„Покајање је кључ за царство небеско“

У недељу месопусну 19. фебруара 2023. године, пред последњу седмицу припреме за Часни пост када се у Светим православним храмовима чита јеванђељска прича о Страшном  суду, протонамесник Радослав Радовановић са амвона Саборног храма Светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици произнео је Богонадахнуту беседу.

„Када год човек  изгуби самоувереност он пада у очај и из тог очајања тешко може да се извуче. И очај је само знак да је човек био горд. А када смирен човек остаје без самоуверености он је увек у благодати Божијој и увек је у радости. Постоји та такозвана „радосна туга“ која треба да краси све хришћане, све оне који у Христа верују, који и кроз страдање и кроз болест долазе до благодати и до Божанске радости. И њима је увек лепо.

Али, руку на срце, свима нам се у животу десило да смо пожелели да неки период свога живота преспавамо, односно да би било боље да смо у том периоду страдања, тешке болести и тешког испаштања, заточеништва или не знам какве муке – а свако је од нас имао неку муку, да смо пожелели да у том моменту нисмо били будни него да смо сањали неки сан који би био можда лепши него што је била стварност. Међутим, та жеља није добра. То је као кад бацамо под тепих прљавштину  у своме стану или у својој кући а пре  или касније та трулеж нам дође главе. На време треба чистити, на време треба истребљивати коров из свога срца, из своје душе. И никаква туга не може да савлада човека ако је човек близу Богу. Може то бити тренутно смирено расположење, без неке еуфорије или усхићења. Може то бити један сталожен, присебан однос према послу који радимо, али никако не треба човек да буде без наде, без вере, јер у безнађу он пада у очај. 

Супротно од тога јесте претерана препуштеност радостима овог света, где се човек у својој умишљености толико погорди и помисли да му је све дозвољено и да нема за шта да се каје. Али свако онај ко каже и тврди да нема за шта да се каје, да се никада не каје – постоје само две могућности, два одговора: или да је потпуно безгрешан или да је толико горд, да већ сада живи у стању пакла. Наравно, лако ћемо препознати ова осећања у свом животу и онда се на време ослобађати сувишног терета и гордости, свих оних греха, алавости, охолости, преузношења над другим људима и свега онога што прати гордост.

Зато треба да сматрамо и суд Христов страшним, ако задржавамо у себи те лоше особине. Али, то морамо запамтити – покајање је кључ за царство небеско, за вечну радост, покајањем се улази у вечни живот. Дакле, за покајнике, за оне искрене у срцу који су се ослободили сваког терета и сваког греха, који се стално кају, за њих суд Христов неће бити страшан. За њих ће суд Христов бити благослов, радост. За њих ће сусрет са Христом бити достојанствен и поносан. Зато изаберимо овај начин и овај пут до Христа – кроз покајање, кроз чишћење своје душе. И није случајно што су Свети оци баш ово Јеванђеље дали да се чита у ову недељу пред пост, да би смо били у расположењу покајничком, јер једино то расположење чува нас од пропасти и од страдања. Нека и наиђе нека мала болест, јер болест нас управо и упућује на то стање смирења и покајничког расположења. Некако, као да осећамо да нас је неки трн задесио који боли, али ће проћи, као што је Свети апостол Павле у једном од својих писама написао „даде ми се жалац у месо“. Тај жалац у месу, то је можда нека наша мала бољка која нас мучи а која нас стално чува да не погрешимо и да не залутамо, да останемо на Христовом путу. Амин.“

Текст и фото: Дејан Мостарлић

Извор: Радио Српски Сион