Празнично бденије уочи Видовдана, лето Господње 2014.

Стотинама година српски народ се сабирао око Видовдана широм Васељене, у свим приликама и кад је био у жалости и када је био у радости. Све су га невоље на нашим богослужењима престајале, а речи молитве, јеванђељске речи, укрепљивале и снажиле.

Духовна снага коју нам даје наша вера и наши манастири, наше Цркве широм Васељене, и синоћ у Манастиру Раваница, на јужним падинама Фрушке Горе, подиже наше растужене и пале душе. Видовданско бденије, молитве, богослужбене песме које је једним устима појало свештенство и наше сестре монахиње из Мнастира Раванице и других фрушкогорских манастира, заједно са богословима Карловачке богословије, изађоше синоћ из оквира манастирске порте, обухватише сва места и све људе, сусретоше се са молитвама које су се читале у исти час у нашим Црквама и манастирима широм Васељене. Готово три века су у фрушкогорском манастиру Раваница столовале мошти Светог кнеза Лазара пре него су пренете у манастир Раваницу код Ћуприје.

Празничним бденијем началствовао је Епископ сремски Господин Василије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона епархије сремске.

После одслуженог празничног бденија благочестивом народу казивао је Владика Василије о вечном српском празнику Видовдану у овој ноћи великог свехришћанског и свесрпског празника великог Светог мученика Кнеза Лазара: „ Када су Срби морали да се померају и беже пред непријатељима, када су морали да напуштају своја огњишта, својим су унутрашњим билом осетили, шта то треба понети са собом, шта је најдрагоценије што се мора спасти у нашем животу.

Најдрагоценије је оно што осећа сваки Србин, а то су мошти наших светитеља, мошти богоугодника Божијих које је Господ овенчао венцем славе. Српски је народ то разумео и смогао снаге, знао да треба да понесе Бога са собом …“

О судбини српског народа кроз историју казивао је Владика Василије; наша је судбина кроз историју била да смо увек били прогањани и прогнани са својих огништа, да смо се увек померали и премештали са једног простора на друго; нажалост тако је остало и до данашњих дана. Страдање српског народа ис традање православних народа, обележава и најновије време. Али српски народ је научио да скрива то најдрагоценије благо, своје светитеље и мошти њихове.

„Ова је земља била осењена крсним знаком, благословом Божијим, а онда је дошло зло; и данас се ретко може видети на почетку села или атара, крст!… Господ нас опомиње: поплаве које су нас задесиле и сва збивања нашег времена су знамења. Бог опомиње овај народ и зато вас молим да се у овој светињи Њему помолимо и Светоме Кнезу Лазару да опрости сва наша сагрешења и буде милостив према нама; али ми морамо учинити тај корак у том обећању да ћемо бити бољи… „ казао је Епископ сремски Господин Василије и затим помазивао благочестив народ освећеним уљем и поделио нафору.

Након трпезе љубави коју је припремило сестринство Манастира Раваница, у 22.00 почело је читање молитви и чин Јелеосвећења.

Игуманија манастира мати Анастасија са сестринством је дочекивала свештенство, монаштво и благочестив народ Епархије сремске и других епархија, из Србије, околних земаља па и далеке Америке.

***

Стара црква манастира Врдника сазидана је пре турске власти у Срему и била је посвећена Светом Јовану Крститељу.У турским документима из 1566-69. године постоје подаци који говоре о овом манастиру. Први поуздан податак о овом манастиру потиче из 1589. године; тада је у њему писан један минеј. Кад су се избегли монаси из манастира Раванице у Србији 1697. године из Сент-Андреје спустили у Срем, они су обновили запустели и порушени манастир Врдник. Ту су положили тело светог кнеза Лазара у цркву, коју су, за успомену на стару Раваницу, посветили Вазнесењу Господњем. Од тог доба почиње Врдник да се зове и Раваница.

Ова црква је била мала да прими велики број ходочасника који су долазили да се поклоне и помоле пред св. моштима косовског мученика. Но подизање нове цркве није ишло брзо. Митрополит Мојсије Путник тражио је да се нова црква подигне по плану и величини манастира Шишатовца. Данашња црква манастира Врдника зидана је од 1801.—1811. године. Зидао ју је Корнелије, мајстор из Новог Сада. Истовремено са црквом назидан је и звоник са четири спрата. 1811. године на Видовдан пренете су мошти кнеза Лазара у нову цркву. То је био изузетно свечан догађај, коме је присуствовао карловачки митрополит Стефан Стратимировић, који је стигао у парадној кочији са запрегом од шест белих коња. Стара црква је 1812. године срушена, а на њеном месту био је подигнут споменик. Нов звоник подигнут је 1832. године. Конаци су сазидани у првој половини 18.века, а преправљани и дозиђивани све до почетка 19.века…

У манастирској ризници чувала се хаљина кнеза Лазара; покров од црвене свиле за лице кнеза Лазара, на коме је монахиња Јефимија 1399. године извезла златном жицом Похвалу кнезу Лазару; свилени надбедреник везен златом и свилом из 15. века, сребрни путир из 1692. године; бакрорез из 1764. године са ликом св. Ђорђа, испод кога је насликан Врдник; бакрорез Захарија Орфелина из 1773. са ликом кнеза Лазара; богато украшен златни крст, дар краља Александра Обреновића, поводом 500-годишњице косовског боја.

Иако је црква посвећена св. Вазнесењу, црква слави, као национални празник Видовдан. На тај дан долазио је многобројни народ из свих наших српских крајева, да се поклони кнезу мученику, а од 1905. године о видовданској слави манастира (нове) Раванице овде се одржавао и слет српских Сокола.