Идите и проповедајте – Будимо у вери; аутор: протојереј ставрофор Драгиша Топаловић; рецензент: протојереј ставрофор др Драгомир Сандо; издавач: Манастир Велика Ремета: стр. 132; Београд 2025.

Са благословом Архиепископа сирмијског и Митрополита сремског Господина Василија светло дана је угледала књига свештеника Драгише Топаловића.

„Добивши материјал за штампу у виду беседа које је приликом свог дугогодишњег
служења Богу и роду о разним црквеним пригодама изговорио крстоносни прота Драгиша
Топаловић, вишеструко сам се обрадовао. Прво, јер више деценија познајем уваженог нам
проту и саслужитеља као трудољубивог и посебно часног и вредног, баш у правом смислу
речи – свештенослужитеља. Друго, што је предано радио и говорио – истовремено,
сведочећи својом речју кроз делање које иде уз реч, и на тај начин је давао печат свом
трудољубљу и свему ономе што се делом може наћи и у овој писаној грађи. Дакле,
опоменуо нас је отац Драгиша не само на своју постојану личност, него и оно што је
проистекло из његовог свештеног трептаја. Опомиње и подсећа нас сазнањем да Црква
гаји свој непоновљив богочовечански опит искључиво кроз Христа Богочовека али исто
тако и кроз свакога ко следи Христов пут. На тај начин Га сведочећи али и додавајући
себе и своје сопству светој заједници. И зато је служење и делање у Цркви један од
најпотребнијих, најразноврснијих и најшире схваћених простора у њеној мисији, делању и
практичном животу. Прота Драгиша се у свом свештеном животу сав пронашао,
препознао и потпуно предао мисији Цркве, од светих богослужења, свештенорадњи и
односа према свом повереном стаду. То је толико било видно пред његовом паством и
другима који су имали прилику да га слушају али исто тако и пред онима који су или који
ће (додуше, у минималним оквирима) кроз писану реч овог беседничког зборника стати
међу слушаоце и примати речи ове поуке.

Дивно је кроз колажни садржај књиге осетити тако јасне и недвосмислене речи
поуке на тематске поводе, било кроз тумачења јеванђелских одељака који се читају на
Литургијама, било насловљеним календарским данима и поводима на богослужењима,
свештеним обредима или на друге важне духовне теме и поводе. У том плодоносном путу
за Христом проналазио је и избирао духовно бисерје које је као млад свештеник па и кроз
каснија времена полагао у своје свештене ризнице. Разуме се да је на том трагању
наилазио на многе дивне наше претке и учитеље који су у својим временима поучавали
своје савременике, па и каснија поколења где смо и ми препознавали тај утрти пут и
користили га колико смо знали и могли у нашем мисијском раду.

Први осећај који је недвосмислен упућује нас на име једног учитеља Цркве из
другог века, Климента Александријског који се у својим Строматама (шареница, ћилим)
слично овој протиној шареници на једноставан и директан начин обраћао младој
Христовој Цркви. Ако смо у сазнањима да се после доброг дела духовне пустоши враћамо
себи и у нашем времену, онда је то најлогичније да се чини на овај фронталан и
непосредан начин као што то и прота Драгиша чини. Сазнања о напоменутим вреднотама
у Цркви поткрепљује и мирном пропедевтиком и катихезом (поуком) као начелном и
важном тумачењу онога што је већ у његовим беседама назначено.

Поред тог, рекли бисмо богословствовања у овој грађи, један користан прелаз се
чини и обраћањима о разним потребама и догађањима које је прота Драгиша изговарао
приликом истих. Зашто је то драгоцено и важно? Зато што се на један спонтан и
ненаметљив начин, као кроз неку хронологију ређају догађаји из његовог пастирског рада
али још више, и пре, из догађања саме Цркве у којој је он сам или уз своју братију био
носилац тих догађаја. То би истовремено био подсетник али и подстрек за млађе
нараштаје како би се труд и активност једнога времена премештала у време нових
свештених генерација. Да би се на тај начин понешто сачувало од највећег непријатеља
свих времена, а то је заборав.

И зашто не рећи још нешто? Освртање на прошлост и доводити је у сталну
садашњост бива додатним трудом, а он се огледа и у плодоносном раду да се и у
временима која су уследила после активне свештене службе оца Драгише, да се не
препусти чамотињи новонасталих прилика, него да се и даље труди у неисцрпној њиви
Господњој да придоноси у скупљању плодова из личног живота и у будуће.

Поздрављам труд и ову активност крстоносног проте Драгише Топаловића и нека
му Господ подари много од Своје доброте којом би био усмерен на наредна дела и
прегнућа.”

Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо

О аутору

Протојереј-ставрофор Драгиша Топаловић је рођен 28. јануара 1953. године у Оскоруши у Општини Рудо (БиХ). Осмогодишњу школу је завршио у Миочу 1967. године, а петоразредну Богословију у манастиру Крки, 1972. године. Богословски институт при Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду завршава 2006. године а Богословски факултет Универзитета у Београду завршава 2010. године. У чин ђакона је рукоположен на Митровдан 8. новембра 1974. године у Сарајеву, у храму Светог архангела Михаила (Стара црква), а у чин презвитера 10. новембра 1974. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву, од стране блаженоупокојеног Митрополита дабробосанског Владислава. Одликован је правом ношења црвеног појаса 10. јула 1988. године; чин протонамесника добио је 12. маја 1993. године, а чин протојереја на Божић 1997. године.

Службовао је у Борикама, Пљевљима (архијерејски намесник од 1993-2000. године), Штиткову/Стари Влах, Сјеници и Сурчину. Вероучитељ је био од 2001-2013. у Основној школи Вук Караџић у Сурчину. Дана 9. јуна 2013. године у цркви Преподобне мати Параскеве у Сурчину по одлуци Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, унапређен је у чин протојереја – ставрофора. Ожењен је Славојком рођеном Ђурђевић, има четворо деце: Саво, Миодраг, Данило и Теодора.

Благодаримо Зорици Зец за достављен извештај.

Извор: Радио Српски Сион