„Браћо и сестре, сви ми у Цркви и сви ми који славимо име Божије и Његове речи: Изуј обућу, јер место на којем стојиш је свето, могли би смо то и данас да чујемо, јер: и ми треба да изујемо обућу данас, јер место у којем стојимо је свето. По много чему је свето ово место! Прво: освећени је храм и овде су честице мошти светитеља српског Николаја! Зар треба више разлога, да би смо изули своју обућу?Али, не морамо изувати обућу, изућемо обућу своје душе, принећемо душу Богу и затражићемо Његову милост.
Браћо и сестре, ретко који народ у хришћанској породици народа има тако велику привилегију као што има српски народ, а знате и зашто? Зато што је наш народ Христа пригрлио свесрдно са љубављу захваљујући великом и ненадмашном светитељу и просветитељу оцу Сави Српском, утемељивачу наше Цркве. У телима наше вере и нашег духовног бића је Свети Сава!Наш народ је у толикој светлости био предан Христу и Његовој Цркви, да је све оно што је Свети Сава проповедао, а проповедао је Господа Исуса Христа, прихватио без резерве. Шта то значи, без резерве?
После представљења Светог Саве и одласка пред лице Божије, били су очигледни резултати рада овог светитеља: за време његовог овоземног живота ницали су манастири као сведоци вере. Долазили су владари који су били светитељи, и не само владари, већ и свети људи. Ко има данас после толико векова Студеницу. Жичу, Милешеву… и да набрајамо све управо до ево, ових дана, до ове светиње; ретко који народ ово има! Можда би руски народ био у томе јачи, али, руски народ је и већи од нас. Ми смо ипак мали, али хришћански народ.
Свети владика Николај српски спада у ред оних светитеља којег је наш Архиепископски Сабор скоро прогласио за светитеља; чак и није морао да га прогласи! Владика Николај светитељ, наш био је свети! По чему је свети владика Николај, поставиће неко питање? По много чему!
На јучерашњу причу Владике Лаврентија о томе како је пренет наш свети Николај српски, из Америке у Србију и како је дошло до његове канонизације, додаћу само неколико реченица . Као парох имао сам прилике да небројено пута чујем од парохијана који су се полако, али стидљиво враћали својој православној вери примајући Христа као једини пут, истину и живот, да ли имам нешто од владике Николаја Велимировића, да прочитају. Мисионарска писма – то сам давао нашим интелектуалцима и обичним људима који су се одушевљавали лепотом писане речи и мислима владике Николаја Велимировића. То значи да је један велики духовник и интелектуалац знао да напише и за оног малог човека који није знао теологију, али су му Мисионарска писма отварала пут према Богу, отварала пут према Христу који је стајао раширених руку и говорио Ходите к мени сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити… Такво је време творио свети владика Николај.
О спомињању светитеља
На једном Међународном скупу каже један православни теолог у једном разговору како је лако нама Србима када имамо Николаја и Јустина, а један од учесника тог скупа, из Српске Православне Цркве, одговори на то, како су то свети Николај и свети Јустин ! Хтео је да каже да се такве величине не могу ословљавати обичним именима и мора се увек говорити Свети Николај (Велимировић) и Свети Јустин (Поповић). Тако и јесте.
Народ који нас окружује , хришћански и неправославни, сад проглашава за свеце, да би ваљда и они ушли у ред светитеља. Ми имамо светитеље, браћо и сестре од деветог века! Ми смо браћо и сестре мали народ, али смо опет богат народ; богатство није у имању и земљи, у грађевинама, у новцу – богатство је у овоме што имамо – ми имамо свете људе! Да ли сте чули стихиру коју су ђаци данас певали – Свети српски просветитељи…? То ниједан народ нема!
О нашем чињењу и живљењу за веру и по вери
Кад знамо да имамо што нико нема, да нам је Бог наклоњен, зашто не би смо мало више ишли у сусрет животодавцу, Спаситељу Господу Исусу Христу, пришли му, пали пред Његове ноге и клекли пред Њим, и замолили: Господе много смо погрешили, грешимо и сада, падамо и сада, помози нам.
Молитве свих наших светитеља који Тебе прослављају, чуј Господе, и помози нам у овом несрећном веку безбожништва и одсуства свих духовних вредности, па и одсуства вере која је највећа снага.
Помози нам Господе да и ми будемо деца Божија као што су то били наши преци, да кад се већ поносимо њима, и ми будемо делић онога што су они урадили и да и се и ми уградимо у ту велику духовну кућу која се зове Српска Православна Црква. Изнад свега, нека душа наша буде чиста, јер ако таква не буде, неће ући у Царство Небеско.
Надамо се да ће и наш народ и поред великих искушења, не свакогодишњих, него и свакодневних, знати да клекне пред иконе светитеља и пред данашњег исповедника наше вере, великог мисионара, проповедника, Светог владике Николаја и казати: Велики светитељу и оче наш Николаје, помоли се Господу да нам да много снажнију и чвршћу веру, да нам каже да постоји и нада, да ће нас Бог помиловати, и изнад свега да нам придода љубави да би смо могли сваког загрлити.
Ми смо деца Божија, ми смо деца Христова, и ми смо деца између осталог и деца Светог владике Николаја кога данас прослављамо. Богу нашем, који нам је дао ове свете људе, који је милостив према свима нама, нека је слава и хвала, нека је наша благодрност кроз сву вечност. Амин!“