СРЕЋАН ПРАЗНИК

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, беше однегован с великом пажњом. Отац му беше војвода солунски. Кад он умре, христоборни цар Максимијан постави Димитрија на његово место и препоручи му да нарочито гони и истребљује хришћане. Но Димитрије не само да не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у Солуну. Чувши то цар се веома огорчи на Димитрија, па сврати нарочито у Солун кад се враћаше из рата против Сармата. Призва Димитрија и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин и још изобличи царево идолопоклонство.

Разјарени цар баци га у тамницу, а Димитрије, знајући шта га чека, уручи све своје имање своме верном послушнику Лупу да разда сиротињи. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!” После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија, и ови га на молитви избодоше копљем. Тело његово узеше тајно хришћани и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Над моштима његовим ускоро би подигнута мала црква.

 

Кад илирски војвода Лонтије, болестан од неизлечиве болести, притече моштима с молитвом и потпуно се исцели, подигне он из благодарности много већу цркву наместо старе. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: “Станите и не дирајте!” Тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије се много пута јављао и спасао град од велике беде.

 

Житије Светог великомученика Димитрија

 

У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Гос п ода Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.

У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „ То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи – своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава – или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања – није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. ”

Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца.
Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине .

Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки с т рах .

Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.

Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита у тамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и тако спречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.

Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели у вечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како то пред Господом доликује.

Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамници је при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо – сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе.
Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог великомученика Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно чудотворио. Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само је драгом Богу знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку будућим нараштајима, и забележена. Поменућемо само нека од њих.
Велможа један из старе Илирије, а по имену Леонтије, беше неизлечиво болестан. Видећи да му људи не могу помоћи, он се ослони на Божју свемоћ. Чуо је и он за чудесна исцељења у храму великог светитеља Божјег Димитрија Солунског, па крену на далек пут. Сам није могао да иде, те га унеше у цркву светог Димитрија. Вера његова беше заиста непоколебива: тек што молитвено завапи Господу и Његовом угоднику, Леонтије устаде. Беше потпуно здрав. Заблагодаривши Богу и светитељу, исцељени виде да је црква мала, а болесних много. Зато науми да на том истом месту сазида велику и прелепу цркву.
Уз благослов надлежног архијереја, порушише стару цркву и почеше копати темеље за нову. Тада обретоше мошти светитељеве потпуно целе, нетрулежне. Изгледао је као да је тек пре неколико часака уснуо сном праведника. И још потече целебно миро од којег сав Солун замириса. Тако Господ прослави и тело Свога угодника.

Говорећи о слави овог Божјег великомученика, владика Иринеј, епископ бачки, рекао је у манастиру Ковиљу 1998. године, у беседи на празник светог Димитрија: „ Њега црквени песник назива овенчаним међу мученицима. Венац или круна значи, наиме, првенство, посебну почаст, изузетан ранг међу људима који су и иначе заслужни или важни. Тако се, ето, и међу светима – а сви они сијају светлошћу незалазном у Царству светлости Христове – свети Димитрије назива оним који носи венац, оним који је један од првих и најдивнијих међу светим мученицима. ”

Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем, и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише светом великомученику Димитрију Мироточивом.

Љубав светог Димитрија према његовим земним суграђанима и граду Солуну настави се и по његовом пресељењу у Царство небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових скоро седамнаест векова, не дозволи да ма и најмањи део његових светих моштију однесе из Солуна.

Сам благочестиви цар Јустинијан зажелео је да у новосаграђену цркву Свете Софије, Премудрости Божје, коју сазида у Цариграду, положи део моштију великомученика солунског Димитрија. Стигавши у Солун, његови изасланици -иначе, како је остало у историји записано, веома побожни и честити људи – приђоше ћивоту у којем почиваху мошти светитељеве, молећи се самом великомученику да им допусти да део његових светих моштију узму и пренесу у царску престоницу. Као одговор, из ковчега сукну огањ, засипајући их варницама. Сам светитељ им запрети да не дирају његове мошти.
Прва пак опомена беше она коју је доживео сам Леонтије. По завршетку велелепног храма светог Димитрија у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви, а потом се припреми за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида цркву светом великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави сам свети Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на пут. Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му светитељ на чудесан начин.
Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад је изгледало да нема помоћи, свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега и његове сапутнике од страшних таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту сагради велелепну цркву у част светог великомученика Димитрија.

Не само многе цркве него и многа места носе име овог угодника Божјег. У нашем крајевима то су, пре свега, некада знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему, као и истоимени град на Косову. Осим тога, многе српске породице га славе као своје крсно име.

Ипак, име светог великомученика Димитрија највише се везује за родни Солун, град његовог мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове хрле са свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз векове.

Тако је остао упамћен велики пожар у цркви светог великомученика у којем је веома оштећен сребрни свод над моштима Божјег угодника. Истовремено, сребрни трон остаде нетакнут. Тадашњи архиепископ Јевсевије науми да трон претопи и од њега начини свод над моштима светог, али за свој наум ником не каза. Благодаћу Јединог Срцезналца, свети Димитрије се јави неком презвитеру његове цркве и рече му да каже архиепископу да одустане од своје намере. Али како архиепископ Јевсевије не поверова овом виђењу, то од светитеља стигоше не једно него три упозорења, уз обећање да ће се он сам побринути и за свод као што се и иначе брине о самом храму. И заиста, баш тада дође у цркву један благочестиви и богати Солуњанин, по имену Мина, доневши на дар много сребра. Он исприча како га је свети Димитрије неколико пута спасао од великих опасности, па и од саме смрти, и да је већ одавно желео да дарује цркву. Али од раног јутра неки унутарњи глас га је опомињао да то учини одмах. Уз то Мина изрази жељу да од тог сребра буде сачињен свод над моштима његовог молитвеног заступника, светог Димитрија. Само наизглед случајно, тих дана многи Солуњани донеше на дар цркви светог Димитрија не неке друге дарове него баш сребро, и то у толикој количини да свод веома брзо би обновљен.
С љубављу су Солуњани и многобројни поклоници украшавали храм светог великомученика. Лепотом и чудотворењем издваја се на платну вежена икона светог Димитрија, рад двеју девојака из околине Солуна. Њих заробише варвари, па их одведоше своме кнезу, а он, безбожник, дознавши за њихов изузетни дар, нареди им да извезу лик светог Димитрија. Намера му беше да се наруга лику светога. Али воља Божја беше другачија, па њихов вез постаде не на поругу него на славу Божју.

Покушале су девојке да убеде незнабожнога кнеза да се не треба ругати Божјим угодницима, али све беше узалуд. Под претњом смртне казне, оне, уз сузе и молитве, извезоше прелепи лик светог Димитрија. Господ услиши њихову молитву, те их сам свети Димитрије, уочи свога празника, уплакане и уснуле, силом Божјом чудесно пренесе у свој храм у Солуну. У току је било свеноћно бденије, па је црква била препуна верних. Први болесници који се тада дотакоше иконе беху, благодаћу Божјом, а на молитве светог Димитрија, исцељени. Чудотворења се наставише кроз векове.

Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да свети Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка великом и лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од његовог родног града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних царева пролазна и ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.

Крајем шестог века, у време цара Маврикија, завлада Солуном куга. Последице беху заиста страшне. Овом злу још једно се дометну: Авари затражише од Византије велики данак. Када цар то одби, крену огромна војска освајача; стари списи веле да је било око стотину хиљада војника који кренуше ка богатом трговачком граду Солуну. Знајући како је одбрана Солуна након куге преслаба, цар Маврикије посла војну помоћ. Али историја још једном потврди богонадахнуте речи да је узалуд град чувати уколико га Господ не сачува. И сам свети Димитрије упозори архиепископа Јевсевија на предстојећу опасност, но Солуњани мишљаху како непријатељска војска неће тако брзо пристићи. У одговор на такву самоувереност, непријатељска војска се изненада појави под градским бедемима и могла је несметано ући у Солун да не би молитава светог великомученика. На његове молитве непријатељска војска изгуби оријентацију и сву ноћ проведе испред зидина једног манастира надомак Солуна. Од манастирских зидина мислили су да су бедеми самога града. Видећи у освит зоре да су се преварили, освајачи још силовитије кренуше ка самом граду. И док су Солуњани беспомоћно гледали, непријатељски војници кренуше уз бедеме. Пропаст је била на помолу. Тада се на градском бедему појави сам свети Димитрије, па, благодаћу Божјом, порази првог непријатељског војника који се попе на бедем. Падајући, овај повуче за собом и остале.

Видећи то, Солуњани похиташе на молитву у цркву светог Димитрија. Тамо један благочестиви Солуњанин, по имену Илустрије, виде разговор светог Димитрија са самим анђелима. Када му саопштише да је воља Божја да град буде предат у непријатељске руке, свети клече на молитву Богу, просећи са сузама избављење од безбожника. Јер, његови суграђани, истина, сагрешише, али ипак не одступише од Господа. Велика је пред Богом молитва Његових светих, а милост Господња безмерна. Видећи да свети љуби ближње своје као себе самога, Господ благослови да Његова небеска војска анђела похита у помоћ светом Димитрију. И још Господ отвори очи освајачима да виде ово мноштво војника. Зато се Солуњани веома изненадише када непријатељски војници у седми дан опсаде без икаквог видљивог разлога у паничном страху побегоше. Због грехова њихових не удостоји Господ Солуњане да виде ангелску војску, али им на поуку предаде у руке неколико заробљеника који им испричаше разлог свога изненадног бежања. Када заробљеници детаљно описаше војсковођу те непребројне војске, тада житељи Солуна појмише да то беше сам свети Димитрије са ангелима Божјим.

Али у вишедневној опсади непријатељ је много тога порушио и похарао. Тако град остаде без хране. Житнице беху потпуно празне, па људи почеше умирати од глади. Те, 547. године, морем је пловило много лађа препуних пшенице. Али због куге и ратних недаћа ниједна не крену ка Солуну. Тада свети Димитрије, силом Божјом, упути трговце ка своме граду, спасивши тако своје суграђане и од глади.

Чуда за неверне и маловерне, а збиља за верне, догађају се непрекидно у цркви светог великомученика Димитрија Мироточивога, где и данас угодник Божји почива нетрулежно. По речима нашег преосвећеног владике Иринеја, „ тамо је стециште молитава и молитвених уздаха свих православних којима је потребна милост Божја и помоћ и који призивају молитве светога угодника Божјег Димитрија Мироточивога да буде њихов молитвеник и заступник пред Богом. ”
Нека би дао сведобри Господ да се, молитвама светог великомученика Димитрија, и наш народ спасе од маловерја и агарјанског зла.
Свети великомучениче Димитрије, моли Бога за нас грешне!

Текст преузет из књиге:
МОЈА СЛАВА
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК
ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *