UA-93122834-1

Беседа Патријарха српског Порфирија на доксологији у храму Свете Тројице у Бања Луци

Ваше Преосвештенство, драги Владико, домаћине Бањалучке епархије и духовни пастиру Цркве Христове на овим просторима,

Мало је рећи да сам данас испуњен радошћу, радошћу у Духу Светоме и у Господу нашем Исусу Христу и у Богу Оцу, што сам дошао у овај дивни град, у ову благословену земљу. Ова земља је благословена пре свега молитвама, вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима. Радујем се што сам дошао у овај град, у ову Епархију, као што сам се радовао и много пута раније, јер сам увек долазио са свешћу да долазим међу своје, да долазим у свој дом, код своје браће, код оних са којима сам једно у вери, једно у  Господу нашем Исусу Христу, из којег свако друго јединство, које се гради и које происходи, јесте јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде у историји, али које се продужује у сву вечност.

У овај град и у ову благословену земљу, међу своју браћу, увек сам долазио и долазим, пре свега да се у љубави сретнем са вама, али и да се утешим вером вашом, јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове то јесте Црква Христова. Не треба много памети и не треба много способности за запажање да бисмо уочили шта се све за само неколико деценија десило на овим просторима. Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи, него да је потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцени, онда када је то тако изгледало одједампут сила и љубав Божја се пројавила. Зато, браћо и сестре, вашим животима, вашом вером Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда. Господ Бог чуда  чини баш тамо где се изгубила свака нада, али се није изгубила вера у Господа. То што се овде, на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила – и не само пробудила него и показала да је Господ жив у овом народу – јесте доказ да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није ни престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим.

Зато смо и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако да том и таквом вером потврдимо и покажемо да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и да сваки човек јесте непоновљив и да сваки човек има свој посебан дар и печат, али и да није свако добио тај дар по својој мери да би промовисао и афирмисао и искључиво само себе. У Цркви Христовој ништа није дато да буде појединачно, да одваја и издваја било кога, па макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква. Дарови су нам дати баш због тога да бисмо кроз своју посебност и кроз своје различитости могли да ступимо у хармонију јединства, могли да изграђујемо јединство. Тако је било у Старом Завету, тако је и у Новом Завету. Од апостолских времена до данас то је истина на којој почива Црква. Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је боље од онога што други каже, потребно је пројавити и показати смирење како бисмо сви заједно могли ићи даље пре свега у добру и у врлини, у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати, у спознаји себе како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима. Велики апостол народа, апостол  Павле каже: Молим вас браћо именом Господа нашега Исуса Христа да нема раздора међу вама, да будете утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно пројавите и покажете смирење ако то служи изграђивању јединства и Тела Христовог. Ако смо једно у врлини, ако смо једно у вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да ћемо и ако имамо супротне ставове, супротна мишљења, различите идеје бити заувек поларизовани. Управо различито сагледавање сваке идеје, сваке теме па и сваког проблема са различитих гледишта може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире, као јединство народа.

Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру јединство Цркве и јединство народа ако нема молитве. Зато, браћо и сестре, ми смо дошли да се овде заједно Богу молимо, да нам Бог да разума, разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве није могуће ниједан педаљ себи додати а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али смисла и путева постојања заједнице. Молите се непрестано јесте позив Христов, јесу речи апостола која су нама упућене. Наравно да су нам потребни мудрост, вештине, знања, способности, али све то смо од Бога добили као дар да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. Али, ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божје да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је  то потребно да благодати Божја онда дејствује и уместо нас, ако не осећамо потребу за Божјом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио. Ви сте најбољи могући доказ за то. Народ ових крајева јесте доказ да Бог није оставио свој верни народ. Кад је било тешко, када је изгледало да је све порушено, из те пустоши ми данас где год кренемо, из готово сваке тачке види се торањ на коме су звона која подсећају и позивају на молитву. Види се храм Божји. Толики манастири, који су били порушени и није се знало место њиховог постојања, данас су не само подигнути као зграде него и жива места молитве. Ви сте, браћо и сестре, дакле, најбољи могући доказ себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо да деламо само по својој вољи. На питање, када је тешко у животу појединца и свакога од нас, одговор је – онда када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели. Тешко је када немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије своју вољу. Али, кад год прихватимо вољу Божју не само да имамо мир у души него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу, али и у свакој благодети од овога света. Растемо и онда када, негде у дубини својих душа, не разумемо зашто нам се нешто дешава, ми знамо да је то што јесте – јесте од Бога. Зато смо Богу благодарни и знамо да је то пут или можда кривина која ће нас извести опет на прави пут.

Вером и молитвом, вером православном и молитвом Господу нашем Исусу Христу да окупљајмо се увек у храму Божјем, у Цркви Христовој. Ту у храм Божји доводимо и васпитавајмо своју децу. Тада неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа ако смо њима успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности. Тако смо им дали чврсту основу, чврст темељ, на коме онда све остало може да се гради. Тако смо им у руке дали компас, уз помоћ којег ће, и кад им иде све од руке, остати смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. Али и када им не иде све од руке, неће падати у малодушност него ће знати да је Господ жив са нама и међу нама.

Радујући се још једампут што сам дошао овде, Ваше Преосвештенство, драга браћо и сестре, у Бањалуку, у престоницу Републике Српске, молим се Господу да дâ истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински православни хришћански живот, који ће онда вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања водиће познању самога себе. Из познања Бога ми знамо ко смо и као појединци, а и као народ. Из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих смо зрео народ и способни смо да развијајући плодове својих талената препознајемо и обогаћујемо друге. Кроз ту спознају себе и кроз развијање својих дарова, будући зрели, са истим поштовањем сусрећемо друге и другачије ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Ми их препознајемо као од Бога створене и нама дате суседе да кроз наше јединство градимо и јединство са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, којег ми славимо овде у светом храму Божјем, али славимо га и тако што гдегод да се нађемо знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази из свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа, где је дакле Један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос слављен заједно са својим Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *