Српска православна црквена општина Рума – Храм силаска Светог Духа на Апостоле и Ворки тим Рума, у сарадњи са Балканкулт фондацијом, омогућили су у понедељак увече, 26. септембра 2016. године румској публици да потпуно бесплатно у Велико холу румског КЦ-а погледају документарни филм ”Манастир”.

Филм је освојио бројне награде на дословно свим великим европским и светским фестивала, почев од највећег у Амстердаму, па преко Санденса, Чикага, Сиднеја, Београда све до великог фестивала у Москви и награде за најбољи дански дугометражни документарни филм у 2007. години.

Дански филм МАНАСТИР, истинита је прича са аутентичним ликовима – господин Виг је Данац у позним годинама који жели да оствари свој давнашњи сан а то је да се на његовом запуштеном имању оформи руски православни манастир.

Руска Црква на име његове молбе шаље монахињу Амвросију у Данску како би проценила да ли је могуће ту основати манастир. Иако се у неким погледима као и карактерима господин Виг и сестра Амвросија не слажу, свако од њих улаже труд да оствари богоугодно дело – Господин Виг жели да подигне манастир уступајући своје имање за ову несебичну сврху, а монахиња Амвросија жели да се овај пројекат оствари ради спасења душе господина Вига, који до краја филма заиста и напушта овај свет.

Оно што се у филму не види, а нама православнима је од изузетне важности, господин Виг је био Лутерански (протестантски) пастор који је изучавајући Хришћанство више деценија све више и више нагињао ка Православљу.

Господин Виг заиста и постаје православан, крштен је 2002. у једном руском манастиру. Приликом крштења, свештеник је истицао све оне тачке у којима се Православље разликује од Лутеранства питајући Вига да ли се са тим слаже. Господин Виг је тада одговорио „Да“ а потом је додао и једну своју финалну дистинкцију у односу на лутеранство која није била поменута.

И дан данас на поседу господина Вига монахиња Амвросија води манастир, посвећен, по Виговој жељи, руском цару Николају Другом Романову који је по својој мајци био полу-Данац.

Вест и фото – захваљујући Драгану Цакићу