Дан Светог Максима прослављен је у Крушедолу светом архијерејском литургијом коју је служио епископ сремски Г. Василије, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије сремске и уз појање ђака Карловачке богословије.
У својој беседи, владика Василије подсетио нас је на светородну лозу Бранковића којима дугујемо незаборав за све што су учинили за духовност српскога народа, за све што су му оставили на дар и чување, за сваку жртву коју су поднели свесни своје мисије и циља. Пожелео је наш владика и да се, уз Божју помоћ, окупимо и догодине на овај празник и да своје духовно биће оплеменимо чашћу чувања сећања на оне који су толико учинили за нас. Уистину, бар толико можемо да дамо од себе… да запамтимо оно што ваља памтити како бисмо и сами трајали у пуноћи свог човечанског бића које је Господ за велика дела створио, а све ходећи ка пуноћи које само у Господа и има.

Ђорђе Бранковић, у монаштву Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене“ (Турке), па се замонашио и постао монах Максим.
Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом; 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти су освојили Митровицу (Сремска Митровица) и поверили градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.
Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.