав се ретко виђа, а који је, без сумње, отац Сава, својим преко пола века дугим служењем Богу и народу, заслужио.

На крају, крај отвореног гроба, како доликује и ред православни налаже, предвођени Владиком Теодосијем, преко хиљаду присутних, монаха, свештеника и верника, верујемо заједно са оцем Савом на небу, запојало је сложно… Око Студенице древне, Немањине, по планини високој, светосавској, заорио се тропар васкршњи „Христос воскресе из мртвих…“ Нека је покој души и помен вечни новоусопшем рабу Божјем архимандриту Сави Студеничкоме.

Оче Саво, моли Бога за нас. Амин.

Слободан М. Радуловић
spc.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *