UA-93122834-1

Беседа Патријарха српског Порфирија у манастиру Ђурђевим Ступовима

 

Патријарх Порфирије: Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако Јеванђељем житељи Горњега  Јерусалима, житељи Царства Небеског кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо исто тако учесници мегаисторије, вечности, опет кроз Цркву и Литургију. Имамо као људи свој почетак, имамо, дабоме, као људи и свој крај, али у Христу и Црквом оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак, и оно што је у Њему и са њим постаје бескрајно, постаје вечно, јер је Он вечан.

У име Оца, Сина и Светога Духа. Амин! Блажењејши Архиепископе охридски кир Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света у којима се протеже канонска јурисдикција и дијаспора наше помесне Српске Православне Цркве; господо представници државе и Владе Црне Горе, господо посланици Парламента Црне Горе и сви који сте дошли као представници независних и суверених држава на овим просторима, браћо свештеници, часни монаси и драге часне сестре монахиње, али пре свега и изнад свега – а то обухвата и све поменуте – обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани,

Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића. Из тих корена израсло је стабло за богатом крошњом и још вреднијим плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете како се данас то каже националним, дометима свеукупног православног народа који припада Српској Православној Цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи да кад кажемо православни – да је у самој суштини реч о хришћанском, о  јеванђељском. То значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни сами себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, као народ хришћански и као народ православни, способни да могу у истој мери, на исти начин, као што поштују себе и воле себе, да препознају и воле и поштују и другога у свим његовим димензијама било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима, грађанима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе, него потпуно и сасвим Христом отворени за другог и другачијег, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује. Данас смо чули у светом Јеванђељу речи самога Христа који вели: Син човечији, а то је Он живи Господ, није дошао да суди, него је дошао да се свет у Њему и кроз Њега спасе. То је корен ових простора и Васојевића. То је плод који је никао и који краси ове просторе, а и нашу Цркву и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима, у овоме крају.

Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало изобилно Сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили свету Литургију у Његово име за спасење света. Господ нас је, исто тако, обасјао и сунцем тварним, створеним да покаже да се данас са нама сабирају на овом месту светом, и радују са нама и небо и сви они који су на небу, као што се радује земља и ми који смо на земљи. Радујемо се заједно јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално, појединачно, све је саборно, све је у Христу саборно и све је позвано и онда када је изван, да тако кажем, граница Цркве да се у Христу, у Богу, сабере и препозна као једно и јединствено. Сви данас обасјани небеским и земаљским сунцем осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је и уцртана као филигранска мисао у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено упућују и на небо, у ову земљу и у ову светињу. Свугде је ту уписана филигранска мисао Божја, тј. благодат Божја је свугде и у сваком педљу творевине, у нама људима, и у земљи и на небу. Данас смо служили свету Литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца и пастира Епархије будимљанско-никшићке господина Методија.

Владико драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских Отаца наше помесне Цркве изабран си за Епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али и у месту у којем – иако постоје другачији и различити – присутан је Бог. Потом си растао опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. Из те светиње си пошао да се школујеш у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао западне земље и боравио на западу. Све то заједно ми знамо и јесте заправо додатак на оно што у Вашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божјег, који је дошао на овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог.

Ви добро знате, браћо и сестре, и сви ми знамо да Црква није од овога света, али јесте у овоме свету зато што овај свет без Цркве не постоји, боље речи нема смисла. Они којима Црква смета, јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овоме свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву. Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако Јеванђељем житељи Горњега  Јерусалима, житељи Царства Небеског кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо исто тако учесници мегаисторије, вечности, опет кроз Цркву и Литургију. Имамо као људи свој почетак, имамо, дабоме, као људи и свој крај, али у Христу и Црквом оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак, и оно што је у Њему и са њим постаје бескрајно, постаје вечно, јер је Он вечан.

Црква, браћо и сестре, дакле, није у овоме свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у надметању ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну. Црква је целина, Црква је Εκκλησία, Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на другога, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу јединоме, познато јеали има и шансу да се сусретне, да буде једно остајући различито, баш као што су Света Тројица један Бог, а Тројица – Отац и Син и Свети Дух, три личности а једно. Исто тако и ми људи: једна природа човечанска, људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица, толико народа и све то Господ позива у једно и јединствено. И не само да позива, све то има шансу у Њему да нађе јединство.

Поменуо сам синоћ и рећи ћу опет: постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле: то је као и они, политичка, партијска организација, па ћемо је методама и оруђем које користимо ми потчинити себи. Да, може бити за тренутак да тако изгледа, али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш имаш шансу да препознаш своју грешку, али биваш поражен ако си мислио да можеш Цркву ставити под своје ноге, јер врата Адова њој одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да је Црква као и они у најмању руку су се преварили. И да знају, преварили су се, али они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом. У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има, издаје себе, ако има онда није Христова, да замени било коју политичку странку, да буде такмац у стварању граница од овога света. Једино што је непролазно то је да смо људски род и да смо личности, а све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног а да му се данас не зна ни траг. Александар Македонски кад је умирао – нема већег владара ни више земаља који су били под његовом влашћу – рекао је: Оставите да ми једна рука вири из гроба како би сви могли да виде да све што сам имао остаје овде и да ништа не носим са собом.

Дакле, Црква је у овоме свету због тога што је, како каже модерна наука, човек базично и пре свега homo religiosus, биће религијско, биће које има најсушаственију, најсуштинскију потребу за Богом. То значи да је човек свестан да има свој почетак, да је створено биће, али неће да има свој крај и зна да не може превазићи себе, не може превазићи границу краја собом јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и већ сада и овде учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла – не да није важно све ово што смо претходно поменули, то је саставни део наших живота, то је важно. Међутим, све то ако нема Христа постаје бесмислено, све то Црквом и у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин на корист оних које заступа, а самим тим на добро читавог света.

Драги Владико, Ви данас постајете Епископ ове Епархије и многи ће очекивати оно због чега Црква није у овоме свету и многи ће очекивати то што не можете да им пружите или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете – ми верујемо као епископи Сабора наше Цркве – пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што треба у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен, да би био нада и простор у којем свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живом Богу и ако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас све што се може замислити очекују и траже да испуните ово или оно. И онда када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља Ви ћете знати, као што знају светитељи Божји и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, чезну за вечношћу, чезну за љубављу. Имаћете засигурно много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да се оправдано супротстављате оним који Вас евентуално нападају, прозивају и тако даље… али знаћете да све то треба отрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети ако треба и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе, удаљује људе међусобно , дакле, ако тога што сте у праву будете морали да се одрекнете и да се распнете на крст Христов, а то доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између по свему различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, ви ћете засигурно бити не само утешени него истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав, да се жртвујете ради заједнице и радости и пуноће унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетог и васкрслог.

Ја Вам од свег срца заједно са архијерејима наше Цркве, нашег Сабора, али и читавог православног света, читаве Православне Цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите у заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима, да сведочите мир – не само мир који је потребан на унутрашњем плану сваког од нас, без којега како је синоћ митрополит Јоаникије рекао није могуће постићи било који други мир – да благовестите и служите миру свих људи у њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи Црној Гори, славној и великој, која је – иако песма каже мала – толико широка, дубока и висока да у себе може да смести читавог Христа. а то значи све што је Божје и све што је људско, која у себе може да смести и смешта толико тога различитог, и реке, и брда, и планине, и недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега у исто време кршног, и необузданог – праштајте на слову – дивљег, али и питомог, и широког, и дубоког, и спремног и на бој и на сузе, човека хришћанског и сваког другог човека, и муслиманског човека, и овога и онога који себе ставља иза граница сваке друге вере. У овој брдовитој, равној, морској, речној, шумовитој земљи било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав – нека Вам Бог да и стрпљење и снагу да служите и не судите, сведочите Црквом Христовом распетог и васкрслог Христа.

Извор: СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *