Септембар, 2014. године

Арчибалд Рајс поново међу Србима

У Српском народном позоришту у Новом Саду одржана је дуго најављивана и жељно ишчекивана премијера документарно-играног филма „Чујте, Срби“ редитеља Горана Вукчевића, филма посвећеног великом човеку – Рудолфу Арчибалду Рајсу, стогодишњици његовог доласка у Србију и стогодишњици Великог рата. Сала позоришта била је пуна. Довољно добар почетак вечери – није умрло у нама интересовање за важно, велико и вредно у сопственој историји и бићу; није културна политика дезоријентисана до те мере да култура ипак не може повремено да подигне главу из мутне воде и удахне свеж ваздух једне лепе, али несрећне земље пуне опречних ликова; ипак – дошли смо да погледамо филм о ретко величанственом човеку, вишедимензионалној личности, чији сваки аспект носи са собом крупне закључке, потенцијалном генију светских размера, само да је поживео да се оствари у потпуности, а поврх свега – о истинском и никад лицемерном пријатељу српског народа, поштоваоцу српског јунака, хероја Великог рата, проницљивом посматрачу и критичару мирнодопских српских нарави и мана.
Долазак председника Републике Србије на премијеру подигао је догађај на државни ниво, што свакако и јесте праведно, напокон, и сам Арчибалд Рајс долази у Србију на позив оновременог државног врха. Програм који је претходио приказивању филма обележили су наступи хора „Роман Слаткопојац“, говори градоначелника Новог Сада, затим амбасадора Швајцарске у Београду и на послетку – представника Универзитета у Лозани, тачније његовог будућег, тек петог директора од времена Арчибалда Рајса.
У 80 минута филма ко год је желео да упозна правдољубивог генија меког срца – могао је. Свима нам је све доступно за сазнање, само сопствена ограничења стварају границе души и уму. Не плашим се да ћу деловати пристрасно зато што рад редитеља овог филма одраније познајем, јер управо је супротно – и пишем јер је тако – од Буквара православља, многобројних серијала духовних садржаја, небројених емисија и прилога са Свете Горе и Хиландара, приче о чувару српског војничког гробља у Грчкој, награде „Златни витез“ за путопис „Причешће на Атосу“, „Прес витез“ за „Сенке минулих монаха“, до фотомонографије „Света Гора оком и душом“.
Ипак, ово дело је посебно, посвећено исправљању неправде нанете човеку који је живот посветио борби против неправде, и то оне која се односила управо на језива страдања српског народа – од ратника до цивила, жена и деце, у току Великог рата, у коме је аустроугарска војска словила до тада за високоморалну. Доктор Рајс се, без оклевања и страха од неминовних последица, које су заиста и уследиле, одрекао неутралности своје земље, отворено стао огромним знањем и већ изграђеним угледом на страну правде и све своје посветио малом храбром народу који је гинуо и висио, искасапљен, заклан, измасакриран разбацан по путу Великог рата, по прелепим крајевима сопствене земље, и пред вратима рођене куће. Можемо ли себи погледати у очи и рећи како свом детету, свом ученику, пријатељу, саговорнику из било које околности, нисмо знали да причамо о њему… још увек се много тога може исправити; срећом, Божја правда не личи на људску, а чудо је када се њих две сретну и поклопе.
Хоћемо ли икада моћи да будемо захвални, срећни и поносни када неко од нас или неко за нас уради нешто вредно, само то – захвални, без речи и критизерства… Аутор филма и цела његова екипа имали су циљ – желели су да расветле личност Рудолфа Арчибалда Рајса из што више углова, тако склопивши јединствену и што целовитију слику, објективно и научно засновану, поткрепљену сведочењима стручњака и историје. Ни глорификовани, ни изврнути на наличје, не појављујемо се као народ у овом остварењу; Рајс – ни само српски пријатељ, ни само научник, ни само аутор познатог списа; већ сви заокружени, састављени у складан мозаик из делића прошлости, враћени на крају у полазну сцену са почетка филма, ми, такви какви смо, какви треба да будемо, какви смо били или нисмо више, он – човек високог порекла, из породице уважених, иноваторству склоних људи, са даром огромне интелигенције заслужне за зачетак нових путева науке, а истовремено са срцем пуним хришћанских врлина, непоколебљивог морала, бескомпромисне борбености за правду; осећајни интелектуалац који воли људе иако им је видео најмрачније стране; научник који је мир и утеху налазио у природи, живом свету који је проучавао и оставио притом мноштво експоната Природњачком музеју у Београду; поштовалац живота, који је у свом дворишту гајио и псе и мачке и сове, па чак и једну белоушку испод прага, који је волео несебично децу својих пријатеља које је примио у сопствени дом као породицу коју није више имао, далеко од родне земље; уметник који је и од фотографија злочина правио узвишене слике које не унижавају човека ни у насилној смрти.
Искрено ће ми бити жао уколико је невелик буџет засенио идеју и мисију филма сценаристе и редитеља Горана Вукчевића, а у продукцији „Атос медије“, поента је заправо на сасвим другој страни. Само која стотина људи по једном граду ако чује поново или по први пут за Рајса, па још која хиљада сазна нешто што није знала, па број нарасте на више хиљада, што пројекцијама по целој Србији, што простом геометријском продукцијом ширења прича… па још и ако све то бар и мало буде утицало на нас… онда је циљ пронашао себе међу нама, а управо је то једино важно у времену културног, моралног, духовног и сваког вредносног посрнућа једне нације.
До наших дана, као да није прошао готово век, одјекују опомене из посмртно објављеног дела „Чујте, Срби“, и готово до физичког бола доводи раскорак између епопеје српског ратника, сељака, мученика, са једне стране, и српског ратног профитера, са друге, „многопоштованог деспота“ у миру, бахате послератне власти и државног врха, чији су наследници безочно газили по костима својих тек пострадалих сународника, ослободилаца, и потом бивали глорификовани у својој отаџбини као да су и сами били јунаци, а не подле користољубиве кукавице. Све су то Срби, све смо то ми – и ти што газе и ти што су гажени, не вреди нам да мирно гледамо историји у леђа као да се она неће окренути и наставити истим путем… као да се већ није окренула и то урадила.
Кроз просторе Великог рата које је прошао и сам др Рајс, у играном делу филма, води нас глумац Миљан Прљета. Јасно, узвишено, природно, без трунке патетике, а опет тако да останемо неми пред сваком речју коју је изговорио. Др Рајса тумачи новосадски глумац Урош Здјелар, и опет природно, лако, збиља подсећајући на њега у свему, сам истичући како му је ова улога била велика част, чак и не сматрајући је улогом у изворном смислу значења, већ нечим што знатно превазилази њене оквире и постаје част и историја. У филму играју и Жан Батист де Маринжи, Предраг Смиљковић, Ивана Вукчевић, Милош Ђуричић. Неправедно би било не поменути остатак екипе: продуцента Ђорђа Иванова, директора фотографије Богдана Амиџића, сниматеља и монтажера Јована Шушчевића, монтажера Душана Брковића. У филму динамичних, мозаичних сцена, смењивали су се предели Србије, Грчке, Швајцарске и саговорници из Швајцарске, Србије, Грчке: др Јирг Штиси Лаутербург, Пјер Марго, др Станислав Сретеновић, Ерик Сапен, др Чедомир Антић, Данијел Корвон, др Ивана Крстић Мистриџеловић, др Душан Јањић, др Иван Мијатовић, др Слободан Антонић, Ђорђе Михаиловић, мр Драгомир Анђелковић, др Димитриос Кападохос, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, Љубомир Сарамандић, Славко Спасић.
„Завеса“ на премијеру је спуштена, али нека Господ допусти да она буде само почетак остварења доброг наума и дела, којим ћемо сви уједињени срцем које нам је Рајс оставио, скупити снаге за једно искрено ОПРОСТИ, које ће окренути неповољан ток историје и живота, које ће објавити духовни васкрс Србије, које ће нас вратити на пут достојанства и славе у Богу, да вођени светлим узорима отаца и праотаца кренемо даље. Милена Миколаци