UA-93122834-1

У сусрет премијери филма о Арчибалду Рајсу Горана Вукчевића

WP_20140705_13_18_22_ProНије да свако време нема своје зло и није да се човеку сопствена невоља не чини најтежом, али има у овом нашем добу неке особите тескобе у којој одзвањају све наше слабости, немари, мане, нечињења и лоша чињења, све пакости и злости, сви заборављени хероји и умови, сви пријатељски савети о које смо се олако оглушили.WP_20140705_13_21_57_Pro
14
Како брзо заборавимо велика дела и заменимо их без кајања кварљивим продуктима сумњивог порекла, како данас, тако и у прошлости, која је о нама написала и најбоље и најгоре странице историје. Драги наш добри пријатељ, Рудолф Арчибалд Рајс, имао је срећу да упозна српског јунака, имао је несрећу да се сретне са нижим облицима наших нарави, имао је срце да нас заволи и добру намеру да нас поучи и просветли, помогао нам је као ретко ко икада, а нама још остаје да се, док данас наилазимо на поруку „Чујте, Срби“, забринемо за свој слух, јер одувек је било – ко има уши да чује, нека чује.

arcibald-rajs… Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг, у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во. Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и изабран је за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.
На позив српске Владе Рајс је 1914. године отишао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове о томе, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу. Био је члан делегације југословенске Владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.
Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача, који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду.
У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за ‘Политику’, изјавио је:
„Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.“
Умро је 8. августа 1929. године, у 4.30, у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док му је, по изричитој жељи, срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:
„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“
Нажалост, та урна је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату.04

Ипак, како ниједна љубав одиста не оде улудо и никако не у ништавило, и како време не може ништа вредностима, наизглед заборављено може опет, једног баш дивног дана, да засија из гроба пуним сјајем. Новосадски редитељ Горан Вукчевић, срећним познаваоцима његовог рада одавно препознатљив по смислу за истинске вредности, за свој нови филм одабрао је управо живот, дело и разочарaње великана – Рудолфа Арчибалда Рајса.10530888_292342930927225_7930673136267722952_n
Ни Горан није могао да заборави причу о човеку са срцем у Србији и дошло је време да га својим делом врати у срца Срба. Желећи да Рајсов живот склопи у једну слику, колико год је то уопште могуће, прошле јесени је почео снимање документарно-играног филма познатог наслова – „Чујте, Срби“, првенствено са мисијом да Срби поново чују за Рајса, који већ јесу – да се подсете, који нису – да чују.WP_20140705_14_54_20_Pro Филм је сниман у Нишу, Солуну, на Кајмакчалану, на острву Видо, на Универзитету у Лозани, у Београду, околини Новог Сада…
– Покушали смо да уз сарадњу швајцарске стране што више осветлимо рад и личност Арчибалда Рајса, који се, иако га је заболео разлаз са званичном Србијом, никад није одрекао своје љубави према овом народу коме је дао своје срце – рекао је Вукчевић за Pressrs, и додао да филм обилује аутентичним сценама, од виле у којој је Рајс живео на обали Женевског језера до Београда и Кајмакчалана, на коме почива његова душа.17
У филму говоре стручњаци из Србије и Швајцарске, људи попут социолога Слободана Антонића, Чедомира Антића и Душана Антића, историчара Саше Марковића и других.32 Наратор је глумац Миљан Прљета, Рајса тумачи многоталентовани новосадски глумац Урош Здјелар, Предраг Смиљковић игра Николу Пашића, а још неколико њихових колега појављује се у епизодним улогама. Продуцент филма је Ђорђе Иванов. Појава Ерика Сапена у филму, са Универзитета у Лозани, који брине о Рајсовој заоставштини, уз ексклузивно право објављивања до сада неприказиваних фотографија, посебан су понос аутора овог филма.23
Премијера се планира за 19. септембар, када је, претпоставља се, и тачна годишњица Рајсовог доласка у Србију. Филм ће бити приказан у Новом Саду у оквиру дводневног семинара о овом научнику, а уз стручне панеле биће приказана и изложба Рајсових криминалистичких фотографија, пише Pressrs (од 7. јуна 2014). http://www.pressrs.ba/sr/magazin/art/story/62224/Vra%C4%87anje+duga+%C4%8Doveku+koji+je+u+Srbiji+ostavio+srce%21.html
47 (Small)– У склопу дводневне манифестације „Сећање на Арчибалда Рајса 1914-2014“ (19. и 20. септембар), првог дана ће бити премијера филма у Културном центру Новог Сада, а сутрадан трибина „Одјеци Рајсове поруке“. Уз подршку Града Новог Сада, оба дана ће бити изложба фотографија у Католичкој порти, а биће изложени и његови лични предмети: писаћа машина, штап, наочаре… – најављује продуцент филма Ђорђе Иванов. http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/471786/Tajne-fotografije-Arcibalda-Rajsa
11 (Small)Последње дане снимања екипа је провела недалеко од Буковца, на пропланцима Фрушке горе, који заиста подсећају на Шумадију, зато је овај крај и био тако добар избор. Сцене су махом биле ратне, из борби, са рањеницима, мученим цивилима, гробницама и костима…45 (Small) Имала сам част да један од тих дана проведем са екипом. За мене се све тога дана променило. Професионалци, аматери, статисти, пријатељи, окупљени око доброг циља, за непун дан су као чудом обрисали неправде и прљавштине времена данашњег. Све је одједном дошло на своје, као да смо се нашли у неком другом добу… Пред нама Арчибалд Рајс ступа на тло Србије, са својом медицинском екипом, од које се нико није ни вратио тамо одакле је дошао… 06 (Small)Као да се отворио временски процеп и да смо добили још једну прилику да затражимо опроштај од великог човека, Арчибалда Рајса, кога је с неком природном лакоћом доброг глумца и човека пред нас довео глумац Урош Здјелар. Видело се да је уистину немогуће приближити се Рајсу, а не постати део његовог живота, чије делове је предано скупљао Горан Вукчевић како би исправио неправду коју смо му и свесно и несвесно нанели. Није било нимало лако истрајати у том подухвату. Од најкрупнијих питања, па све до последње ситнице, било је потребно изнети уз пропратне напоре. Ваљало је пазити на позајмљено, а снимити аутентични сцену, „убити“, а не окрвавити музејски експонат, заћи у мутне и од барута црне дане рата, а не упрљати ништа од добијеног и на реч задуженог; ваљало је пропутовати кроз време, а не отићи далеко, морало се мислити о сваком детаљу, а са мало глава, све потребе свести на минимум, а постићи максимум, толико тога има, и видљивог и невидљивог, када се пође на овакав пут. 24 (Small)Ипак, јасно ми је, после непуног дана проведеног у близини света филма, зашто се од њега не одустаје лако или никако. Јесто то паралелни свет, у њему можемо бити неко други, њиме можемо вратити изгубљено, њиме се можемо борити против неправди, њиме можемо проговорити о свему што свакога дана прећуткујемо, у њему можемо постати људи какви смо некада били или какви никада нећемо бити…WP_20140705_14_53_11_Pro
41Никада му нећемо моћи довољно захвалити, бар то да знамо, већ знамо много. Све је мало, а много је ништа наспрам дуга. Верујем, ипак, а даће Господ, да септембар и филм „Чујте, Срби“ врате Рајса онима који још увек имају уши да чују.

09

 

 

Посвећено заборављеном пријатељу…
„У ТУЂЕМ СМО СРЦУ СВОЈЕ СРЦЕ ЧУЛИ“ (стих Бранка Миљковића)

Већ дуго ме нема
Као после рата
Великог зеленог поља неповрата
Из немогућности
Насупрот злима
и нема ме тако ваљда вековима…
Понекад ме има
Из минулих доба
Видим како стоји
Поред светлог гроба
Нестваран, а стваран
Сред крвавог дана
У његовом срцу и своје смо чули
Из рајских насеља, са Кајмакчалана.

Смрт није мрља на мојој срећи
Живећи или не живећи
Само за једно с радошћу рећи –
– Идем ка Теби као ка срећи.

Опрости
За незнања
За немар
За грубости
За похлепе
За пакости
За злости
За сваки трен срца изван твојих рана
За недостој завета са Кајмакчалана
Опрости

И опет сене.
Да ми је викнути –
– До врага сене!
И нема сена.
Сунце сред ноћи.
Како не смети, како не моћи
Истини дати да се наслути –
– У твом ћемо срцу своје срце чути.

Једном се више неће моћи скрити
Све је у истини – мртав, а жив бити
Себе поклонити и својим снити
Гледати очима твојим у своду
У твом срцу своје и једним у Господу.

За тебе је вредно живот положити
На пањ уредно кости сложити
Да осмех оживи умрлог мене…
До врага сене!

У боју Сунца да пустим време
И слушам довека макар далеко
На тло да пада доброте семе
И срце моје кроз друго неко…

Као да си овде
И да те знам
Одувек молим – само опрости
Кроз наше немаре, пакости, злости
Веком ће давним теби да промине
Где су те псовали
Зваће те – сине
Благослов Мученика
Рука Ангелине
У одраз Цара Вечитог Неба
У спомен вина
У спомен хлеба
Доћи ће једном све то на своје
Где у нашем срцу
Куца срце твоје.

Милена Миколаци
WP_20140705_13_29_30_Pro

WP_20140705_13_38_36_Pro

WP_20140705_14_02_56_Pro

WP_20140705_14_18_10_Pro

WP_20140705_14_18_22_Pro

WP_20140705_14_18_48_Pro

WP_20140705_14_19_13_Pro

WP_20140705_14_53_11_Pro

WP_20140705_14_53_17_Pro

WP_20140705_14_53_26_Pro

WP_20140705_14_54_20_Pro

WP_20140705_14_54_50_Pro

WP_20140705_14_54_56_Pro

WP_20140705_14_56_03_Pro
Фотографије са снимања: Атос медија и М. Миколаци

2 thoughts on “У сусрет премијери филма о Арчибалду Рајсу Горана Вукчевића

  1. Veljko Živković

    Улоге: Миљан Прљета као Наратор, Урош Здјелар, као Арчибалд Рајс Предраг Смиљковић као Никола Пашић и многи други.

  2. Veljko Živković

    Улоге: Миљан Прљета и Татјана Миражић као Наратори, Урош Здјелар, као Арчибалд Рајс, Жан Батист де Маринжи као Глас Арчибалда Рајса, Предраг Смиљковић као Никола Пашић, Ивана Вукчевић као Болничарка и Милош Ђуричић као Новинар.
    Сарадници др. Арчибалда Рајса: Драган Малиновић, др. Витомир Лончаревић, Сања Самочета, Милена Миколаци и Тина Вукчевић.
    Српски војници: Огњен Вукмировић, Бранко Злојутро, Саша Вукчевић, Урош Устић, Борислав Пелешић, Владимир Пелешић, Горан Амиџић, Драган Копривица и Милош Радаковић.
    Аустроугарски војници: Арпад Гарбац, Срђан Марјановић, Слободан Аћимовић, Милош Малетић и Мирослав Барошевић.
    Сељаци: Радмила Стојанов, Владимир Стојанов, Јована Пешевић, Јована Срђанов, Мирослав Грмаш и Дана Миличевић.
    Документарно-играни филм о Арчибалду Рајсу био је супер!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *