UA-93122834-1

Подигнута звона на храм Светог великомученика Георгија у Манђелосу

После 220 година купљена су нова црквена звона на радост Свете Цркве и свих парохијана парохије Манђелошке. Звона је осветио Епископ сремски Господин Василије, у недељу 4. октобра 2020. г. Приложници су господа Коста Кусић и Љубиша Бугарин и мештани села Манђелоса са својим протом Мирославом.

О значају звона

На путу од крштења, духовног рођења, па све до смрти сваког хришћанина прати звоно. Зато је и Џон Дон рекао стиховима: „Ниједан човек није острво, само по себи целина; Сваки је човек део Континента, део Земље; Ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт  ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством. И зато никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом“.

Масовна употреба звона почела је од 9. века када су у римској провинцији Кампанији изливена прва звона од легуре цинка, бакра и месинга. У 12. веку њихов звук се огласио и на источном крају тада јединственог хришћанског царства. Наиме, венецијански кнез Урс Други одмах пошто је изливено прво звоно у његовој држави, послао га је на дар грчком цару Михаилу.

По српским земљама прва звона огласила су се са бројних задужбина лозе Немањића, родоначелника Стефана Немање и његових синова Саве, првог српског архиепископа, и Стефана Првовенчаног, првог српског краља. Велики ктитори цркава били су и остали Немањићи; само за име краља Милутина везује се 44 задужбине. И Лазар Хребељановић који их је наследио на српском престолу био је велики задужбинар, тако да је непосредно пред пад у турско ропство звук звона одјекивао широм Србије.

Турци су забранили оглашавање звона и током пуних шест векова масовно су их уништавали.

Са почетком Првог српског устанка зачула су се звона, а Срби су њихов звук поистовећивали са слободом. Карађорђе и Милош Обреновић чинили су велике напоре да набаве нова звона и изграде звонике,

Звона су била и предмет уметничке инспирације. У роману Владимира Прибиткова о Андреју Рубљову, као и у филму Андреја Тарковског, најважнији догађај је изливање једног велелепног звона као символа вере у Христа, али и у људско трајање. Иво Андрић је био један од најбољих познавалаца звона код нас. У његовој заоставштини пронађено је три стотине библиографских јединица о звонима које је прикупио највероватније у намери да пише роман о феномену звона код Срба.

Колики је значај звона у нашем народу види се из тога  што се задужбинаром није сматрао само онај који подиже цркву, него и онај који дарује цркви звоно. Пре постављања на звонару, звоно се обавезно освећује јер се оно у православној Цркви убраја у свештене предмете храма и има посебни литургијски значај. Народ је најбоље рекао да је црква без звона исто што и човек без уста. (извор: Српска Православна Црква, Горан Раденковић, проф.).

Извор: Епархија сремска

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *