Свети Романови празновани на Ташмајдану у Београду

Свети Царски Страстотерпци Романови празновани у суботу 17. јула 2021. године  у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду

„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни поколења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“ – пише Свети Владика Николај Охридски и Жички.

Не заборављају се страдалници за Христа – царска породица Романових са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године.

Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика, обележено 100 година Романових. 

У суботу 17. јула 2021. године у руској цркви на Ташмајдану торжественом Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве уз саслужење високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска).

После свете Литургије обављен је помен усопшима а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. 

У својој проповеди отац Михаило (Биковић) је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму.

Са пажњом се слушала надахнута беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи,  подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се!“

Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову

„Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе, у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“

Беседа: протојереј Виталиј Тарасјев, а потом архимандрит Михаило Биковић

Благодаримо Зорици Зец за достављен извештај

Извор: Радио „Српски Сион“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *