Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио:
Христос воскрсе! Ваистину воскрсе! Ваистину васкрсе Господ наш. Радујем се што смо опет данас овде у духу празника окупљени на трпези љубави. Славимо данас највећи хришћански празник, а то је Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих. Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду.
Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост! И то не само онда када нам иде од руке, него, штавише, када нам не иде ништа од руке! Тада нам је потребан ослонац, потребна котва, потребна подршка. То је управо смисао и порука данашњег празника.
Данашњи празник славимо зато јер смо разумели да тама нема последњу реч у нашем животу, него да је светлост оно што последње говори у нама и око нас. Светлост има последњу реч у нашем животу. Да туга нема последњу реч у нашем животу, то нам Христос поручује. Да последња реч је нешто што припада радости, да усамљеност, самоћа – иако је то плод модерне идеологије у којем живимо, модерног погледа на начин постојања, на креирање међуљудских односа – нема последњу реч у нашем животу, него да последњу реч има заједница, заједница љубави, братство, да нисмо сами никада, то Господ васкрсли и распети на данашњи дан показује! Читавим својим бићем, свим оним што Он јесте Он нас грли, али не само то. Можемо бити окружени људима, имати не знам какве међусобне, социјалне односе и активности, али ако нисмо заједно са Христом, ако нисмо чули шта нам данас говори, пре или касније ћемо остати потпуно усамљени. Ако разумемо то да нас Он држи на своме длану, на длану своје љубави, да нас грли свим оним што Он јесте, заједно са својим Оцем и Духом Светим, осећаћемо у заједници са Њим да смо прожети свима, да припадамо свима и да су сви наши. Имаћемо потребу да у нама експлодира вулкан радости што постојимо и што постоје други људи. Када видимо лице другог славићемо Бога баш као Свети Серафим Саровски, који је живи у пустињи, у аскези и молитви, када би му долазио неко у сусрет увек би говорио: Христос васкрсе, радости моја!
Када разумемо данас, а разумемо јер славимо догађај васкрсења, шта је то нама Господ данас подарио и поставио као пут и дао поруку, ми ћемо увек бити испуњени осећањем припадања Њему и осећањем да су сви људи наша браћа. Увек ћемо имати радост у сусрету са другим човеком ма ко он био, било да је краљ и цар или да је последњи незнатни човек, у свакоме ћемо видети Христа, јер Христос је у свакоме од нас!
Данас нам Господ поручује да неправда нема последњу реч у историји и животу нашем, него да правда Божја пре или касније, са Христом који данас тријумфује и она тријумфује. Потребно је да имамо смирење, стрпљење, а то значи и да трпимо крст који нам је Господ доделио без роптања, али и да будемо и стрпљиви да се пројави правда Његова. Последњу реч Господ нам говори. Нема ропства у нашим животима, него последња реч припада слободи. Последњу реч у нашим животима нема мржња. Васкрсли Господ открива, сведочи и показује да последњу реч у нашем животу и историји има љубав, јер Он је љубав! Бог је љубав, каже апостол јеванђелист. Зато последњу реч у нашим животима немају неспоразуми, сукоби и ратови, него последњу реч има мир, мир Христов. Васкрсењем својим Господ нас мири са собом. Онда када смо у миру, у миру са Њим, онда смо у миру са свим људима без обзира какви су они у односу на нас. Ми смо у миру са њима, а то значи да носимо мир у себи, а онда смо у миру и са творевином Божјом.
Данас, хвала Богу, постоји истанчано, изражено осећање за нашу одговорност према природи. Али да ли можемо бити у миру са природом, са Творевином Божјом, ако нисмо у миру са Богом, ако Његове заповести, Његов закон, Његов систем вредности није оно по чему живимо, него потрошачки систем вредности уређује наш живот? Можемо ли, ако нисмо изнутра преображени и саображени са Христом, ако нисмо спровели дубинску екологију изнутра, имати истински и прави мир са природом, поштовати је, видети у њој творевину Божју, видети у свакој твари филигрански уоквирену мисао Божју, па нам онда један камичак, и овај лист, и ова земља, и ружа која је засађена, и птица која се чује овде док славимо Христово Васкрсење – сви говоре: Христос васкрсе! – све нам сведочи о љубави Божјој, о Његовом савршенству и Његовом промислу. Дакле, да бисмо имали истински, прави и здрав међусобни однос, однос једних према другима, да бисмо имали истински и прави однос према природи, творевини Божјој, да бисмо је поштовали, да бисмо слушали шта нам говори, да бисмо када хоћемо од ње да узмемо замолили је, можемо ли то да учинимо или је вређамо и повређујемо? Морамо видети у свему Крст и Васкрсење Христово. Морамо видети у свему мисао Божју.
Дакле, нема последњу реч рат, сукоби, неспоразуми, мржња, него последњу реч има љубав и мир у нашим животима, зато што је Христос распео се и васкрсао. Кад нас неко пита за било коју врсту мишљења: Шта мислите господо, браћо и сестре, о том о том проблему, о том и том питању?, најкраће и најтачније, најпотпуније и најисправније ми бисмо могли да одговоримо – а требали бисмо бар у себи да почнемо од тога макар не изговарали на глас, јер неће свако разумети – требао би одговор да гласи: Данас знамо, Христос је распет и Христос је васкрсао. Из те тачке произилазе сви истинити, праведни, слободни у љубави одговори и решења на недоумице, проблеме и питања који имамо. Последњу реч, дакле, драги моји у радости што сам са вама, и истински не по својој доброти, него по милосрђу Божјем, осећајући љубав према вама и спремност да са вама и у вашој Цркви делимо све, рећи ћемо да последњу реч у историји нема ђаво. Далеко му лепа кућа! Последњу реч у историји има Господ наш благи који нас воли, Исус Христос! И зато да не губимо наду! Присиљавајмо себе изнутра на врлину, на добро, на љубав, на трпељивост, на смирење, на међусобну подршку, јер тада смо добили све, јер тада ћемо знати да када неко постави питање: Како то да у двадесет првом веку има неспоразума, има сукоба, има ратова, има глади? У двадесет првом веку који је цивилизован, који има развијен технолошки, научни напредак, у двадесет првом веку бољи су фрижидери него у двадесетом, бољи су аутомобили него у двадесетом или деветнаестом веку, у двадест првом веку имамо више могућности да путујемо, да летујемо, у двадест првом веку шта год можемо да помислимо да бисмо изишли у сусрет своме комфору? Међутим, да ли је човек бољи у двадесет првом веку него у било којем другом веку? Може бити, али и не мора. Биће бољи ако не буде устајао на Бога, ако не буде проглашавао себе за Бога и покушавао да дејствује као Бог, да он буде створитељ и творац у људском смислу те речи, као неко ко је добио дар од Бога па га користи да буде креативан у оквирима свог дара како би као израз захвалности у односу на Бога, израз љубави према другим људима, усавршио тај свој дар. Дар постоји да бисмо га ми довели до максимума, до савршенства и кроз њега пројавили највећи, свеопшти дар, дар који је дат свакоме човеку, а то је љубав. Дакле, ми знамо на данашњи дан да може бити да је све савршеније у двадесет првом веку, али да човек није ближи Богу него што је био у претходним вековима и да само онда када разумемо истину и јеванђељску поруку и чињеницу историјску да је Христос распет и васкрсао и када то постане на живот, наша нада и наша реалност, онда ћемо се и ми преображавати.
Најбезумније је када неко данас каже другоме да је он такав и такав, затварајући га у један затворени систем без могућности да се мења, без могућности да се преображава. На данашњи дан када је Христос васкрсао, ми знамо да се можемо мењати, да се можемо преображавати, јер никада ништа није у потпуности пропало. Понављам, све може добити смисао када наслонимо своју главу, своје срце, своју душу, своје тело на прса Христова и када без речи у најдубљој тишини молитвено ћутимо Он нас чује и слуша и почиње изнутра у нама да говори шта је лепота, шта је истина, шта је радост и којим путем требамо да идемо.
Честитам вам данашњи празник Васкрсења Христовог желећи вам да последња реч у нашим животима буде радост, слобода и правда, да последњу реч има радост, слобода, правда, љубав, истина, Бог! То што желим вама и нама овде сабранима и свој нашој браћи и сестрама где год да живе, али и читавом свету, свим људима. За све је дошао, распео се, и за све васкрсао! Нека сте срећни и благословени! Христос васкрсе! Живели!
Извор: СПЦ
